Studije invalidnosti postaju sve uticajnije u akademskom okruženju i izvan njega, postavljaju izazove društvenoj i kulturnoj marginalizaciji osoba sa invaliditetom, kao i samom pojmu invaliditeta. Filozofija budizma pronašla je svoje mesto unutar studija invalidnosti, iako vrednosti duhovne prakse često bivaju podcenjene u akademskom diskursu i zajednici. Dok se u poslednje četiri decenije odigrava revolucija na polju razumevanja invaliditeta, nesumnjivo još uvek postoje (tragovi) socio-kulturne prakse koja odbija i isključuje osobe sa invaliditetom iz religijskog i duhovnog života. Kada je o budizmu reč, reinkarnacija je samo jedan od mnogobrojnih društveno-religijskih mitova koji je uticao na pojam invaliditeta. Veliki broj zagovornika reinkarnacije objašnjava iskustvo invaliditeta kao rezultat prošlih života. Uzajamno sadejstvo stavova koji invaliditet etiketiraju kao posledicu greha (kaznu), koncepta socijalne pravde i religijskih vrednosti i verovanja kreira primetne nedoslednosti.

Budistička filozofija i praksa danas su široko prihvaćene u zapadnoj kulturi i mnogi termini iz budističke tradicije mogu se detektovati u svakodnevnom govoru. Takvo sveprisustvo dobra je podloga za nastanak nedoslednih tumačenja i održavanje pogrešnih ubeđenja o budističkim (fatalističkim) verovanjima i stavovima. Aspekti budizma su mnogobrojni, a mitologija izgrađena oko budizma i invaliditeta zasnovana je pre svega na konceptima karme, patnje i sopstva. Razumevanje ovih koncepata unutar budizma (ili onako kako je Buda zaista mislio) zahtevaju zaokret u našim kulturološkim pretpostavkama i dualistički postavljenim konstruktima (dobro / loše, ispravno / pogrešno, invalidno / validno).

KARMA

Ideja karme razrađena je već mnogo puta, sa kritičkim osvrtom na percipiranje invalidnosti kao rezultata (loših, nemoralnih, promašenih) dela i (nesavladanih) lekcija koje vučemo iz prošlog života. Izjednačavanje invaliditeta i kazne zapravo je kontradiktorno budističkoj filozofiji i praksi. Budizam se suštinski ne zasniva na grehu i kazni. Propagiranje kazne pretpostavlja krivicu, dok je budistička filozofija naklonjenija pojmu odgovornosti. Pojednostavljivanje karmičkih zakona samo je ilustrativni primer karmičke naivnosti. Iako je kauzalnost osnova za razumevanje karme, karma se svakako ne može posmatrati kao linearni uzročno-posledični sistem. Istinsko razumevanje karme je kompleksno i svi prethodni životi doprinose kreiranju života koji upravo živimo. Proniknuti u karmičku realnost i prirodu ponovnih rađanja prilično je udaljeno od sistema neke očigledne linearnosti.

Dobra ili loša karma manifestuju se kroz pozitivna ili negativna osećanja. U praksi, invaliditet ili nedostatak invaliditeta nisu faktori radosti ili sreće – osoba sa invaliditetom može izgraditi sreću (kao stanje svesti) koliko i osoba bez invaliditeta (i više). Takođe je primećeno da su osobe sa Daunovim sindromom često blage, dobronamerne i pune ljubavi – što je u suprotnosti sa ponašanjem većine osoba koje smatramo normalnim. Ono što većina osoba bez invaliditeta oseća u pogledu invalidnosti: – ja ne bih voleo da budem kao ti – daleko je od ultimativne istine invaliditeta. Iz budističke perspektive, uzrok invaliditeta detektuje se unutar bioloških i fizičkih zakonitosti (i odstupanjima od njih), a ne u karmi.

Još jedno od nesaglasja sa filozofijom budizma je usredsređivanje na prošlost – fiksacija na grehu iz prethodnog života koji (navodno) u potpunosti markira sadašnje iskustvo. Sam budizam manje je usmeren na prošlost – naglasak je na sadašnjosti kao (bogatom) potencijalu za kreiranje budućnosti. Život koji živimo je život od najveće važnosti i vrednosti. Sadašnji život sa svim (ne)prilikama i izazovima koje nosi, način na koji ih prihvatamo, kako se sa njima suočavamo (ili ih izvrdavamo) – određuje našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u životima nakon njega. Stoga se pitanje o (karmičkom) uzroku i poreklu u lamentirajućem tonalitetu – zašto baš ja? – pokazuje više beskorisnim nego produktivnim. Daleko svrhovitije pitanje bilo bi: šta sada?

PATNJA

Još jedna vladajuća generalizacija nastala na preseku medicinskog modela i spiritualnog diskursa jeste izjednačavanje invaliditeta sa patnjom i bolom. U budističkoj tradiciji, patnja je osnovni, neizbežan aspekt ljudskog postojanja. Priroda patnje nalazi se u činjenici da su sva svesna bića uhvaćena u ponavljajući životni ciklus – bez obzira na status, invalidnost ili bilo kakvu drugu sposobnost. Patnja nije samo fizički i mentalni bol, nego postoji patnja usled promene: od trenutka rađanja, starimo, gubimo snagu, razboljevamo se, ostajemo bez zuba, izborani, pogureni i, vrlo verovatno, sa invaliditetom. Dakle, invaliditet se pokazuje kao univerzalno iskustvo (bar) jednog životnog doba – starosti, stečenih saznanja, mudrosti, nove naivnosti ili senilnosti… u kome hodamo na tri noge (uz pomoć štapa, kaže i sama Sfinga o prirodi čoveka) i sve manje bivamo nezavisni. Kada je prvi put video starca, Buda se zapitao zašto se taj čovek toliko razlikuje od svih drugih (radosne gomile koja je plešući dočekala Princa). – Star? – Princ je nastavio da se raspituje. – Da li je taj čovek oduvek „star“, ili mu se to tek nedavno desilo? Prema budizmu, starenje, bolest, umiranje (i ponovno rađanje) su velike promene i nosioci patnje, ali ne i njeni jedini uzročnici. Takođe postoji sveprožimajuća patnja iz trenutka u trenutak, koja proizilazi iz naših nepresušnih želja, konstantnih htenja, upornih sviđanja i nesviđanja, težnji i žudnji. Patnja su naše neuke i automatske reakcije na obične životne činjenice, a cilj budističke prakse je osloboditi se patnje kao takve… Umesto izlečenja, rehabilitacije ili popravljanja invalidnosti u validnost, oslobađanje se odvija na planu mentalnog preobražaja, kroz otklanjanje negativnih misli i emocija, razvijanje saosećanja i mudrosti.

SOPSTVO (ili takozvano ja)

Sopstvo ili osoba je konstrukt telo-uma. Osećaj ličnog identiteta razvijamo na osnovu izgleda, tela, ponašanja, (o)sećanja, misli, fantazija, svesti, (ne)prijateljstava, okruženja… Koncept sopstva nije statičan, nego varira u saglasju sa događajima u svakodnevici, iz trenutka u trenutak. Iako se ne može izolovati od svih oznaka koje mu se pripisuju – ja nije identično ni sa čim što mu se pripisuje. Svoje ja ne percepiramo kao sopstvo u vakuumu, nego pretpostavke o sebi nastaju putem uspostavljanja i izgradnje našeg odnosa sa svetom. Doživljaj sebe zasnovan je na našoj prošlosti, nadama, odnosima, kontaktima, vezama, opažanjima, potrebama, snovima i htenjima… Tako iznalazimo prividne definicije sopstva, srastamo, prijanjamo i identifikujemo se sa telom (ja sam… mršava, niska, nezgodna), profesijama (ja sam meteorološkinja… i meteoropata), titulama (ja sam rogobatna princeza), statusima (ja sam prostakuša i plemkinja), odnosima i posedovanjima (ja sam ničija majka), ideologijama (ja sam anarhofeministkinja)… suštinski nismo ništa od toga (identitet je fluidan, topljiv i raspršljiv). – Ja nisam, niti posedujem svoje telo. Želja (za boljim, drugačijim, funkcionalnijim, zgodnijim, validnijim telom) je izvor patnje.

Kada je prvi put video telo mrtvog čoveka, Buda je bio začuđen:
– Zašto onaj čovek u kutiji tako mirno leži? Je li zaspao? I zašto svi ti ljudi plaču? Kuda ga to nose?
– Taj čovek je mrtav, Prinče. Nose ga na reku gde će spaliti njegovo telo.
Princ je bio zbunjen.
– Kako to misliš „mrtav“? I ako spale njegovo telo, zar neće tako i njega spaliti?

Ako telo nije isto što i ja, onda ni telo sa invaliditetom, na način na koji se obično percepira, nema smisla izjednačavati sa idejom sopstva. Invalidnost se može razumeti ne kao smetnja potpunom životu, nego kao moguća staza samospoznaje, otkrivanja i ushićenja. Uz uobičajene pretpostavke o sebi, nezaobilazna je ideja o savršenstvu, društvenom konstruktu koji teži da se ostvari na nivou pojedinca, uprkos činjenici da je upravo nesavršenost esencija živog ljudskog bića. Razumevanje svega kao nestalnog, prolaznog i iluzornog, kao i pretpostavka da svako može biti Buda – ključni su elementi budističke filozofije. Ništa nije onako kako izgleda. Mnogi mudraci, učitelji, pa i sam Buda, pojavljuju se u različitim (telesnim) oblicima i promenljivim statusima. Nikada ne možemo biti sigurni ko je ko – zato je jedini način za sticanje dobre karme da se prema svima odnosimo s poštovanjem. Sva svesna bića važna su za pojedinačni duhovni rast, jer svi patimo na isti način i sa istom željom – da se oslobodimo patnje. Da bi se to postiglo, neminovno je razviti osećaj povezanosti sa svima na svetu, promeniti percepciju i preusmeriti se sa usredsređenosti na sebe (konstrukta o sebi) – ka drugima (koji nisu naši antipodi, nego ovaploćenja naših osobina). Između ja i drugog stoji jedino provalija dualističkog mišljenja. U budizmu je dulnost zamagljena, razlike se prepoznaju i vrednuju, uz istovremenu usmerenost ka srodnosti (ljudskih) iskustava i naglasak na društvenoj odgovornosti.

***

Dvojica nadaleko čuvenih Budinih učenika bile su osobe sa invaliditetom. Jedan od njih, Khuđđuttarā, koga je sam Buda hvalio zbog velikog znanja, dostigao je prvi stepen probuđenja (u nesavršenom pogrbljenom telu). Drugi Budin učenik, Bhaddiya koji je bio čuven po svojim glasovnim sposobnostima i patuljastom rastu, dostiga o je potpuno prosvetljenje. O njemu je zabeležena anegdota:

– Vidite li, monasi, ovoga što nam prilazi, ružnog i neuglednog, lošeg izgleda, nerazvijenog, patuljastog, prezrenog među monasima?

– Vidimo, poštovani gospodine.

– Monasi, pred vama je monah velikih dostignuća. Ne postoji veština koja se može steći, a da je on nije stekao. … Labudovi, čaplje, paunovi, slonovi i jeleni – svi se plaše lava, iako njihova tela nisu jednaka. Tako i među ljudima, ako je neko mali obdaren mudrošću – taj je zasigurno velik, a ne neka budala obdarena krupnim telom.

Buda je takođe uveo zabranu monasima i monahinjama da podražavaju bilo koji oblik fizičkog invaliditeta. Jer invaliditet sam po sebi nije ni prepreka, ni podsticaj, niti na bilo koji način nužno određuje duhovni napredak…

Tekst pripremila Marijana Čanak

IZVORI:

Bejoian, Lynne M. (2000). Nondualistic Paradigms in Disability Studies & Buddhism: Creating Bridges for Theoretical Practice. Teachers College, Columbia University. The Society for Disability Studies. New York.

Campbell, Fiona A Kumari. Sensing Disability in Buddhism. Pppt presentation in PDF

Dhammika, Šravasti (2009). Budizam od A do Ž. Theravada budističko društvo Srednji put. Beograd.

Lakuntaka Bhaddiya Sutta: About Bhaddiya the Dwarf. translated from the Pali by K. Nizamis © 2011