Na današnji dan pre 53 godine rođena je Lepojka Čarević Mitanovski, humanistkinja, filantropkinja i borkinja za ljudska prava.
Lepojka je bila predsednica Organizacije za podršku ženama sa invaliditetom “…IZ KRUGA – Beograd” i Saveza “Mreža …IZ KRUGA – Srbija”, članica Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije i članica Saveta za rodnu ravnopravnost grada Beograda. Lepojka je tokom svog višedecenijskog rada na poboljšanju položaja žena sa invaliditetom i sprečavanju rodno zasnovanog nasilja dala nemerljiv doprinos borbi protiv diskriminacije i razvoju pokreta za prava osoba sa invaliditetom i ženskog pokreta.
Lepojka je bila umetnička duša i, pored svih borbi koje je vodila, nalazila je vremena za stvaralaštvo koje je bilo “umetnički istinito i literarno ubedljivo”. Slikala je znalački svakodnevicu žena sa invaliditetom jer, znala je, stvarnost se tako najlakše menja.
U znak sećanja na Lepojku u povodu njenog prvog rođendana koji obeležavamo bez nje, poklanjamo našim čitateljkama i čitaocima Lepojkinu priču LJUBAV iz zbirke PRIČE IZ KRUGA.
[Čarević-Mitanovski, Lepojka (1998), PRIČE IZ KRUGA: Ljubav, Savez distrofičara Srbije, Beograd, str. 109-117]
LJUBAV
Leto je bilo sparno, vreo asfalt goreo je pod točkovima mojih kolica. Želela sam što pre i što dalje da pobegnem iz ovog sivila koje me je podsećalo na bol i samoću.
Godina je prošla. Teška. Preteška. Morava je šumela istim žarom i nosila reči:
– Zaboravi me!
Znala sam da hoću, da moram, ali nisam znala kako. Koliko će još godina proći i koliko kiša pasti nad gradom? Da li uopšte nešto može da se zaboravi ili samo moram naučiti da živim sa tim.
Nikada o sebi nisam mislila kao o nekome manje vrednom. Svesna sam bila svoje razlike i to što nisam mogla da koristim svoje noge smatrala sam igrom Sudbine.
Znala sam gde je moje mesto, ali duboko u svojim mislima, verovala sam da moji točkovi ne predstavljaju nikakvu prepreku, da to zapravo nije bitno ako su osećanja iskrena.
Govorio je da su moji točkovi kočije koje ga uvek ponesu u beskrajno prostranstvo svemira. Govorio je da sam bela pahulja koja uvek padne na njegov dlan. Govorio je da imam najlepši osmeh, krila anđela i glas kao pesma ptica.
Moje kočije odvele su ga daleko od pogleda i dodira.
Uporno sam sebe ubeđivala da ne treba da idem na sva ona mesta gde smo zajedno odlazili, da ne slušam šum Morave, da se ne sećam crnog vina, pokošenih trava i prvog poljupca u zoru…
Ovo leto donelo mi je isti bol i isto osećanje napuštenosti. Ako ostanem još jedan dan ovde, zaborava neće biti.
Spakovala sam najneophodnije stvari i prvim autobusom krenula na planinu. Bez nekog određenog cilja. Izabraću negde miran kutak i pokušati da sredim misli. Roditeljima sam na brzinu objasnila zašto moram da odem i da ću im se svakako javiti kad budem mogla.
Nisu me preterano zamarali svojom brigom. Bili su sigurni da mogu svoj život da organizujem onako kako meni odgovara. Laknulo mi je.
Kako su kilometri prolazili, radovala sam se kao dete. Naći ću bar na kratko svoj mir u borovoj šumi i zalasku Sunca. Moj bol i tugu podeliću sa zvezdanim planinskim noćima. Rekli su mi da su na planini zvezde kao na dlanu, da ih mogu dodirnuti i pomilovati. Volim nebo sa Zvezdom u zoru. Ona je najhrabrija.
Ivan i ja smo se dogovrali da ćemo ove godine zajedno otići na planinu…
Na rastanku mi je samo rekao:
– Ne mogu sam protiv svih. Ne žele te. Zaboravi me!
Davno mi je još objasnio zašto me njegovi ne žele. Nisam se ljutila. Imala sam Ivana. Volela sam Ivana. Ivan je voleo mene, onakvu kakva jesam. Sa zvezdanim kočijama, očima boje meda i mirisom pokošenog sena u kosi.
Sećanja su me ponovo preplavila. Sklopila sam oči i naterala sebe da zaspim. Ne smem dozvoliti da ponovo mislim o njemu.
Stigli smo u samu zoru. Nisam bila umorna, želela sam što pre da se smestim. Tara je u ovo doba godine bila skoro prazna, pa sam mogla da biram bungalov bez stepenika i dovoljno prostran da normalno mogu da funkcionišem. Ima li uopšte takvih?
Simpatična žena šezdesetih godina uz blagi osmeh mi je pokazala svoju kuću. Verovatno sam joj se svidela, jer je želela da ostanem kod nje.
– Ne moraš sine ništa da platiš. Muž i ja nemamo dece, pa nam je svako dobrodošao, da ubije ovu čamotinju.
Ponela je moj kofer u sobu, prostranu i veliku. Nije me pitala koliko ostajem, rekla je samo da se zove Zorka i ubrzo me ostavila samu.
Nisam očekivala ovakvu dobrodošlicu i ljubaznost. Ljudi su se obično sklanjali s puta kad prolazim, došaptavajući se nešto među sobom. Pokušavala sam uvek da ne obraćam pažnju, ali negde duboko u duši zaboli…
Posle nekoliko sati tetka Zorka me je pozvala na večeru. Ona i njen muž bili su divni i prijatni ljudi. Prvi put sam se nalazila u kući nepoznatih, ali sam se ipak osećala opuštenom i smirenom.
Objasnili su mi gde sve mogu da se krećem bez problema, koga mogu da zamolim za pomoć i gde da se zabavim. Rekla sam da ne želim zabavu, da hoću da budem sama.
Kasnije, te večeri, sedela sam na terasi i gledala u zvezde. Stapala sam se sa njima. Postojale smo samo one i ja u čitavom svemiru.
Ujutro su mi Sunce i ptice bili jedini budilnik. Veselo sam ustala i želela da se što pre izgubim u prirodi.
Miris borovine uvlačio mi se u pore, a suve grančice pucketale su pod mojim točkovima. Čitavim putem pratila me je pesma slavuja. Koliko život može biti jednostavan i koliko sreće ima u tome!
Izašla sam na proplanak i čula živahan smeh ljudi koji su nešto radili. Htela sam da se udaljim neprimećena. Samoća mi je trenutno više odgovarala. Nenaviknuta na travu naglo sam pokušala da okrenem kolica i zaplela se u njene visoke stabljike. Makoliko pokušavala da se oslobodim, bilo je bezuspešno.
Nisam ni primetila da je mlada devojka žurila prema meni. Čula sam samo njen glas:
– Dobro jutro! Sačekajte, pomoći ću vam.
Savila se i jednostavnim pokretom ruke oslobodila moje točkove. Pramen kose pomilovao me je po licu. Mirisao je na šaš, na krila leptira, na proleće moje mladosti. Drhtavim glasom uzvratila sam pozdrav, jedno hvala i htela da nastavim dalje.
Gledala sam je kako odlazi, a njena malena prilika nije se uklapala u čitavu sliku. Isuviše nežno je delovala za nekog ko danima radi na polju. Bože, o čemu li ja to razmišljam?
Krenula sam tetka Zorkinoj kući pokušavajući da potisnem neki nepoznati osećaj u sebi. Sa kapije sam osetila miris pogače. U meni se probudila ogromna glad. Tetka Zorka je zaista znala kako da me bar za trenutak usreći. Ni sama ne znam kada sam se poslednji put tako osećala.
Srećna i zadovoljna, popodne sam provela leškareći na terasi. Iz polusna trgao me je zarazan smeh. Samo jedan smeh je bio takav. Nisam morala da otvaram oči. Nepoznati osećaj se ponovo javio, a ja nisam znala šta je uzrok tome.
– Ćao, ja sam Marija! A ti?
Pre nego što sam i bila svesna, nalazila se tu, ispred mene. Smejala se! Imala je najlepši osmeh. Sa rupicama na obrazima. Ja se tako nikada nisam smejala.
– Vanja – odgovorila sam.
Ponovo moj drhtavi glas. Iznenadila sam samu sebe. Čak mi se ni sa Ivanom ovo nije događalo. Opet Ivan! Hoću li ikada uspeti da ga se oslobodim?
– Odakle si?
– Iz Kruševca – rekoh.
Htela sam da me ostavi samu. Ova devojka izazivala je neobičan nemir u mojoj duši. Njen smeh uvlačio mi se pod kožu, miris njene kose opija me, a ja i dalje nisam bila svesna šta mi se u stvari dešava.
Govorila sam sebi da sam samo previše usamljena i da mi prija da budem primećena. Na bilo koji način.
Marija je pričala o tome kako je na Tari najlepše zimi, kad sve pokrije prvi sneg. Iznad staklastog odsjaja meseca ogledale su se njene oči, a ja sam poželela da prste upletem u njenu kosu koja je još više mirisala na šaš. Otišla je sa prvim zvezdama i nije rekla kada ću je ponovo videti. Moje ruke ostale su prazne i puste kao napuštena gnezda.
Dva dana provela sam u besciljnom lutanju nesvesno očekujući da vidim njene rupice na obrazima i kad sam već izgubila svaku nadu, pojavila se iznenada sa prvim sumrakom.
Uživala sam u njenom društvu, uranjala sam u njene oči i gutala svaku njenu reč. Ponekad je nisam ni čula šta priča, gledala sam samo kako se usne pokreću i bila srećna što je tu, pored mene.
Nisam znala kako samoj sebi da objasnim i opravdam sve to. Pa, ja sam do juče danima čezunula i bila srećna kada bar čujem Ivanom glas. Sada sam žudela da ssmo ona sedi pored mene, da mi priča o belim snovima, belim ružama i tragovima u snegu. Glava mi je bila puna konfuznih misli.
Vodila me je na izvor, pokazala nebo u osvit zore i dugo, dugo me gledala dok sam pokušavala da pronađem moju Zvezdu.
Dani su sre ređali jedan za drugim, a meni se činilo da se gubim u moru osećanja, kojima ne znam ime. Znala sam samo da bez njenog smeha ne mogu da zamislim jutro. Marija je postala moja opsesija. Moj dan, moja noć, moje sve. Bez njenih očiju ni Mesec nema isti sjaj.
Nisam je pitala zašto mi toliko pažnje poklanja. Nisam joj govorila ni šta osećam. Bojala sam se da je ne izgubim. Bilo mi je dovoljno što je tu, što se smeje.
Vreme je neprimetno prolazilo. Bližio se moj odlazak kući. Bila sam svesna da neću još dugo gledati Marijine oči, ali njen smeh će zauvek ostati u meni. Jutrom ću se buditi i osećati miris njene kose.
Marija je slutila rastanak. Donela mi je buket poljskog cveća. Pokrila sam lice cvećem i sakrila suze.
…Tri godine su prošle. Više nikada nisam videla Mariju, ali mi još uvek u glavi zvoni njen smeh, osećam miris njene kose i vidim njene oči u odsjaju Meseca.
Znam, Ljubav je to!
