Transinvalidnost izučava se od početka prošlog veka, kada je poistovećivana sa terminima abasiofilija ili poremećaj identiteta telesnog integriteta. Zamislite da živite sa delom tela od koga ste otuđeni i znate da biste bili celoviti da ga nema.
Iskustva transinvalidnosti iz prve ruke…:
– Stajao sam na jednoj nozi, pokušavajući da potpuno zanemarim onu koje sam želeo da se rešim. Dolazio sam do tačke da više ne mogu ništa osim da uđem u kuću i rasplačem se. Gledao sam ljude čiji životi idu svojim tokom, dok sam ja bio zaglavljen u očajanju – kaže Dejvid. Sve se promenilo na bolje kada je Dejvidu amputirana noga.
– Zaista osećam da je trebalo da se rodim sa potpunim oštećenjem vida. Kada više niko ne oseća isto što i ti, misliš da ludiš. Ali ne mislim više da sam luda – kaže Džuel Šuping iz Severne Karoline koja je tražila od svog psihologa da je oslepi sredstvom za čišćenje.
Mark Godard iz Engleske proživljavao je toliki bol u levoj ruci, da je svojeručno napravio giljotinu i odsekao sebi šaku. Bol je ostao, tako da Mark razmišlja o amputaciji cele ruke.
Čovek pod pseudonimom Džon opisuje kako se osećao pre i posle svojeručne amputacije leve noge: – Bio sam toliko nervozan, da mi se povraćalo, ali sam znao da je ovo najbolji način da se oslobodim nelagode i brojao sam do tri. Kad je bilo gotovo, odahnuo sam s olakšanjem. Bio sam slobodan.
Džordž Bojer pucao je sebi kroz levu nogu iznad kolena. Kada je stigao u bolnicu, raspravljao se sa doktorima koji su hteli da mu samo zamene koleno i ubedio ih je da mu amputiraju nogu.
Maks Prajs je grafički dizajner koji pokušava da opskrbi lekare serijom uputstava o tome kako da odluče kada je osoba s transinvaliditetom spremna za hiruršku intervenciju. Pre nego što je počeo da zastupa pravo na amputaciju, Maks je sam sebi odsekao nogu. Lekari su mu je vratili na mesto, ali je došlo do komplikacija, pa je ponovo amputirana.
Šezdesetogodišnji Aleks otputovao je u Aziju i platio 10 000 dolara za hiruršku amputaciju noge. – Jedino žalim što ovo nisam mogao da uradim pre 30 godina – kaže.
Klo Dženings Vajt je žena koja želi da ima paraplegiju i ostvaruje tu potrebu koristeći kolica. – Kada sam u kolicima, uopšte ne razmišljam o tome, jer to je za mene normalno. Ali, svaki put kada hodam, neprestano mi je u glavi da nešto nije kako treba.
– Ekstatično. Ne bih pristao da mi vrate nogu ni za sve pare ovog sveta – kaže Patrik u najsrećnijem danu svog života, kada mu je amputirana noga.
Šin ponekad koristi kolica, a kada mu je do hodanja, nogu učvrsti improvizovanom šipkom. Tvrdi da opsesiju paralizom ima od najranijeg detinjstva: – Sećam se dugih vožnji automobilom i kako sedim na zadnjem sedištu, gledam kroz prozor i zamišljam da su mi noge paralisane. U to vreme nisam ni razumeo šta je paraliza, mislio sam da to znači da noge ne mogu da se pomere i da su zaglavljene u jednom položaju, kao drveni štapovi. Sedeo sam tako u kolima i trudio se da mi noge budu krute.
Bobi je rođen sa savršenim vidom, ali je oduvek osećao da treba da bude slep. – Teško je objasniti, oduvek sam hteo oštećenje vida. Oduvek. Za sada nosi naočare preko kontaktnih sočiva kako bi pomutio vid.
– Kao što transseksualne osobe nisu srećne unutar svog tela i žude da imaju telo suprotnog pola, tako ni ja nisam srećan u svom telu i žudim da imam drvenu nogu – objasnio je anonimni izvor u američkom časopisu o psihoterapiji iz 1920. godine. Da bi kompenzovao želju za amputacijom, hodao je koristeći štake.
IZVOR: https://www.ranker.com/list/what-is-transabled/jacob-shelton
