Saosećam se s njom i pozdravljam njenu odlučnost, ali žao mi je deteta koje mora da živi gledajući svoju majku u kolicima. Mislim da to nije fer prema detetu.
Taj kometnar pojavio se na društvenim mrežama, uz mnoštvo ohrabrenja, emotikona i srca, nakon što sam objavila članak o svom iskustvu trudnoće. Bila sam tako ponosna. A onda sam videla taj komentar.
Nije fer prema detetu.
Rekla sam sebi da je to samo jedan u moru komentara. Ali, koliko god da sam se trudila, nisam ga mogla zanemariti.
Slušam takve komentare celog života, većinom su to nenamerne kritike nad kojima nemam kontrolu. Doživela sam saobraćajnu nezgodu u tinejdžerskim godinama. Letela sam kroz vazduh, pala i povredila kičmenu moždinu. Ceo moj svet se promenio.
U poslednjih 25 godina, učinila sam toliko za sebe, da mogu ostvariti sve što naumim. Postala sam učiteljica i trenerica plivanja. Putovala sam širom sveta uprkos nepristupačnosti. Izazivala sam samu sebe izvan granica mogućeg, trenirala sam za Paraolimpijske igre. Postala sam supruga i majka.
Kako živim sa paraplegijom i koristim kolica već četvrt veka, to je sve što znam u ovom trenutku, a to je sigurno sve što moja deca znaju. Postala sam to što jesam, zahvaljujući svom invaliditetu, a i moja deca znaju ko su.
Kad sam prvi put ostala trudna, shvatila sam da sama moram naći svoj put. Nije bilo priručnika koji bi mi dao usmerenje ili predočio kako se sve može odvijati.
Srećom, tvrdoglava sam kao mazga koja nosi visoke potpetice na kiši. Nisam nameravala odustati od ideje da se sve stvari događaju s razlogom i odlučila sam im pomoći da se dogode.
Rodila sam dvoje dece bez ikakve značajne medicinske intervencije. Izuzetno sam ponosna na svoje telo i njegovu spremnost da stoji na kiši u štiklama, pokazujući mi da se sve može.
Nemojte me pogrešno shvatiti: unutrašnji glasić počeo je da vrluda mojim mozgom od trenutka kad sam zatrudnela. Osuđivao me je i naterao da posumnjam u svoje sposobnosti da postanem majka. Jasno se sećam te slike: u kupatilu smo, moj muž i ja, gledamo test za trudnoću. Oboje smo nasmejani, ali je nešto prosiktalo: – Kako ćeš ga naučiti da hoda?
Iskreno nisam znala. Ali sam bila sigurna u svoju odlučnost da pokušam. Pretpostavljam da je taj osećaj istinit za mnoge roditelje.
Moram se popeti na drvo jer moje dete ne ume da siđe? Nema problema. Skočiti pred vozilo u pokretu da sklonim dete odatle? Razumem.
Pretpostavljam da svaki roditelj zna kako je to zaboraviti na sebe za dobrobit deteta, a ja nisam izuzetak. Znala sam, jednostavno sam znala, da ću smisliti način kako da svoje dete naučim da hoda i da radi sve ono što ja ne mogu. Jer ja sam mu mama.
Naučila sam da pokušam koristeći sve ono čime raspolažem i naučila sam da tražim pomoć. Naučila sam i svoju decu da zamole za pomoć, jer je ponekad i to u redu.
Kako su moja deca rasla, tako sam rasla i ja.
Proširile su mi se perspektive o invaliditetu i životu s njim, dok sam gledala kako me moja deca gledaju. Nisam znala da sam toliko jaka pre nego što su mi to rekli ili pokazali.
Moja deca su posvećena učenju o empatiji, savladavanju prepreka, izazovnim normama – svemu onome što bi svaki roditelj poželeo da njegovo dete nauči.
Kad sam sa svojim prvim detetom odlazila u šetnju, naučila sam ga da hoda uz točak mojih kolica, jer nismo mogli da se držimo za ruke dok prelazimo ulicu. Uvek je bio poslušan, jer je razumeo važnost toga. Međutim, tog dana, dok smo šetali po komšiluku, uradio je nešto što nikada neću zaboraviti. Primetio je lagani nagib na pločniku i pre nego što sam napravila odgovarajući zahvat da pređem preko uzvišenja, moj sin mi je prišao s leđa i nežno me pogurao, onako kako je video da to njegov otac radi.
Pružio mi je taman toliko podrške da pređem preko nagiba, uradio je to jer je znao šta treba da uradi. Prvi put u životu sam shvatila: koliko me invaliditet čini posebnom, čini i njega.
Ima toliko lekcija koje su šapnute mojoj deci zbog mojih kolica. Biće ih još.
Za ovogdišnji Dan majki, moj osmogodišnji sin napravio mi je čestitku na kojoj su dve njegove pesme. Poslednji stih njegove druge pesme je: Mama doseže do nemogućeg. Nije li to predivno?
Je li sve u našim životima kao u toj pesmi? Naravno da nije.
To što koristim kolica opterećuje moje telo i moje fizičko zdravlje, neprekidno razmišljam o tim dugoročnim uticajima. Ponekad se pitam hoću li biti uz svoju decu dok ne odrastu. Ali nastojim da ne brinem o tome, jer briga neće doneti ništa dobro ni meni, ni mojoj porodici. Usredsređeni smo na važnije stvari.
Ima li trenutaka u kojima ne mogu da budem uz svoju decu? Oni trenuci kad moram naterati svoje dečake i muža da nastave bez mene preko visećeg mosta ili da trče uz peščani brežuljak. Naravno. Ti trenuci su sve češći, kako moji sinovi odrastaju i postaju sve brži i skloniji avanturama. Ali te trenutke čuvam u posebnom džepu kad sam sama, ispunjeni su gorkim tišinama.
Moj me invaliditet ne može odvesti gde god želim – to sam oduvek znala. Biće trenutaka kada će moja deca morati da nastave bez mene. Biće stvari koje će mi nedostajati.
Ipak, uvek mi se vraćaj s ogromnim osmehom i pričama koje žele da podele sa mnom. Nisam zaboravljena, voljena sam. Moja deca su voljena i to znaju. Ne bih menjala ovo što imam ni za šta na svetu.
Rajan Ri Hajbak
