Tokom šest meseci neprestano sam osećala knedlu u grlu. Bila je tu svakog jutra i ostajala bi tu sve dok ne zaspim. Uticala je na moju sposobnost da radim, gutam, jedem i pijem. Išla sam na nekoliko pregleda i rekli su mi da je sve u redu. To me je užasavalo i frustriralo. Bila je to anksioznost.
Kroz bitku sa opštim anksioznim poremećajem i paničnim napadima iskusila sam velik broj fizičkih simptoma. Po mom mišljenju, to su najuznemirujući činioci anksioznosti. Obuzimale bi me misli o tim simptomima gotovo svakodnevno. Kada mi ljudi kažu da je samo potrebno manje da brinem ili da mislim pozitivno, zaboravim da često ne govorimo o realnoj fizičkoj strani anksioznosti.
Zamislite da tokom života imate redovne periode u kojima živite sa knedlom u grlu, imate zamagljen vid, nekontrolisano se tresete, osećate ubrzan ritam srca ili vam se temperatura tela ubrzano menja. Odjednom vam se neočekivano pojavi vrtoglavica ili nesvestica, čini vam se da su vam noge od želatina. Zamislite da morate da živite i funkcionišete sa svim tim i da, uprkos mnogobrojnim medicinskim testovima, sve izgleda normalno i jedini odgovor koji dobijete je da ste anksiozni.
Kada su fizički simptomi anksioznosti pojačani, čini mi se da su neopodnošljivi. Često poželim da vrištim, plačem, da se sakrijem ili pobegnem – sve u isto vreme. Naučila sam kako da se nosim sa tim simptomima tako da me više ne užasavaju. Lekcija koju su mi dali jedna je od najvažnijih u mom životu: anksioznost živi u našim umovima, ali je takođe i u našim telima. Pokreće alarmni sistem unutar nas koji nam govori da smo u opasnosti i da je potrebno da se borimo, bežimo ili zaledimo, a naše telo reaguje u skladu sa tim. Kada vam neko kaže da se oseća naksiozno, imajte na umu nije sve u njihovoj glavi, nego da to takođe osećaju i na nivou tela.
Hope Cowan