Radoš Keravica je osoba sa otežanom pokretljivošću, studirao je ekonomiju na Odseku za evropsku ekonomiju i biznis Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu u Srbiji, gde je diplomirao 2009. godine i kasnije, u 2013. godini stekao zvanje master. Tokom studija, realizovao je istraživanje u vezi sa funkcionisanjem institucija Evropske unije (EU), zajedničkih politika EU, procesa integracije u EU, kao i političkim i ekonomskim aspektima EU. Njegovo akademsko istraživanje odnosi se i na društveno preduzetništvo kao instrument socijalne politike. Trenutno radi puno radno vreme kao regionalni koordinator za Evropu u okviru globalnog projekta: Invalidnost – Prava – Promocija – Internacionalno (Disabiliti Rights Promotion International – DRPI) koji je inicirao Univerzitet Jork (Torontu, Kanada) u cilju razvoja inovativnih metodologija holističkog monitoringa prava osoba sa invaliditetom i sprovođenja Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Domaćin Regionalnog centra za Evropu za praćenje prava osoba sa invaliditetom DRPI-a je Centar za orijentaciju društva, organizacija civilnog društva usmerena na osobe sa invaliditetom sa sedištem u Beogradu, Srbija.
Kakvo je vaše lično iskustvo invalidnosti?
Budući da sam osoba sa otežanom pokretljivošću, imam teškoća pri hodanju, mogu da kažem da je moje iskustvo invalidnosti varira u različitim fazama mog života i u različitim kontekstima. To znači da život sa invaliditetom od ranog detinjstva predstavlja dug put ličnog razvoja pun različitih izazova u svakom mogućem aspektu: emocionalnom i psihološkom, socijalnom, fizičkom itd. Međutim, definitivno je jasno da društveni kontekst prepoznaje invalidnost pre nego smanjene mogućnosti po sebi. Na primer, ja sam iskusio više izazova u školskom okruženju kao dete zbog nepristupačnosti ili predrasuda, nego što doživljavam sada kada sam uredio moje životne okolnosti prema mojim željama i mogućnostima. Na kraju, ja bih takođe dodao da ja osećam da me je invaliditet, kao postojani deo mene, promenio kao ličnost i snažno uticao na moje shvatanje sveta, moje ciljeve i težnje, u pozitivnom smislu, naravno.
Kada ste se prvi put počeli da se bavite problemima invalidnosti i zašto?
Ako ostavimo po strani činjenicu da sam bio pasivan član jednog udruženja za distrofiju od svoje desete godina i član Udruženja studenata sa invaliditetom tokom studija, moj stvarni i smisleni angažman počeo je prilično kasno, tek 2011. godine, kada sam se prijavio i dobio posao u DRPI. Biti samo član neke organizacije osoba sa invaliditetom ponekad nije baš neki poseban angažman. Organizacije osoba sa invaliditetom u Srbiji nemaju strukturirane programe za mlade i još uvek funkcionišu na sličan način kao u komunističkim vremenima. Dakle, mogućnosti za aktivno učešće i lični razvoj mladih ljudi u takvim „tradicionalnim“ organizacijama osoba sa invaliditetom bio je veoma ograničen. Generalno govoreći, ne postoje programi u okviru tih organizacija koje su stimulativni i smisleni za učešće mladih.
Ko najviše utiče na vas i kako?
Postoji veliki broj ljudi koji su pasionirani i iskreni u stvarima koje rade i u ciljevima za koje se zalažu, ljudi koji ne odustaju i koji svakodnevno biju bitke u svojim životima i prevazilaze izazove sa kojima se suočavaju i ostaju pozitivni. Ako bih morao da odaberem jednu osobu, možda bi to bila dr Marša Riouk kodirektorka DRPI, koja predaje na Odseku za kritičke studije invalidnosti na Univerzitetu Jork u Torontu. Ona je izuzetno pasionirana pravima osoba sa invaliditetom i inkluzijom osoba sa invaliditetom i potpuno je neumorna. Po mom mišljenju, civilno društvo i pokret za ljudska prava imaju tendenciju da skliznu u ‘poslovni’ režim i gube iskrenost i zaboravljaju ključne vrednosti i ciljeve. U takvim okolnostima, ona je pravi primer osobe koja obavlja stvari sa srcem i koja ume da uloži sebe i svoju dušu u nešto u šta veruje.
Da li vam je teško da nađete novi posao?
Da budem iskren, moje trenutno zaposlenje je moj prvi stalni radni angažman sa punim radnim vremenom i do sada nisam pokušao da ga promenim. Međutim, pre toga sam pokušavao nekoliko puta da nađem posao, uključujući i neke pripravničke poslove, i uvideo sam da je jednako teško kao i za ukupnu populaciju mladih. Mi svi znamo da se države suočavaju sa strukturalnom ekonomskom krizom i da su mladi ljudi najviše pogođeni istom. Ipak, verujem da će investiranje i nadgradnja sebe sigurno doneti neki rezultat, bez obzira na sve.
Opišite svoje sadašnje zaposlenje, pa i vaše prethodno iskustvo u radu?
Kao što sam rekao, ja radim u civilnom sektoru u okviru globalnog projekta DRPI gde koordiniram aktivnostima u zemljama Istočne Evrope. Mi radimo direktno sa lokalnim i nacionalnim organizacijama osoba sa invaliditetom i pojedincima sa invaliditetom na izgradnji njihovih kapaciteta da preuzmu aktivnu ulogu u praćenju njihovih prava i praćenju sprovođenja Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom u svojim zemljama. U ovom trenutku sprovodimo projekte monitoringa država u pet zemalja: Crna Gora, Srbija, Bosna i Hercegovina, Moldavija i Makedonija, a uskoro ćemo početi da radimo i u Jermeniji. Mi smo u stalnoj potrazi za novim partnerima i zemljama koje su zainteresovane da se uključe. Definitivno je važno da se dobiju podaci zasnovani na dokazima o kršenjima prava osoba sa invaliditetom i još važnije je da sami ljudi sa invaliditetom podignu svoj glas i da oni budu ti koji će pratiti i izveštavati o kršenjima njihovih prava.
Pre ovog posla radio sam u oblasti zapošljavanja mladih i politike za mlade. Bio sam volonter šest godina u organizaciji mladih iz Srbije – Centar za omladinu i društveni razvoj RES POLIS, sve dok nisam postao predsednik Odbora u 2009. godini. Neformalno obrazovanje, rad mladih i učešće mladih su sve do danas ostali moja velika pasija i interesovanje.
Na koje vaše dostignuće iz radnog odnosa ste najviše ponosni?
Ponosan sam na program integrisanja antidiskriminacionog principa i prava osoba sa invaliditetom u rad mladih u Srbiji. Imao sam priliku da projektujem deo programa koji ima za cilj da se izgrade nadležnosti osoba koje rade sa mladima u Srbiji da pružaju više inkluzivnih usluga za mlade i da uključe mlade osobe sa manje mogućnosti. Reakcije su bile više nego pozitivne i to je rezultiralo brojnim grasrut inicijativama koje su osmislili mladi ljudi u pravcu socijalne inkluzije mladih iz marginalizovanih grupa. Ispostavilo se da bi efekti rada sa ukupnom populacijom mladih na podizanju svesti o socijalnoj inkluziji bili neverovatni. Mladi ljudi zaista žele da znaju više o tome i reaguju na to. Jedino što im nedostaje je znanje i odgovarajuće obrazovanje i smernice. Tako da je saradnja između različitih pokreta civilnog društva, kao što je pokret osoba sa invaliditetom i pokret mladih ili drugi pokreti za ljudska prava, od ključne važnosti, no ipak ona još uvek nedostaje.
Šta je vaša vizija tržište rada za osobe sa invaliditetom u vašoj zemlji, u ovom trenutku i u budućnosti?
Veoma je teško predvideti, jer ukupni ekonomski izgledi Srbije nisu tako svetli. Država je u dubokoj krizi da su čak i neki programi za podsticanje zapošljavanja osoba sa invaliditetom, ali i mladih ljudi, otkazani, što predstavlja ozbiljan udarac. Takođe, kvalifikaciona struktura među nezaposlenim osobama sa invaliditetom nije zadovoljavajuća i onemogućuje poslodavce da zapošljavaju veći broj ljudi sa invaliditetom. Socijalno preduzetništvo može biti odgovor, ali samo u određenoj meri. S druge strane, s obzirom na zakonski okvir za socijalno preduzetništvo koji je Srbija trebalo da usvoji, ja ne bih polagao mnogo nade ni u to.
Šta bi savetovao mladim osobama sa invaliditetom?
Da unapređuju sebe konstantno svaki dan u svakom mogućem aspektu, da ulažu napore u obrazovanje, i formalno i neformalno, da budu deo mejnstrima i da koristite sve programe koji su na raspolaganju ukupnoj populaciji mladih, kao što je na primer Erasmus+. To može biti podsticaj da putuju ili čak da žive u inostranstvu, ali je definitivno osnaživanje i menja životna iskustva. Prave barijere postavljene su samo u našim umovima.
Role Model: Radoš Keravica, intervju – Bilten Evropske mreže za samostalan život (ENIL) od 26.6.2014.
Tekst prevela: Veronika Mitro
