Obuka Pokretanje usluge lični pratilac deteta namenjena je ličnim pratiocima koji do sada nisu prošli akreditovanu obuku, svima koji bi želeli da se angažuju kao lični pratioci i stručnjacima koji koordiniraju radom ličnih pratilaca, tj. organizacijama koje pokreću ovu uslugu socijalne zaštite u svojim lokalnim sredinama. Ova obuka za prvu grupu učesnka je realizovana od 17. do 19. oktobra, a za drugu grupu je zakazana za 5. 6. i 7. novembar. Obuku za lične pratioce realizuje tim trenerica sa dugogodišnjim iskustvom u socijalnoj zaštiti i obrazovanju: Ivana Koprivica, Dragana Stanković Gaić i Katarina Majkić. Za Portal o invalidnosti Katarina Majkić, pedagoškinja, transakciona analitičarka – savetnica i praktičarka terapije igrom u Play centru, objašnjava šta sve lični pratilac (ni)je, kako je ova usluga osmišljena u sistemu socijalne zaštite i kako se realizuje u praksi, šta je osnovna predispozicija za adekvatnog ličnog pratioca, koje se sve veštine i znanja stiču na ovoj obuci i kako da izmestimo fokus sa poteškoće na potencijale deteta…

Recite nam ukratko nešto o sebi i svom iskustvu u radu sa decom sa invaliditetom.

Sada već slobodno mogu reći da sam stekla dugogodišnje i bogato iskustvo radeći sa decom sa smetnjama u razvoju. Više od deset godina pružala sam podršku deci i porodicama u predškolskoj ustanovi, a bila sam angažovana i u Udruženju za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama grada Novog Sada, gde smo razvijali razne programe socijalne podrške. U početku je to bio program personalne asistencije koja je zapravo podrazumevala socio-emocionalnu podršku mladima sa smetnjama u razvoju da se uključe u aktivnosti društvene sredine, vežbaju praktične životne veštine i proširuju svoje socijalne kontakte. Na taj način podržavali smo uključivanje osoba sa smetnjama u razvoju u aktivnosti koje inače posećuju njihovi vršnjaci: bioskope, pozorišta, festivale, sve zanimljive kulturne događaje. Kroz te programe dosta smo sarađivali sa porodicama i ispitivali njihove potrebe: šta je to što im je potrebno, šta očekuju od nas? Podršku ne možete pružiti samo detetu, nego je neophodo uspostaviti izuzetno dobar odnos sa celom porodicom. To je vrsta saradnje i partnerstva zasnovanog na poverenju i međusobnom razumevanju. Kreirajući i realizujući ove programe podrške sa svojim timom, zaista sam imala priliku da upoznam veliki broj porodica koje među svojim članovima imaju, ne samo dete sa smetnjama, nego i odraslu osobu sa razvojnim smetnjama. Porodice se suočavaju sa različitim izazovima kada među svojim članovima imaju dete, adolescenta ili odraslu osobu sa smetnjama.

Pre nego što pređemo na sledeće pitanje, da se osvrnemo na terminologiju. Kada kažete deca sa smetnjama u razvoju, mislite na decu sa razvojnim i mentalnim invaliditetom? Zašto preferirate taj termin?

Kada kažemo deca sa invaliditetom, nekako je prva asocijacija profesionalaca sa kojima radimo, na decu koja su korisnici kolica. Imamo utisak da je prosvetnim radnicima kada čuju reč invaliditet prva asocijacija na motorni invaliditet, pa nam često kažu: – Ne, nemamo decu koja su korisnici kolica – a mi mislimo na decu sa razvojnim i mentalnim invaliditetom. Kada kažemo deca sa smetnjama, onda prepoznaju da je to njihova ciljna grupa. Prosto, taj je termin ustaljen u obrazovnom sistemu, koriste ga kada je u pitanju izrada individualnih obrazovnih planova (IOP), pedagoških profila i drugih vrsta podrške. Ne insistiram na terminu, nego na tome da sva deca kojoj pružamo podršku budu prepoznata.

Za one koji ne znaju: Šta je Play centar i koje aktivnosti biste izdvojili?

Play centar se bavi podrškom mentalnom zdravlju dece i mladih, razvoju njihovih potencijala i ostvarivanju dečjih prava. Pored edukativnih programa i radionica za decu i mlade, bavimo se i edukacijom stručnjaka zaposlenih u obrazovanju i socijalnoj zaštiti – što je posebno važno kada je reč o sprovođenju inkluzivnih programa. Takođe nudimo i savetodavno-terapijske usluge roditeljima, kako u kriznim situacijama, tako i u svakodnevnim izazovima. Jedan od naših programa za koji bi roditelji dece sa invaliditetom posebno mogli da budu zainteresovani jeste terapija igrom. Deca sa invaliditetom, pogotovo u ranom uzrastu (predškolskom i ranom osnovnoškolskom), zbog prirode izazova sa kojima se suočavaju, usmerena su na tretmane. Raspored njihovih aktivnosti odvija se kao na pokretnoj traci. Najčešće jure iz škole od jednog do drugog tretmana. Često im ne preostaje dovoljno vremena za igru i integraciju svih novih znanja i sadržaja. Ovim ne osporavam značaj rane intervencije – naprotiv – svi ti tretmani jesu važni. Ali, zanemarivanje igre vodi u prateće poteškoće u socijalizaciji i uspostavljanju odnosa. To nisu poteškoće koje nastaju usled razvojnih poremećaja, nego zbog toga što deca, koja su nekada i prestimulisana, nemaju vremena da integrišu sve sadržaje. Zbog toga je terapija igrom od neizmernog značaja. Uloga terapeuta je da prati aktivnosti koje deca sama iniciraju, a ujedno je to i vid proigravanja situacija koje deca ne razumeju, ili kod njih izazivaju neprijatna osećanja.

Sve radionice koje organizujemno u Play centru su inkluzivnog tipa, za decu sa i bez invaliditeta. Zapravo, cilj nam je da komercijalni programi našeg grada u potpunosti budu dostupni svoj deci i zato insistiramo na otvorenim programima u koje uključujemo decu sa invaliditetom, decu iz hraniteljskih porodica, decu koja su žrtve nasilja. To su deca koja su često zanemarena i nevidljiva, kojoj se nameću neki specijalni programi, u nekim specijalno kreiranim okruženjima. Činjenica je da njima nije potrebno ništa specijalno, potrebno je da sadržaji koji su osmišljeni za decu budu dostupni apsolutno svoj deci, bez izuzetka.

U saradnji sa Pokrajinskim zavodom za socijalnu zaštitu i Centrom za proizvodnju znanja i veština, Play Centar organizuje akreditovanu obuku Pokretanje usluge lični pratilac deteta. Da li su ovakve obuke do sada organizovane?

Obuku za pokretanje usluge ličnog pratioca realizujemo u protekle dve godine, ali smo je do sada organizovali na poziv opština ili organizacija koje žele da pokrenu tu uslugu. Ovo nije jedina akreditovana obuka na ovu temu, postoje još dve obuke koje se bave tematikom ličnog pratioca, a isto su akreditovane kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. Dakle, našu obuku akreditovao je Republički zavod za socijalnu zaštitu, a nosilac akreditacije je Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu. Novina je u tome što sada prvi put organizujemo obuku na koju profesionalci, potencijalni lični pratioci, kao i lični pratioci koji već rade – mogu samostalno da se prijave i da steknu potrebne kvalifikacije. Za razliku od prethodnih obuka koje su bile zatvorenog tipa, sada nam se samoinicijativno prijavljuju roditelji, lični pratioci sa iskustvom, kao i pokretači usluga iz okolnih mesta.

U kojoj razvojnoj fazi je trenutno usluga ličnog pratioca?

To je usluga koja je zaista u povoju i u mnogim mestima u Srbiji je pokrenuta i pilotira se. U Novom Sadu joše uvek nema pokretača usluge, a istovremeno je angažovan veliki broj ličnih pratilaca koje grad finansira preko Centra za socijalni rad. U Novom Sadu ne postoji organizacija koja vrši selekciju kandidata, okuplja lične pratioce, koordinira ovom uslugom i radi superviziju, monitoring i evaluaciju ove usluge. Pokretač usluge zapravo bi trebalo da bude neko ko je spona svih aktera: sistema socijalne zaštite, obrazovnog sistema, interreseorne komisije koja dodeljuje ličnog pratioca, porodice… Samim tim što ne postoji pokretač usluge, teško je odgovoriti na ovo pitanje. Činjenica je da je grad Novi Sad prepoznao važnost ličnih pratilaca, kao i njihove podrške detetu u obrazovnom sistemu, i da izdvaja sredstva za njihov rad, tako da se nadamo da ćemo uskoro imati i neku organizaciju koja će biti i pružalac ove usluge po svim standardima, kako je to zakonom predviđeno.

Po čemu se lični pratilac razlikuje od personalnog asistenta?

Često se ti termini brkaju. Čak je i samim ličnim pratiocima ponekad nejasno da li su oni personalni asistenti, lični pratioci ili pedagoški asistenti. Lični pratilac je osoba koja konkretnom detetu pruža individualnu podršku za lakše funkcionisanje i komunikaciju u obrazovnom sistemu (vrtiću, osnovnoj ili srednjoj školi). Pedagoški asistent deo je vaspitno-obrazovnog kadra i zadužen je za podršku nastavnicima u prilagođavanju sadržaja za individualizovanu nastavu. Dok pedagoški asistent može da bude angažovan za više dece u jednoj školi, lični pratilac se imenom i prezimenom dodeljuje određenom detetu. Za razliku od ličnog pratioca, personalni asistent pruža tehničku podršku osobi sa invaliditetom i nije vezan za obrazovni sistem. Iako sve tri usluge imaju mnogo dodirnih tačaka, ipak govorimo o tri različite usluge sa tačno utvrđenim opisom posla. U praksi, međutim, nisu svi upoznati sa tim standardima i usluga ličnog pratioca neretko se realizuje na neodgovarajuće načine.

Lični pratioci koji su već angažovani u vrtićima i školama, na obukama nam često iznose svoje primere iz prakse. Na primer, neretko se dešava da lični pratilac ostane sam sa celom grupom dece, ako vaspitač ili učitelj mora zbog nečega hitno da napusti nastavu. Iz takvih primera je evidentno da ni u samim školama nisu još uvek u potpunosti upoznati sa tim šta je zapravo uloga i opis posla ličnog pratioca, da to nije asistent vaspitačima, niti treba da radi sa ostalom decom u svojstvu vaspitača ili učitelja.

Koje su predispozicije za pohađanje ove obuke? Obazovanje, karakter, sklonosti…?

To je veoma važno pitanje. Prva, polazna i najvažnija tačka je da nema predrasuda prema osobama sa invaliditetom. Sve drugo se može lako naučiti i savladati. Pravilnikom je predviđeno da je dovoljno da lični pratilac ima srednju školu. Niko ne očekuje da lični pratilac bude pedagog, psiholog ili defektolog, niti mora da ima radnog iskustva u obrazovanju i socijalnoj zaštiti. Neko može da bude master defektologije, ali ako ispod te profesije počnu da isplivavaju negativni stavovi prema inkluziji – naravno da osoba neće biti dobar lični pratilac. Predrasude su neretko uvrežene upravo kod samih stručnjaka i profesionalaca. Iskustva sa volonterima koji nisu iz humanističkih nauka – niti su uopšte iz akademske sredine – uvek su nam bila daleko bolja, jer su to ljudi koji su rasterećeni od dijagnostike i predubeđenja. Kada rade sa detetom, ne vide dijagnozu, nego dete; ne nabrajaju njegova ograničenja, nego se pitaju: – Šta je to što ti voliš? Šta želiš? Šta nam je zajedničko? Kako da nešto zajedno uradimo? Dijagnoza nije važna sama po sebi, koliko je za ličnog pratioca važno da zna konkretne informacije o detetu: njegove načine ponašanja, da li je na nešto alergično, šta može da ga uznemiri, da li ima epi napade… Iz iskustva tvrdim da lični pratilac ne mora da bude posebno obrazovan niti obučen o inkluziji. Kada su ljudi senzitivni i bez predrasuda, inkluzija se spontano odvija. Fokus uvek treba da bude na snagama svakog deteta.

Šta je sve u opisu posla ličnog pratioca? Kako može da izgleda jedan radni dan i koje su konkretne aktivnosti na spisku zadataka koje lični pratilac obavlja?

Zavisno od porodične organizacije i potreba samog deteta, lični pratilac može da bude zadužen za odvođenje i dovođenje deteta iz škole ili vrtića, kao i za sve pripremne aktivnosti: pakovanje užine, školskog pribora, nošenje asistivne tehnologije – ukoliko dete koristi nešto od toga. Druga mogućnost je da roditelji dovode dete, a radni dan ličnog pratioca počinje u samoj školi ili vrtiću. Tokom trajanja nastave, može da ima ulogu tehničke podrške: od pripreme knjiga i pribora za naredni čas, preko transporta deteta u drugu učionicu, do pružanja pomoći pri odlasku u toalet i slično. Ukoliko dete ima jezičke barijere, lični pratilac posreduje u komunikaciji, ali ne radi umesto deteta ono što dete može samo. Pošto provodi mnogo vremena sa detetom, lični pratilac poznaje načine na koje dete komunicira (verbalno i neverbalno) i tačno razume poruku. Pored boravka u samoj obrazovnoj ustanovi, lični pratilac može da bude uključen i u vannastavne aktivnosti koje škola organizuje (kao pratilac deteta na izletima, ekskurzijama, tokom nastave u prirodi). Svaki lični pratilac napismeno dobija rešenje, ali ta rešenja su veoma štura: Petar Petrović je angažovan da bude lični pratilac Marku Makoviću u komunikaciji. Tek kada se izradi individualni obrazovni plan, kada se počne s radom i praćenjem deteta, kada se ustanove njegove jake strane – aktivnosti ličnog pratioca se preciznije definišu.

Treba imati na umu da škola nije samo obrazovanje, nego i mesto sticanja praktičnih životnih veština. Dete uči kako da bude đak, deo odeljenja, drugar.Važno je da lični pratilac podstiče osamostaljivanje deteta, a ne da radi umesto njega. Ako, recimo, lični pratilac primeti da je dete uključeno u grupu i razgovara sa vršnjacima tokom školskog odmora, najbolje je da se udalji, ali bude dovoljno blizu da dete može da mu se obrati, ukoliko mu je to potrebno. Nasuprot tome, može da primeti kako je upravo na odmorima potrebniji detetu, jer to je vreme koje nije strukturirano kao čas, pa zna da bude haotično i bučno, na hodnicima je veći broj dece, stvara se gužva. Ako se dete ne snalazi u takvom okruženju, lični pratilac je tu kao most. Dobar lični pratilac je responsivan na potrebe deteta u konkretnoj situaciji i uvek podstiče dete da uvežbava i unapređuje svoje veštine. Jednom dodeljen lični pratilac trebalo bi da bude podrška detetu – dok god je to potrebno tokom školovanja. Dete koje je krenulo u školu sa ličnim pratiocem može da dosegne određeni nivo funkcionisanja, da usavrši neke veštine i osamostali se, tako da mu usluge ličnog pratioca više uopšte neće biti potrebne.

Svrha angažovanja ličnog pratioca je pružanje detetu odgovarajuće individualne praktične podrške radi uključivanja u redovno školovanje, i aktivnosti u zajednici, radi uspostavljanja što većeg nivoa samostalnosti. [Lični pratilac deteta, izvod iz pravilnika, član 84]

U praksi smo svedoci da se usluga ličnog pratioca nekada realizuje i na štetu inkluzivnih programa. Događalo se da vaspitač ili učitelj traže od ličnog pratioca da izvede dete u šetnju, dok se ne završi neka nastavna aktivnost. Jer, uvek je jednostavnije reći da dete ometa čas i ukloniti ga iz grupe, nego prilagoditi program. Ne kažem da je ovo krivica ličnog pratioca koji je uz dete i misli da obavlja svoj posao, nego celokupnog sistema. Zato je važna obuka: da lični pratilac zna šta je njegova uloga i kako da je iznese u različitim situacijama, ne dopuštajući da ga sistem samelje.

Kojim veštinama će polaznici ove obuke ovladati?

Biće u potpunosi upoznati sa tim šta je opis posla ličnog pratioca, šta su minimalni standardi usluge i šta je predviđeno pravilnicima. Konkretna realizacija zavisi od samog deteta i tima škole sa kojima će nadalje da sarađuje, ali već na samom početku lični pratilac treba da ima jasnu sliku o tome šta je njegova uloga. Polaznici će takođe saznati šta je sistem socijalne zaštite koji je usmeren na korisnika, naučiće da razlikuju socijalni od medicinskog modela, objasniće im se šta zapravo znači inkluzija i kako obrazovni sistem postaje otvoren. Jedan poseban deo kojim se ja bavim jeste specifičnost porodice koja ima člana sa razvojnim ili mentalnim invaliditetom, kao i senzitivnost ličnog pratioca u brizi o detetu, gde govorimo o prepoznavanju psiholoških potreba. Bez obzira na invaliditet, svako dete ima potrebu za povezanošću, bliskošću, pripadanjem, za autonomijom i kompetencijom. Lični pratioci će naučiti kako da prepoznaju te potrebe i kako da uspostave odnos sa detetom. Odnos je osnova svega.

Koje su najčešće teškoće u radu ličnih pratilaca?

Osnovna teškoća je u tome što u Novom Sadu ne postoji pružalac usluge, pa lični pratioci nemaju kome da se obrate kada im je potrebna podrška. Ako nemaju dobru saradnju sa stručnim timom u školi, ili porodica očekuje daleko više od onoga što lični pratilac treba da radi, umesto da pozovu koordinatora, prepušteni su sami sebi. U mestima u kojima postoji pružalac usluge, svi ti problemi se efikasnije rešavaju. Recimo da nastavnik fizičkog odstranjuje dete sa svog časa. Lični pratilac koji zna da dete mora da učestvuje na tom času, obratiće se svom koordinatoru i izvestiće ga o situaciji. Nadalje će koordinator da interveniše kod stručnog tima škole i iznaći će se neko rešenje. Ako su očekivanja porodice prevelika, lični pratilac je u nezavidnoj poziciji. Lični pratilac nije u obavezi da obavlja kućne poslove za porodicu koja ga je angažovala, mada se i to dešava. Neki roditelji očekuju da lični pratilac vodi dete kod lekara. Jedno je sistematski pregled koji organizuje škola, i ako na pregled dolaze i druga deca bez pratnje roditelja, a sve što izlazi iz tih okvira odgovornost je samih roditelja.

S obzirom na to da je Novi Sad univerzitetski grad, lični pratioci često su studenti završnih godina pedagogije, psihologije, defektolofije, ili su tek završili neki od tih fakulteta i još uvek nemaju posao. Njima je veoma važno da uđu u obrazovne sisteme gde stiču praksu, a kada to ostvare, teško im je da ostanu samo u domenu ličnog pratioca. Rado će prihvatiti priliku da rade sa celom grupom dece, da vode neki čas ili da organizuju radionicu, da zadaju zadatke deci u radnim listovima – jer žele da napreduju profesionalno. To je zamka profesionalne afirmacije. Vrlo lako se u takvim angažmanima prelazi granica. Ako se lični pratilac jednom upusti u neku dodatnu aktivnost, od njega će se očekivati da stalno rade više. Od početnog entuzijazma i možeš ti to, vrlo brzo se stigne do tačke u kojoj je lični pratilac preopterećen tuđim zaduženjima. Podrazumevaće se da preuzima obaveze samih vaspitača, učitelja ili roditelja sve dok ne dođe do sagorevanja. Kada vaspitači imaju previsoka očekivanja ili porodica nameće dodatne obaveze, a nadoknada za sav uloženi napor nije odgovarajuća, neminovno je da lični pratilac napusti svoj posao usled velikog pritiska i razočarenja.

Jedan od ciljeva obuke je upoznavanje sa specifičnostima porodice i njenom funkcionisanju u društvu. Na šta se konkretnije misli?

Porodice su veoma različite. Neke su fleksibilne, otvorene za komunikaciju i lako prihvataju novog člana, dok su neke druge krute, imaju rigidnije granice i čuvaju svoju zonu intimnosti. Na neki način, lični pratilac ulazi u porodicu: upoznaje njen ritam, porodične vrednosti i stavove. Neke porodice s tim nemaju problem, dok druge to ne prihvataju lako. U nekim porodicama preovladava prezaštićujući stav prema detetu, što stvara poteškoću u izgradnji poverenja:- Da li će lični pratilac moći da uradi sve što je mom detetu potrebno, onako kako ja mogu? Svaka je porodica specifična i kompleksna. Neke teško prihvataju ličnog pratioca, iako znaju da im je potreban: – Ne želim ovo, ali nemam izbora. Neke porodice ličnog pratioca doživljavaju kao vizualizaciju poteškoće: – Svakoga dana dolazi po dete i vodi ga u školu, čime skreće pažnju na nas. Komšije sada vide da smo drugačiji.

Porodice se razlikuju i u smislu vaspitnih stilova. U nekim porodicama se tačno zna ko donosi odluke, u kojim odlukama dete učestvuje, šta sme i šta ne sme – neke granice su uspostavljene. U drugim porodicama ne postoje granice i detetu je sve dozvoljeno. Dete nosi to iskustvo iz porodice, što utiče na uspostavljanje odnosa sa ličnim pratiocem. Ako je dete naviklo da je sve dozvoljeno, a lični pratilac mora da postavi neke granice, biće potrebno duže vremena da se izgradi njihov odnos. Ako je porodica senzitivna za prepoznavanje potreba deteta u psihološkom smislu, dete će se lakše obratiti ličnom pratiocu i tačno će signalizirati kakva mu je podrška potrebna. Potpuno će biti drugačije sa detom koje nema iskustvo da su odrasli uvek tu za njega. Sve su to obrasci iz porodice koji se prenose na sklapanje drugih odnosa.

Navedeno je u programu da obuka razvija veštine u zadovoljavanju potreba dece sa invaliditetom. Na koji način je ovo ostvarivo ako uzmemo u obzir individualnost svakog deteta i različitost invaliditeta? Pošto invaliditet nije faktor koji neku grupu čini homogenom, kako je formiran jedinstveni program obuke za sve lične pratioce?

To se upravo odnosi na prepoznavanje univerzalnih dečjih potreba: potrebe za povezanošću, autonimijom i kompetencijom. (Koristim tu Eriksonovu klasifikaciju.) Te potrebe imamo svi, u isto vreme i bez obzira na invaliditet. U bloku koji se bavi ovom temom naglašavamo da deca sa kojom će lični pratioci raditi nisu deca sa posebnim potrebama – taj termin je potpuno neadekvatan, jer su naše potrebe univerzalne. Obuka podrazumeva i jedan blok o teoriji afektivne vezanosti, na kojoj su bazirane još neke edukacije koje vodim. Kada se dete rodi, ono je opremljeno kapacitetom da traži brigu. Kako to radi? Plače, privija se, kasnije pogledom prati majku i doziva je. Ima kapacitet da dozove i zadrži odraslu osobu u svojoj blizini. To ne znači da je detetu samo potrebna hrana ili da ga neko presvuče, nego ima potrebu da ga neko uzme – potrebu za bliskošću. Ako dete ima responsivnu majku, koja prepoznaje i zadovoljava njegove potrebe, ono gradi odnos bazičnog poverenja. To je odnos bliskosti i pripadanja: – Ja sam biće vredno ljubavi. Dete ima iskustvo da neko brine o njemu na odgovarajući način. U drugoj godini se javlja potreba za autonomijom, kada deca uče da kažu neću i da se suprotstavljaju. Svi znamo kakvi su dvogodišnjaci: – Sada neću ni kako ja hoću! Roditelji to prepoznaju kao bezobrazluk, a zapravo je u pitanju razvojna potreba deteta da se izbori za autonomiju, da nešto i od njega zavisi. Važno je da lični pratilac prepozna da dete sa invaliditetom ima potrebu da nešto samostalno uradi, ili da o nečemu odluči, a da mu pri tom ne stoji na putu radeći umesto njega. Potreba za kompetencijom je potreba da nešto uradimo dobro i da nam drugi odaju svojevrsno priznanje. To nije potreba koja se manifestuje samo u nekom akademskom smislu, nego kroz svakodnevne radnje. Kada počnemo da učimo o ovim potrebama, polaznici obuke izlistaju ih putem asocijacija: dete ima potrebu za igrom, za druženjem, za ljubavlju, za pripadanjem – jasno je da sva deca i svako biće ima te potrebe.

Odnos bliskosti je sigurna baza iz koje idemo dalje u istraživanje i zadovoljavamo svoje potrebe. Dete neprekidno istražuje svet oko sebe. Kada dođe u situaciju da se uplaši, okreće se i traži mamu koja će ga utešiti i interpretirati mu novo iskustvo: – Aha, sad si se uplašio. To je pas. U redu je, svi se nekad uplašimo…Detetu je istovremeno potrebna sigurnosna baza, ali i podsticaj koji ga lagano gura ka novim istraživanjima. Upravo je to prava priča o ličnom pratiocu: dete samostalno istražuje, a lični pratilac predstavlja oslonac i osobu od poverenja van porodičnog okruženja u koju dete može da se pouzda.

Misao vodilja u sprovođenju obuke za lične pratioce je: Održite fokus na krofni, ne na rupi! Ako smo usredsređeni na rupu, ona će nas naprosto usisati! Propustićemo priliku da zaista upoznamo šta neko dete jeste. Ono što lični pratilac treba da zna je da dve iste dijagnoze ne znače dva ista deteta. Izvan toga se na obuci ne bavimo dijagnozama, time se bave neke druge obuke. Naši polaznici uče kako da prate konkretno dete, uzimajući u obzir porodični kontekst, specifičnost deteta i njegova interesovanja.

Šta posle obuke?

Učesnicima uvek ostavljamo priliku da nas kontaktiraju nakon obuke. Oni odlaze opremljeni sveobuhvatnim paketom materijala: pravilnicima o usluzi ličnog pratioca, obrascima o vrstama podrške u obrazovanju, specifikacijom posla. Informisani su o poziciji usluge ličnog pratioca unutar sistema socijalne zaštite i upoznati su sa svim njenim fazama. Ako se u bilo kom trenutku susreću sa nekom nejasnoćom, uvek mogu da nam se jave sa dodatnim pitanjima. Takođe povezujemo organizacije koje su pokrenule uslugu, jer razmena iskustava nema cenu.

Događalo nam se da nas zovu i pre obuke, kada je u mestima koja pokreću uslugu objavljen konkurs za lične pratioce, pa treba izvršiti selekciju kandidata. Zovu nas da pitaju na šta da obrate pažnju i kako da oforme grupu koja će pohađati obuku za lične pratioce. Bilo je situacija gde to nije urađeno, nego je tržište rada poslalo ljude koji nisu ni znali gde su došli – što svakako nije najadekvatnije rešenje.

Savet roditeljima za funkcionisanje sa ličnim pratiocem?

U Novom Sadu situacija je takva da roditelji uglavnom sami traže i biraju lične pratioce. Obično putem mejling lista udruženja ili unutar roditeljskih grupa na društvenim mrežama traže da im se preporuči neko od poverenja. Čak i kada postoji pokretač usluge, to ne isključuje mogućnost da porodica sama predloži nekoga sa kim se dete već dobro poznaje. U nekim slučajevima to izuzetno dobro funkcioniše, u drugim ne bude baš onako kako je porodica zamislila. Ono što bih savetovala roditeljima je da grade saradnički odnos sa ličnim pratiocem i da razmenjuju informacije: da li postoji nešto što je uznemirilo dete, da li je ono uvežbalo neku novu veštinu, na čemu ćemo dalje da radimo i šta da podstičemo…? Neophodno je razvijati saradnju kroz svakodnevnu komunikaciju. Odnos poverenja je veoma važan. Nije lako poveriti svoje dete, a lični pratilac mora da prenese porodici sve što je bilo važno tokom dana.

Bilo šta što nisam pitala a treba dodati?

Naglasila bih još jednom koliko je važno da svako dete bude uključeno u obrazovni sistem, a usluga ličnog pratioca je jedan vid da se to omogući. To je vid podrške inkluziji i traganju za najpogodnijim načinima da se ona sprovede. Ako je neka usluga savršeno definisana na papiru, to ne znači mnogo dok god se njena realizacija sudara sa zidovima predrasuda i stereotipa. Ovo jeste priča o različitosti, individualizaciji, potencijalima i afirmaciji veština. Svakom detetu je mesto sa vršnjacima. Nema tu ničeg specijalnog.

Fotografije: lična arhiva

Marijana Čanak