(Nju Delhi) – Žene i devojčice sa invaliditetom u Indiji se prisilno smeštaju u bolnice i institucije za mentalno zdravlje gde su izložene nehigijenskim uslovima, riziku od fizičkog i seksualnog nasilja i prinudnom lečenju koje uključuje i elektroterapiju. Kako je jedna žena opisala: „tretiraju nas gore nego životinje„.
U novom izveštaju objavljenom 3. decembra 2014. godine, Hjuman rajts voč je utvrdio da žene koje su prisilno smeštene u državne institucije i bolnice za mentalno zdravlje trpe ozbiljne povrede i pozvao je vladu da preduzme hitne korake da se prinudna institucionalna briga zameni dobrovoljnim uslugama u zajednici i podrškom za osobe sa invaliditetom.
„Žene i devojčice sa invaliditetom u institucije smeštaju članovi njihovih porodica ili policija, delom zbog toga što vlada ne uspeva da obezbedi odgovarajuću podršku i usluge„, rekao je Kriti Šarma, istraživač u Hjuman rajts voč. „Kada ih jednom zatvore, njihov život odvija se u izolaciji, strahu i zlostavljanju, bez ikakve nade za izlazak.“
Indijska vlada bi trebnalo da hitno zahteva inspekciju i redovan nadzor svih rezidencijalnih objekata (privatnih i državnih) za žene i devojčice sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom, ističe Hjuman rajts voč. Takođe je neophodno da Indija preduzme korake kako bi osigurala da osobe sa invaliditetom samostalno donose odluke o sopstvenim životima i da primaju terapiju na osnovu lične saglasnosti.
Izveštaj od 106 stranica – Tretirane gore nego životinje: Maltretiranje žena i devojčica sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom u ustanovama u Indiji – dokumentuje prisilni smeštaj i neosnovano zadržavanje u bolnicama za mentalno zdravlje i domovima za negu širom Indije, gde žene i devojčice sa psihičkim ili intelektualnim invaliditetom žive u prekomerno nastanjenim sobama i nehigijenskim uslovima, uz neadekvatan pristup opštoj zdravstvenoj zaštiti, izložene prinudnom lečenju (uključujući elektroterapiju), kao i fizičkom, verbalnom i seksualnom nasilju. U jednom od slučajeva, žena sa intelektualnim i psihosocijalnim smetnjama bila je seksualno zlostavljana od strane muškog člana osoblja u duševnoj bolnici u Kalkuti. U izveštaju se takođe ispituju višestruke prepreke kojima se osporava mogućnost prijave zlostavljanja i ostvarivanje pravde.
Indijska vlada bi trebalo da preduzme hitne pravne reforme, uključujući izmene dva zakona koja su trenutno pred parlamentom, kako bi se pozabavila ovim zloupotrebama i zaštitila prava žena i devojčica sa intelektualnim ili psihičkim invaliditetom, kaže Hjuman rajts voč.
Izveštaj analizira položaj žena i devojčica sa invaliditetom u šest gradova širom Indije. Istraživanje je sprovedeno u periodu od decembra 2012. do novembra 2014. godine u Nju Delhiju, Kalkuti, Mumbaju, Puni, Bangaloru i Misoru, a zasniva se na više od 200 intervjua sa ženama i devojčicama sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom, njihovim porodicama, starateljima, stručnjacima za mentalno zdravlje, davaocima usluga, vladinim zvaničnicima i policijom. Hjuman rajts voč posetio je 24 duševne bolnice, kao i opšte bolnice sa psihijatrijskim odeljenjima, rehabilitacione centre i stambene objekte za zbrinjavanje.
Ne postoje precizne državne evidencije niti procene o rasprostranjenosti psihosocijalnog ili intelektualnog invaliditeta u Indiji. Prema popisu iz 2011, procenjuje se da samo 2,21 odsto indijskog stanovništva ima invaliditet, uključujući 1,5 miliona ljudi (0,1 odsto stanovništva) sa intelektualnim smetnjama u razvoju i svega 722.826 ljudi (0,05 odsto stanovništva) sa psihosocijalnim smetnjama (kao što su šizofrenija ili bipolarni poremećaj). Ove cifre su upadljivo manje od međunarodnih evidencija Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije, koje procenjuju da 15 odsto svetske populacije živi sa nekom vrstom invaliditeta. Ministarstvo zdravlja i brige o porodici Indije tvrdi da je procenat indijskog stanovništva sa psihosocijalnim smetnjama daleko veći: oko 6 do 7 procenata (74,2 – 86,5 miliona osoba) sa mentalnim invaliditetom i 1 do 2 procenta (12.4 – 24.7 miliona) sa ozbiljnim mentalnim invaliditetom.
Indijski vlada je još 1982. godine pokrenula Nacionalni program za mentalno zdravlje, sa ograničenim dometom i ozbiljnim nedostacima u sprovođenju usled odsustva mehanizama monitoringa. Okružni programi mentalnog zdravlja, prisutni u svega 123 od 650 indijskih okruga, suočeni su sa mnogobrojnim ograničenjima kao što su: nepristupačnost i nedostatak radne snage, nepovezanost sa primarnom zdravstvenom zaštitom i nedostatak standardizovane obuke.
U zemlji u kojoj je rodna diskriminacija sveprisutna, naročito su žene i devojčice sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom višestruko diskriminisane – kako na osnovu pola, tako i na osnovu invaliditeta – usled čega se ubrajaju u jednu od najmarginalizovanijih grupa podložnih nasilju. Često zapostavljene od strane porodica koje ne mogu da brinu o njima, mnoge završe prisilno institucionalizovane. Iako je proces institucionalizacije u Indiji isti i za žene i za muškarce, žene i devojčice sa invaliditetom suočavaju se sa jedinstvenim rizicima, uključujući seksualno nasilje i uskraćivanje pristupa reproduktivnom zdravlju – sa čim se muškarci ne suočavaju.
„Bez odgovarajuće podrške u zajednici i usled nedostatka svesti, osobe sa psihosocijalnim invaliditetom u Indiji su ismevane, zastrašivane i žigosane„, rekla je Šarma.
Porodice, pravni staratelji i odbori za dobrobit dece mogu smestiti žene i devojčice sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom u institucije – bez njihovog pristanka. Ako lutaju ulicama, policija ih može privesti i smestiti u instituciju uz sudski nalog. Ako niko od članova porodice ne dođe da ih odvede kući, tamo mogu ostati i decenijama. Nijedna od žena i devojčica intervjuisanih za Hjuman Rajts voč, koja je nekad boravila ili je još uvek u instituciji, nije primljena uz datu saglasnost. Među 128 slučajeva institucionalnog zlostavljanja koje je Hjuman rajts voč dokumentovao, nijedna od žena ili devojčica nije uspela da uspešno upotrebi mehanizme obeštećenje za institucionalizaciju protiv svoje volje, niti za doživljeno zlostavljanje u ustanovi. Ispitane žene i devojčice mahom nisu ni bile svesne da takvi mehanizmi postoje.
„Dugoročno zatvaranje žena i devojčica sa invaliditetom jednostavno nije odgovor“, rekla je Šarma. „Čak i u najtežim slučajevima postoje načini da se sazna kakve usluge one žele.“
U nekim od objekata koje je posetio Hjuman rajts voč, prenaseljenost i loši higijenski uslovi predstavljaju ozbiljan problem. Na primer, novembra 2014. godine, u Aša Kiranu, državnoj instituciji za osobe sa intelektualnim invaliditetom u Delhiju, živelo je blizu 900 ljudi – što je skoro triput više nego što dozvoljava kapacitet bolnice. U bolnici za mentalno zdravlje u Puni, nadzornik dr Vilas Bhailume kaže: „Za više od 1.850 pacijenata na raspolaganju je svega 100 toaleta, od kojih je samo 25 funkcionalno. Ostali su najčešće zagušeni. Defekacija van toaleta je neminovnost.“
Hjuman rajts voč je dokumentovao slučajeve 20 žena i 11 devojčica koje su u okviru 4 duševne bolnice bile (ili su još uvek) tretirane elektroterapijom, bez date saglasnosti. Vidiju [nije njeno pravo ime], četrdesetpetogodišnju ženu sa psihosocijalnim invaliditetom, institucionalizovao je njen suprug i mesecima je podvrgavana elektroterapiji. „Elektroterapija je bila kao boravak u mračnom tunelu“, rekla je za Hjuman rajts voč. „Glavobolja bi me mučila danima… Kada mi je smanjena doza leka koji sam primala, počela sam da postavljam pitanja. Do tada sam bila kao biljka. Tek sam nekoliko meseci kasnije saznala da sam bila podvrgnuta elektroterapiji“.
Indija je ratifikovala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom 2007. godine. Prema Konvenciji, vlade moraju da poštuju i da zaštite pravnu sposobnost osoba sa invaliditetom, kao i njihovo pravo da unutar zajednice žive na ravnopravnoj osnovi sa drugim osobama. Prinudna institucionalizacija je zabranjena. Međutim, indijski zakoni dozvoljavaju sudovima da imenuju staratelje koji donose odluke u ime osoba sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom, bez njihovog slobodnog i informisanog pristanka, a opstaje zdravstveni sistem u kome su osobe sa takvim invaliditetom zatvorene u institucijama, umesto da imaju pristup podršci i uslugama u zajednici.
U pokušaju da se nacionalno zakonodavstvo uskladi sa Konvencijom, vlada je 2013. godine predstavila parlamentu dva zakona: Zakon o mentalnom zdravlju i Zakon o pravima osoba sa invaliditetom. Međutim, oni ženama i devojčicama sa psihosocijalnim ili intelektualnim invaliditetom ne garantuju u potpunosti pravnu sposobnost, kao ni pravo na samostalan život, kako Konvencija zahteva.
Centralna vlada Indije trebalo bi momentalno da naredi evaluaciju i da preduzme korake za okončanje zloupotreba i nehumanih uslova u duševnim bolnicama i rezidencijalnim domovima (pod državnom ili NVO upravom), organizovanjem efikasnog monitoringa takvih ustanova, kaže Hjuman rajts voč. Indija bi bez odlaganja trebalo da pokrene sveobuhvatnu pravnu reformu, da ukine starateljstvo i da prizna pravnu sposobnost svih osoba sa invaliditetom na ravnopravnoj osnovi sa drugima, dok razvija vremenski određen i sveobuhvatan plan alternative za dugoročno institucionalno zbrinjavanje. Jedinu dostupnu podršku u lokalnoj zajednici i inicijativu za samostalni život pružaju nevladine organizacije, kao što su: Anjali, pravna organizacija za mentalno zdravlje (Kalkuta), Banian (Čenaj), Bapu, fond za istraživanje kognicije i govora (Pune) i Išvar Sankalpa (Kalkuta).
„Indija ima priliku da se udalji od sistema izolacije i zlostavljanja, umesto koga treba da izgradi sistem p\odrške i nezavisnosti“, rekla je Šarma“. „U pitanju su životi miliona žena sa psihosocijalnim ili intelektualnim smetnjama u razvoju„.
Tekst prevela Veronika Mitro
Izvor: India – Women With Disabilities Locked Away and Abused, Human Rights Watch, 3/12/ 2014
