Kod osoba sa poremećajem identiteta telesnog integriteta postoji nesklad između tela i njegove mentalne slike. Osoba želi amputaciju određenog telesnog dela ili želi da bude paralizovana. Nekada direktno traži hiruršku intervenciju (presecanje kičmene moždine), a nekada se samopovređuju vatrenim oružjem ili motornom testerom, kako bi došlo do amputacije.Psiholozi na različite načine objašnjavaju ovaj fenomen. Osobe koje žive s ovim poremećajem objašnjavaju svoju želju za amputacijom u analogiji sa željom transseksualnih osoba da promene pol. Kada je pedesetih godina urađena prva operacija promene pola, to je izazvalo isto užasavanje kakvo izaziva dobrovoljna amputacija. Pitanje je kontroverzno i predmet je mnogih etičkih rasprava u medicinskim krugovima.
Reč je o retkoj pojavi – za sada postoji približno 300 dokumentovanih slučajeva o ovoj pojavi. Prvi zabeleženi slučaj datira iz 1785. godine, kada je jedan francuski hirurg upoznao Engleza zaljubljenog u devojku sa amputacijom noge. Da bi osvojio njeno srce, odlučio je da i sam stekne iskustvo amputacije. Hirurgu je ponudio 100 gvineja za tu intervenciju, a kada je hirurg odbio, primorao ga je pištoljem da to ipak učini.
Neurološka ispitivanja pokazuju da poremećaj identiteta telesnog integriteta počinje u mozgu koji stvara iskrivljenu sliku tela (slično se dešava kod osoba koje su imale moždani udar). Neki stručnjaci povezuju ovo stanje sa telesnom dismorfijom i anoreksijom, jer se sva ta stanja zasnivaju na pogrešnim uverenjima o sopstvenom telu. Ako je poremećaj identiteta telesnog integriteta neuropsihološko pitanje, onda je amputacija telesno povređivanje osoba sa mentalnim invaliditetom. Umesto otklanjanja simptoma, trebalo bi razviti kauzalnu terapiju koja integriše otuđeni deo u celovitu sliku tela. S druge strane, neka iskustva pokazuju da amputacija zdravog telesnog dela rezultira popuštanjem poremećaj identiteta telesnog integriteta i unapređenjem kvaliteta života. Ljudi sa iskustvom amputacije, koji imaju problem da nađu odgovarajuću protezu ili žive sa bolom, teško mogu da razumeju poremećaj identiteta telesnog integriteta.
Istraživanja pokazuju da poremećaj identiteta telesnog integriteta najčešće počinje već u ranom detinjstvu. Glavno obrazloženje želje za modifikacijom tela je postizanje unutrašnjeg zadovoljstva ili osećaja upotpunjenosti. Niko zapravo ne znašta prouzrokuje ovo stanje, niti kako ga tretirati. Osobe sa poremećajem identiteta telesnog integriteta su veoma određene kada se radi o tome koliko udova žele da amputiraju i koji su to. Najčešće je u pitanju leva noga iznad kolena, a najmanje uobičajen je zahtev za amputacijom prsta na nozi ili ruci. Neki ljudi znaju precizno mesto gde treba izvršiti amputaciju: – Ne samo iznad kolena, nego četiri inča iznad kolena. Zabeležen je slučaj čoveka koji je imao celoživotnu želju da mu se amputiraju obe noge. U jednoj nezgodi izgubio je levu ruku, ali to uopšte nije umanjilo njegovu želju za amputacijom obe noge.
– Ne radi se toliko o tome da želim amputaciju, jednostavno se osećam kao da ne bi trebalo da imam noge – kaže jedan od anonimnih ispitanika. – Od najranijih dana uživao sam da se igram štapovima za kriket, koje sam koristio kao štake. Uživao sam u razmišljanju o tome kako bi bilo da nemam nogu. Kada smo se igrali kauboja i Indijanaca, uvek sam bio onaj koga ranjavaju u nogu.
Isti čovek tvrdi da mu je amputacija donela izlečenje. Ali ne slažu se svi sturčnjaci sa stanovištem da je izlečenje u udovoljavanju opsesiji. Drugi hirurzi smatraju da pacijentu treba pružiti ono što traži:
– Hipokratova zakletva obavezuje nas da pacijentu nikada ne naudimo. Možda ćemo mu nauditi ako odbijemo da ga tretiramo, ostavljajući ga u stanju trajnog mentalnog mučenja, iako znamo da je amputacija sve što mu treba da bi vodio zadovoljavajući i srećan život – Dr Smit, hirurg koji je izveo dve dobrovoljne amputacije, dok kliniika na kojoj je radio nije zabranila intervencije ove vrste.
https://www.youtube.com/watch?v=82XGSUh_ZEQ
IZVORI:
