Reproduktivna prava su varijabilna širom sveta, a u osnovi se odnose na zakonska prava na reprodukciju i reproduktivno zdravlje. Svetska zdravstvena organizacija ovako to definiše:
Reproduktivna prava zasnivaju se na prepoznavanju osnovnih prava svih parova i pojedinaca da slobodno i odgovorno odlučuju o broju, razmaku i vremenu u kome će imati decu, da imaju informacije i sredstva za to, kao i pravo na najviše standarde seksualnog i reproduktivnog zdravlja. Ujedno je to i pravo svih da bez diskriminacije, prinude i nasilja odlučuju o reprodukciji.
Dobro je poznato da se seksualna i reproduktivna prava žena krše na najrazličitije načine: od stereotipa o ženi sa invaliditetom kao neseksualnoj i nepodobnoj za majčinsku ulogu, preko nedostupnih informacija i nepristupačnih zdravstvenih usluga, do prinudne sterilizacije.
Sa kakvim se sve barijerama suočavaju žene s invaliditetom u ostvarivanju samo jednog od segmenata svojih reproduktivnih prava, kao što je rutinski odlazak kod ginekologa? Za žene s invaliditetom ginekološki pregled više je stvar akrobatskih vežbi (kako fizičkih, tako i mentalnih) nego rutinskog pregleda. O najvišim zdravstvenim standardima teško da uopšte može biti reči.
– Ovde u Zrenjaninu je veliki problem što dispanzer za žene ima puno stepenica, nema rampu. Ultrazvuk je na drugom spratu, bez lifta. Muž uvek mora da ide sa mnom, ili deca, da popnu kolica. I.
– Svi domovi zdravlja su bili na sprat, nije bilo lifta. Moj momak je bio vešt sa kolicima, pa me je popeo. TS
– Neprijatno. Ne baš kao prvi put, ali te stepenice: – Kako ću gore? Vukli su me. Pa kad se skineš… Moram da nosim pelene, pa me je bilo stid. Svi gledaju… MJ
Domovi zdravlja mahom su arhitektonski nepristupačni za žene sa (motornim) invaliditetom. Stepenice, rampe, prilazi i liftovi samo su onaj površni sloj pristupačnosti: da li je dovoljno da žena uđe u zgradu unutar koje ne može samostalno da se kreće, gde nema upotrebljivog toaleta, ni oprema za preglede nije prilagođena njenim potrebama, a o pristupačnim komunikacijama da ne govorimo? Arhitektonska nepristupačnost uskraćuje ženi s invaliditetom mogućnost samostalnog funkcionisanja i primorava je na tretman bez dostojanstva. Ona ne može naprosto da uđe u ordinaciju, nego biva unesena unutra: cimaju je, vuku, podižu, penju, spuštaju, dodiruju, gledaju… Odlazak kod ginekologa je neprijatno i ponižavajuće iskustvo. Iza svih tih stepenica, nepostojećih rampi i zgrada bez liftova stoji poruka da se žena s invaliditetom ne očekuje na tom prostoru, niti joj je tamo mesto. Jer, njoj su reproduktivna prava unapred uskraćena i prebrisana stereotipnim shvatanjem invaliditeta:
– Za medicinsko osoblje i okolinu je to glupost, da se jedna devojka u kolicima uda, zatrudni i rodi dete. J.
Ako se trudnoća i desi, pretpostavka je da se omakla ili da ženi s invaliditetom ne priliči takvo iskustvo, pa su žene neretko pod pritiskom, kako najbliže okoline, tako i medicinskog osoblja; nemaju odgovarajuću podršku niti mogućnost informisanog odlučivanja o sopstvenim reproduktivnim pravima:
– Već sam u drugom-trećem mesecu trudnoće na kontroli kod ginekologa. Doktorica se obraća mojoj mami: – Hoće ona to da čisti? Moja mama kaže: – Pa, neće. Onda se ona opet obraća mojoj mami: – Pa ubedite je. Kao da ja ne postojim. TS
Ona ne postoji, smatra se nekompetentnom da odlučuje o sopstvenom telu, a osoblje se po pravilu obraća pratnji, jer su mentalne barijere neretko takvih razmera da se žena s invaliditetom ne posmatra kao žena, nego je izjednačena sa dijagnozom (iako ta dijagnoza nije ni u kakvoj vezi sa njenim reproduktivnim svojstvima):
– Jednostavno te ne poštuju kao ljudsko biće. Ti si cp. Nemaš ni ime, ni prezime, ti si cerebralka… Ti se zoveš dijagnoza, niko te ne oslovljava imenom, već cerebralka, u ženskom rodu. MR
Takvi stereotipi se internalizuju, pa same žene s invaliditetom ne doživljavaju sebe kao druge žene, nego kao posebnu grupaciju, te ih više ne začuđuje kad lekar ne postupa sa njima kao sa svim drugim pacijentkinjama:
– Važno je da ideš po preporuci, kod nekog ko zna kako sa nama. K.
Umesto jasnog stava da bi svaki lekar po prirodi posla trebalo da omogući jednako profesionalan tretman svakoj pacijentkinji, bez diskriminacije, pokazuje se da je ginekolog bez mentalnih barijera raritet, neko za koga treba posebna preporuka. Koliko se često ginekolozi u svojoj praksi susreću sa ženama s invaliditetom još jedan je od pokazatelja nepristupačnosti zdravstvenih usluga, neprepoznavanja i uskraćivanja reproduktivnih prava žena s invaliditetom. Jasno je da i sami ginekolozi zdravstveni problem s kojim im se obraća žena s invaliditetom ne posmatraju kao takav, nego kroz prizmu invaliditeta, koju nalaze zbunjujućom:
– Ne znam da li je taj ginekolog ikada imao pacijentkinju koja je u kolicima. Kad odem kod nas u ambulantu, kad kažem da me boli ili da imam čudan osećaj, kažu mi: – Pa šta ja da ti kažem? Otkud znam šta bi ti moglo biti. M.
Takav tretman je frustrirajući, pa žene s invaliditetom štite sopstveno dostojanstvo odustajanjem od zdravstvene zaštite (koja je ionako neadekvatna):
– Ne idem kod ginekologa. Zato što medicinsko osoblje nije edukovano i neću da me gledaju kao sedmo svetsko čudo ili kao Marsovku. Neću! MR
Nije pitanje da li je odlazak kod ginekologa traumatičan ili ne, pitanje je kog stepena je ta trauma:
– Išla sam sa mamom i bilo je… Šta ja znam, nije bio jako traumatično. Doktorka je bila žena, sve mi je ona objasnila, tako da je to negde prošlo bez većih trauma. SN
– Bili smo na ručku kod kućnih prijatelja, koji su lekari, i moja mama je rekla: – Znaš, trebala bi T. da pregledaš, ima menstruaciju već tri godine. Bukvalno me je u toj njihovoj letnjoj kuhinji pregledala na stolu. Nije tu nikog bilo, bile smo nas tri same, ali to je bilo… katastrofa. Došlo mi je da zadavim mamu. TS
Realna iskustva žena s invaliditetom pokazuju da je zaštita njihovih seksualnih i reproduktivnih prava izjednačena sa dubokom ličnom traumom, narušavanjem integriteta njihovih tela i dehumanizacijom medicine uopšte. Žene s invaliditetom svakodnevno se suočavaju sa arhitektonskim i mentalnim barijerama. Medicinski koncept invalidnosti kontinuirano briše reproduktivna prava žena s invaliditetom, stavljajući dijagnozu ispred ženstvenosti i ljudskosti. Individualni seksualni profili i reproduktivne želje žena s invaliditetom ostaju nevidljive, zanemarene i osujećene.
Navodi ispitanica preuzeti iz korpusa materijala istraživačkog projekta Seksualnost žena s motornim invaliditetom u Vojvodini (2014) Organizacije za podršku ženama s invaliditetom … IZ KRUGA – VOJVODINA.
