U svojim dvadesetim hospitalizovana je zbog depresije. Užasnuta zatvorskom atmosferom u bolnici, vrlo brzo je shvatila da kao psihijatrijski pacijent nema nikakva zakonska prava. Kasnije, tokom sedamdesetih, osnovala je grupu za pomoć i podršku svima onima koji su preživeli psihijatrijsko lečenje. Godine 1978. objavila je knjigu pod nazivom On Our Own: Patient-Controlled Alternatives to the Mental Health System (Alternative kojima upravlja pacijent u sistemima mentalnog zdravlja).
DŽUDI ČEMBERLIN (1944 – 2010)
Aktivistkinja pokreta za ljudska prava za koji mnogi verovatno nikada nisu ni čuli. Inspirisana drugim pokretima, započela je nešto što je volela da naziva ponos ludih (Mad Pride) – pokret za prava i dostojanstvo mentalno obolelih osoba.
Sve je počelo 1966, kada je Džudi Čemberlin (Judi Chamberlin) imala svega 21 godinu. Posetila je lekara jer se borila sa dubokom depresijom.
– Posle nekog vremena, predložio je da se prijavim u neku bolnicu, jer jednostavno nisam funkcionisala, toliko sam bila depresivna. Pomislila sam: – Pa, bolnica je mesto u koje ideš po pomoć. Bila sam u bolnicama na operacijama i sličnim intervencijama i nisam razmišljala da to ima veze sa osnovnim ljudskim pravima. Tako da sam samo rekla: – Ok, pokušaću.
Tako je Džudi ispričala svoju priču 2006. u radijskom intervjuu, u okviru programa koji je vodio Vil Hal (Will Hall). Bio je to program koji su pokrenuli ljudi poput nje, oni koji su prošli i preživeli psihijatrijska lečenja.
–Veoma brzo sam saznala da, kada jednom daš pismenu saglasnost o dobrovoljnom dolasku na lečenje, ne možeš tek tako da odeš odatle – što je bilo apsolutno šokantno!
Izašla je iz državne bolnce i prešla u Vankuver (Kolumbija), gde je živela sa ljudima kojima su dijagnostikovane mentalne bolesti, ali su dobili državni novac za razvoj sopstvenih tretmana. Oporavila se i prešla u Boston, gde je počela da radi sa bivšim pacijentima koji su hteli da menjaju sistem. Nazvali su se Front za oslobađanje pacijenata sa mentalnim oboljenjem (Mental Patients Liberation Front).
– Kao stariji student Harvarda, zatvaran pet puta, imao sam preporuku da volontiram tamo – seća se Dejvid Oaks (David Oaks) koji se pridružio grupi 1976. – Ušao sam, bila je to mala radikalna grupa; izgledali su kao ološ, a Džudi je bila u središtu, veoma topla organizatorka te zajednice.
Dejvid je kasnije osnovao sopstvenu grupu MindFreedom International, a Džudi je bila mentorka. – Ono što je momentalno podučila ogroman broj ljudi bile su osnove o oslobađanju mentalnog zdravlja: Da smo jednaki i da imamo prava.
Osnovna razmišljanja Džudi je uobličila u knjizi On Our Own objavljenoj 1978. Tu zastupa stanovište da, kako je i sama iskusila u Kanadi, mogućnost da se pitate o sopstvenom tretmanu ujedno i ključni faktor delotvornosti tog tretmana.
Knjiga je postala manifest za pacijente, a uticala je i na mnoge zaposlene u ustanovama posvećenim mentalnim zdravljem. Danas je uobičajeno da ljudi sa mentalnim oboljenjima kažu šta misle. U većini američkih država postoji kancelarija za korisnike usluga službi mentalnog zdravlja, da bi se čuo glas samih klijenata. Zalaganje ljudi poput Džudit dovelo je do toga.
Robert Vitejker (Robert Whitaker), autor knjige Mad in America (Biti lud u Americi), istorije tretmana mentalno obolelih ljudi u SAD, kaže da je Džudi bila središnja figura u razvoju tog korisničkog pokreta. – Umela je da pređe preko pacijentove tačke gledišta na način koji je bio čvrst, ali i jasan. I to su zaposleni u oblasti mentalnog zdravlja ipak cenili, mada su upravo oni bili česta meta njenih kritika.
– Džudi je bila žestoka, neverovatno žestoka – smatra Vitejker. – Time hoću da kažem da je znala tačno šta misli, a to je i govorila, ne brinući o tome da li će uvrediti one koji je slušaju. Bila je bezočna i briljantna, zadovoljstvo je bilo biti u njenom društvu. Bila je neverovatno hrabra, jer suprotstavljanje vladajućim uverenjima očigledno zahteva hrabrost.
Ljudima sa mentalnim bolestima rekla je da su, baš kao i svi drugi, ljudi koji poseduju hirove i razlike, ali i snage i sposobnosti. Htela je da ljudi private odrednicu lud (mad) kao opis koji znači nešto što je ok.
– Izmenila je pežorativno značenje te reči – kaže Vitejker. – Rekla je celom svetu: Mi smo vredne individue, naši umovi su vredni i treba ih poštovati.
Frazu mad-pride koristila je i kao ličnu i-mejl adresu. – A u tome je prisutan istorijski eho ‘crnog ponosa’ (Black Pride) – kaže Vitejker. – To je u potpunosti pratilo stope pokreta za građanska prava.
Džudi je putovala i zastupala ljudska prava širom sveta, čak i nekoliko meseci pre smrti. Radila je na Univerzitetu u Bostonu na pitanjima za mentalno zdravlje i pokrenula je centar iz državnih fondova za podršku onima koji su preživeli psihijatrijska lečenja.
Pred kraj života suočila se sa oboljenjem pluća. U poslednjoj godini, kada joj je osiguravajuća kompanija saopštila da je potrošila deo namenjen za kućnu negu, trebalo je da ode u gerontološki centar. Pokrenula je blog pod nazivom Life as a Hospice Patient na kome je izveštavala o svojoj borbi da umre kod kuće.
Umrla je kako je želela: kod kuće, u omiljenoj fotelji, okružena prijateljima i porodicom.
Dobitnica je značajnih priznanja za doprinos osobama sa invaliditetom (David J. Vail, Pike Prize).
Tekst pripremila Marijana Čanak
Izvori:
http://www.disabilityhistory.org/people.html
http://narpa.org/chamberlin.htm
