Pojedine grupe korisnika javnog prostora, kao što su to na primer: osobe sa invaliditetom (korisnici invalidskih kolica, hodalica, štaka, belog štapa, slušnog aparata i/ili drugih pomagala), mala deca, roditelji sa malom decom, trudnice, osobe sa povećanom telesnom masom, starije osobe, osobe sa privremenim oštećenjima (prelom ruke, noge) i slično, suočavaju se sa brojnim poteškoćama prilikom svog kretanja. Najčešće se smatra da su te grupe korisnika same uzrok tome, usled svojih smanjenih fizičkih sposobnosti i specifičnih zahteva prilikom kretanja, što je pogrešno, jer na taj način društvo ne preuzima odgovornost koju bi objektivno trebalo da preuzme za stvaranje okruženja koji će biti dostupno svima.
Mobilnost svih građana, a naročito gore navedenih grupa sa otežanim stepenom kretanja i/ili komunikacije, zavisi pre svega od uslova koji postoje u okruženju. Pod uslovima u okruženju podrazumevamo: (ne)adekvatno stanovanje, (ne)postojanje određenih elemenata gradskih komunikacija za nesmetano kretanje, (ne)mogućnost korišćenja sredstava javnog prevoza kao i (ne)postojanje različitih servisa, usluga i proizvoda koji (ni)su dostupni svim građanima.
Složenost i višestrukost problema sa kojima se suočavaju građani sa otežanim kretanjem i/ili komunikacijom, naročito su izraženi u zonama stanovanja i intenzivnog pešačkog i motornog saobraćaja (javnog prevoza). Prilazi javnim objektima, ulazi u zgrade kolektivnog stanovanja, nepristupačni stanovi, podzemne i nadzemne stepenice i prolazi/hodnici, neadekvatno postavljen urbani mobilijar, nepristupačnost različitih atrakcija u gradu, kvalitet i vrsta zastora i profili pešačkih tokova, oblik i veličina pešačkih ivičnjaka, nepropisno parkirana vozila, otežan prelaz preko ulica zbog velikog broja vozila i/ili neadekvatno signalisanih raskrsnica, i mnoge druge prepreke koje se mogu pronaći u javnom eksterijeru, svakodnevno otežavaju život velikom broju građana. Kada ljudi žive u jednom takvom neprilagođenom okruženju od njih se iziskuju dodatni napori kako bi se obezbedio minimum funkcionisanja. Tada za posledicu imamo pojavu pasivizacije i odricanja od vlastitih motiva, ciljeva i htenja. Stoga je društvo obavezno da obezbedi adekvatne uslove u životnom okruženju i omogući druge preduslove za ravnopravno učešće svih potencijalnih korisnika javnog prostora, u skladu sa poštovanjem prava na slobodno kretanje.
Poslednjih nekoliko godina u našim većim gradovima, i to uglavnom u njihovim centrima, počelo je da se do neke mere, vodi računa o potrebama navedenih korisnika, naročito osoba sa invaliditetom. U većini slučajeva, nažalost, intervencije su se svodile samo na poboljšanje pristupa na pešačkim prelazima i uvođenje zvučnih signala za osobe oštećenog vida na signalisanim raskrsnicama. Izvesno je da uzroci takvog stanja dobrim delom leže u neregulisanim propisima, neadekvatnom i nesistematičnom planiranju i projektovanju, kako objekata uopšte, tako i elemenata ulične mreže, u skladu sa potrebama svih građana.
U dosadašnjim pokušajima da se svi ti navedeni problemi reše, vrlo često se koristio koncept dizajniranja za osobe s invaliditetom, to jest, proces planiranja i dizajniranja pojedinih elemenata (na primer: kosa ravan/rampa, stepenišni lift) odvijao se sa fokusom isključivo i samo na osobe sa invaliditetom. Iako je u pojedinim gradovima u Srbiji iskazana dobra volja donosilaca odluka i stručnjaka da se osobama sa invaliditetom prilagodi okruženje, takav koncept odnosno, pristup rešavanju problema, do danas nije uspeo da donese dovoljno jasne rezultate i vodio je ka pojavi nepotrebnih i specijalizovanih rešenja, za samo određenu grupu ljudi. To je uzrokovalo daljnju segregaciju te grupe, ali i pojavu novih problema i stvaranje novih barijera.
POJAM I ELEMENTI PRISTUPAČNOSTI
Kada se kod nas pomene pojam „pristupačnost“, najčešće se misli na postojanje neke fizičke prepreke (na primer: stepenice) koju je potrebno elminisati ili na neki drugi način savladati/ premostiti kako bi okruženje postalo pristupačno. Međutim, prihvatljiva definicija pojma pristupačnosti trebala bi da vodi računa o svim mogućim kategorijama korisnika, nezavisno od njihovih fizičkih, senzornih, kognitivnih i/ili psihičkih karakteristika ili godina starosti. Pristup objektima, saobraćaju, informacijama, uslugama, proizvodima, danas su postale veoma značajne komponente pristupačnosti koj treba imati u vidu.
Jedno izgrađeno okruženje danas treba da omogući svakom pojedincu da se razvije kao ličnost. Prema tome, prilikom njegovog dizajniranja treba voditi računa o različitosti populacije i potrebi da svi budemo nezavisni. Zato izgrađeno okruženje, uključujući sve elemente i komponente, treba da bude dizjanirano tako da svima omogući, najrazličitiji pristup: npr. kulturi, komunikacijama, raznim vidovima usluga, ekonomiji, učešću itd.
U osnovi, pristupačnost znači da svako ima jednak pristup izgrađenom okruženju bez diskriminacije po osnovu nečijeg nivoa sposobnosti. Ono se može definisati kao mogućnost koju bilo koji pojedinac, na bilo kojoj lokaciji sa bilo kojom sposobnošću, ima na raspolaganju kako bi učestvovao u određenoj aktivnosti ili nizu aktivnosti u okviru izgrađenog okruženja.
Termin pristupačnost dakle, podrazumeva da izgrađeno okruženje bude takvo da ga mogu svi koristiti. Ono obuhvata sledeće elemente: pristup fizičkoj sredini (pristup javnim sadržajima: ulice, škole, banke, parkovi, stajališta javnog prevoza i slično); pristup saobraćajnicama (pristup prevozu i različitim prevoznim sredstvima); pristup informacijama i komunikacijama (javne telefonske govornice, parking automati, bankomati, signalizacija, oglasne table i slično); pristup uslugama (usluga koja se dobija u javnom prevozu, u pošti, u banci i slično).
OSNOVNI PRINCIPI
Kao rezultat prethodno definisanog pojma pristupačnosti, a u cilju stvaranja pristupačnog okruženja, danas se sve više govori o primeni koncepta Dizajn za sve (Design for All – Design for All) koji može biti primenjiv u najrazličitijim oblastima ljudskog delovanja, a naročito u oblasti planiranja čovekovog okruženja.
Koncept dizajn za sve, razvio se 90-ih godina 20 veka u Irskoj. Najčešće se primenjuje u zapadnim zemljama Evrope. Njegova polazna osnova je u tome da se ljudi razlikuju u odnosu na: godine (bebe, deca, mladi, stari), fizičke karakteristike (visina, težina, snaga, širina ramena, veličina šaka, stopala i slično), senzorne karakteristike (vid, sluh, miris, ukus) i/ili intelektualne (kognitivne) sposobnosti, privremene karakteristike (trudnoća, prelom ruke/noge, sezonske alergije, bolest, i slično), brzinu i kvalitet reakcije, sposobnost percepcije, demografska različitost (razlike u kulturi, veri, običajima, bogatstvu). Dizajn za sve, dakle, analizira sve ljudske potrebe i težnje i zahteva učešće krajnjih korisnika u svakoj etapi procesa dizajniranja.
Problem nastaje onda kada se prilikom kreiranja okruženja, proizvoda i/ili usluga koristi tzv. aritmetička sredina, jer se tada stvara okruženje koje može da koristi relativno mali broj ljudi. Tada dolazimo u sitaciju da zapravo ne poštujemo različitost ljudi i da sa dizajniranim proizvodom, uslugom ili okruženjem veliki borj ljudi zapravo nije zadovoljan ili je isključen (diskriminisan) u mogućnosti da koristi određeno okruženje, proizvod i/ili uslugu. Dizajn za sve vodi računa o toj različitosti, te stoga i njegova definicija kaže da je to dizajn za ljudsku različitost, socijalnu inkluziju i jednakost.
Cilj tog koncepta je zapravo da omogući ljudima da imaju jednake mogućnosti učešća u svim aspektima društva. On uzima u obzir sve ljude, sve njihove različitosti, sve potrebe i priznaje sve promene kroz koje svi prolazimo tokom života.
Dizajn za sve je dakle, način/model za stvaranje pristupačnog okruženja. To je filozofija i strategija planiranja koja je usmerena na ljude. U tom smislu, pristupačno okruženje treba da ispuni sledeće kriterijume:
Poštovanje/uvažavanje različitosti
Svi potencijalni korisnici su ravnopravni, to jest, niko nije marginalizovan (na primer: u svom kretanju). Dizajn je koristan i tržišno opravdan kod svih korisničkih grupa; obezbeđena su ista ili identična sredstva za sve korisnike, izbegnuta je segregacija i stigmatizacija bilo kog korisnika, bezbednost i sigurnost je podjednako zadovoljena za sve grupe.
Bezbednost
Bezbednost je obezbeđena za sve korisnike bez obira na njihove fizičke ili neke druge karakteristike. Neutralisani su ili umanjeni svi potencijalni rizici i posledice nehotičnih ili nenamernih postupaka korisnika; obezbeđeni su znakovi upozorenja na rizik i/ili eventualnu grešku.
Zdravlje
Okruženje je dizajnirano tako da ne izaziva opasnost po zdravlje ljudi. Umanjene su mogućnosti za izazivanje različitih tegoba po korisnika (na primer različite alergije na polen).
Funcionalnost
Okruženje, proizvodi (upotrebni predmeti) i/ili usluge projektovani su sa namerom da posluže određenoj nameni/svrsi. Dizajn zadovoljava širok spektar individualnih sklonosti i sposobnosti korisnika (u fizičkom, senzornom i/ili u intelektualnom smislu). Omogućeno je efikasno i komforno korišćenje okruženja/proizvoda/usluge uz minimalan napor korisnika; zadržan je neutralan položaj tela i koristi se razumna pogonska snaga. Za pristup, dosezanje, rukovanje i korišćenje obezbeđeni su adekvatna veličina i prostor, bez obzira na telesnu veličinu, držanje ili pokretljivost korisnika.
Lako snalaženje i razumljivost
Okruženje je dizajnirano na način koji omogućava laku orijentaciju u prostoru i jednostavan prijem informacija bez obzira na prethodna znanja korisnika. Informacija se efektivno prenosi korisniku bez obzira na okolne uslove ili senzorne sposobnosti korisnika; informacije su prikazane na više različitih načina (slika/simbol, glas, pisana informacija, taktilna informacija). Upotreba je lako razumljiva bez obzira na iskustvo korisnika, prethodno znanje ili trenutni stepen koncentracije; eliminisana je nepotrebna složenost zadataka; informacije su poređane u skladu sa značajem koji imaju i ne izazivaju zabunu kod korisnika.
Estetika
Dizajn okruženja/proizvoda ispunjava sve estetske kriterijume, jer će na taj način najbrže i najlakše biti prihvaćeno. Odabrano rešenje je „lepo na oko“ (prijatno).
U cilju obezbeđivanja adekvatne pristupačnosti spoljnog okruženja, danas više nije dovoljno samo oboriti ivičnjake na raskrsnicama u centru grada ili postaviti zvučne semafore na signalisanim raskrsnicama, što je do sada najčešće bio slučaj. Svaki pojedinačni element spoljnog okruženja mora se posmatrati kao deo celine. Adekvatnim planiranjem u tom kontekstu, može se izbeći pojava da u određenim delovima spoljašnjeg okruženja postoje pristupačni elementi, dok u drugom delu oni ne postoje, čime se gubi kontinuitet kretanja, odnosno, dolazi do prekida lanca kretanja.
BENEFIT
Uvođenjem principa Dizajna za sve u oblast planiranja čovekovog okruženja postiže se efikasno i dugoročno planiranje na dobrobit svih građana. Njegova primena može da predstavlja značajan element održivog razvoja gradova jer se gradi nešto što je prilagođeno svim građanima i što uzima u obzir promene kroz koje čovek prolazi tokom svog života.
Sa druge strane, ako je neko spoljno okruženje ili proizvod (na primer, parking, ili neki značajni javni objekat kao muzej, tržni centar) dobro dizajnirano, to jest, u skladu je sa potrebama svih građana, tada imamo višestruku dobit za korisnike, kako u pogledu postojanja veće funkcionalnosti tog prostora ili zgrade, njegove povećane bezbednosti za sve ljude i uštedu energije, tako i u pogledu postojanja značajno manjih troškova. Na kraju, primenom Design for All može se obezbediti mnogo veći broj korisnika i u skladu sa tim, ostvaruje se veći profit.
Abstraktno više kako treba da bude nego kako jeste…
Bih želio da vidim primere sredstva što je dostupan u Srbiji, tj proizvod: kola, moped tricycle, Kuhinski alat, …
