Terezinha Guilhermina (1978) je paraolimpijka iz Brazila. Učestvovala je na Paraolimpijskim igrama u Atini (2004) gde je osvojila bronzu u trčanju na 400 metara; u Tokiju (2008) osvaja zlato u trčanju na 200 metara, srebro u trčanju na 100 metara i bronzu u trčanju na 400 metara; u Londonu (2012) osvaja dva zlata i biva proglašena najbržom slepom atletičarkom na svetu; u Riju (2016) osvaja srebro i bronzu.
Rođena je u mnogočlanoj porodici, kao deseto dete među jedanaestoro braće i sestara. Otac joj je bio domar, majka čistačica. Odrastala je u siromaštvu. Terezinha i još petoro njene braće imaju urođeno genetsko stanje (retinitis pigmentosa) koje uzrokuje oštećenje vida.
– Tek kada sam krenula u školu primetila sam da sam drugačija od ostalih učenika. Ujedno sam shvatila da, ako mogu da savladam bol sportskih povreda, glad, umor i druge prepreke, mogu ostvariti svoj san i pobeđivati na takmičenjima kao profesionalna trkačica. Niko me nije mogao sprečiti da treniram i uvek bih uradila više od onoga što je trener predložio.
Godine 2000. Terezinha otkiriva da postoje sportski timovi osoba s invaliditetom. Prijavila se u plivački tim, iako je oduvek želela da trči.
– Imala sam kupaći kostim, a nisam mogla da priuštim par patika za trčanje. U to vreme moja sestra radi kao sobarica i ima patike. Poklonila mi ih je da bih mogla da se bavim sportom kojim želim. Kad sam osvojila prvu bronzu, život mi se promenio. Dobila sam državnu stipendiju i mogla sam nastaviti da treniram. Nakon toga vid mi se pogoršao i uznemiravalo me je što više nisam mogla samostalno da trčim. Ali sam imala sjajne vodiče.
Na Paraolimpijadi u Londonu (2012) Terezinha postaje najbrža slepa atletičarka na svetu na 100 i 200 metara. Pretrčala je 100 metara za 12 sekundi. Ujedno postavlja svetski rekord u trčanju na 400 metara.
– Iskrena da budem, najbolje u svemu tome je što mogu da kupim šta god mi se jede i što mogu da izvedem svoju porodicu u restoran kad god poželim.
