Prvi preventivni ginekološki pregled iz iskustva žene s invaliditetom

Posted on by Jovana Đukić

Važnost redovnih ginekoloških pregleda je tolika da je nepotrebno obrazlagati je. Prvi ginekološki pregled može biti malo ili malo više stresan. Samo zakazivanje deluje zastrašujuće, koliko god da se informišemo unapred. Deluje kao deljenje intime sa nekim nepoznatim prema kome, koliko god da je stručan, ipak postoji nedostatak poverenja, što bi samo stručno osoblje trebalo da umanji razgovorom i pružanjem informacija o pregledu, kao što bi trebalo da ohrabruje preventivne preglede i da pohvali prvi dolazak kao jako važan.

Ako si žena s invaliditetom iz manjeg mesta, onda ne samo da se osećaš nesigurno, već iz ličnog iskustva mogu reći da ni sama ginekološkinja nije od neke pomoći. Pre svega, klinika nije imala rampu, ali sam, nadajući se da će sve drugo biti na nivou, tu prepreku prevazišla uz pomoć roditelja. Sam početni kontakt sa ginekološkinjom mi ja davao signal da ovo baš i neće biti neka vesela konverzacija.

Prvo njeno pitanje je bilo: – Šta ćeš ti ovde? – što mi sugeriše da dotična nije imala nikakvog kontakta sa ženama s invaliditetom. To bi moglo da nam otvori mnogobrojna pitanja o seksualnosti žena s invaliditetom i njihovim reproduktivnim pravima i zdravljem. Ako nam mediji plasiraju poruke o važnosti prevencije, kakvu to poruku ova ginekološkinja šalje ženama s invaliditetom? Da li to znači da smo u ginekološkoj ordinaciji nepoželjne ? Ili znači da smo, ako imamo invaliditet, manje žene? Takvo pitanje ukazuje na činjenicu da postoji diskriminacija žena sa invaliditetom usled stereotipnih predubeđenja medicinskih radnika, kao i celokupnog društva. Kad se govori o preventivnim pregledima, u medijima postoji unapred kreirana slika o ženama kojima su namenjeni, a žene s invaliditetom smatraju se neseksualnim. Najgora posledica je to što same žene s invaliditetom često usvajaju tu stereotipnu sliku kao istinu o sebi.

Objasnila sam doktorki da smatram da, sa ovoliko godina koliko imam treba, da obavim svoj prvi pregled, jer smatram da je prevencija važna. Moje znanje o važnosti prevencije proizilazi iz informisanja putem medija. Želela sam da odem na preventivni pregled, ne zato što sam osećala neke nelagodnosti, već znajući koliko je preventiva važna. Smatrala sam da je sada taj trenutak. Ne odlazi se kod doktora samo kad je nešto loše, već radi kontrole.

Nakon raspitivanja o redovnosti mog ciklusa, doktorka je prestala da mi se obraća, već je o intervencijama pričala sa mojom majkom, na šta sam je pitala: – O čijem telu mi raspravljamo sada? Ako je moje telo u pitanju, obratite se meni. Doktorka je bila iznenađena, kao da se trgla: – Ali tvoja majka zna kako taj pregled izgleda, zato pitam nju. Rekla sam da možda ne znam kako pregled izgleda, ali sam i pored toga informisana da imam sva prava da mi opiše pregled. Odmah se uhvatila za moje obrazovanje i klasično pitanje: – Šta si završila? Činjenica da imam fakultetsku diploma privremeno je uticala na smanjenje tenzije kod dotične, ali to je bilo kratkog daha.

Ginekološki stolovi su neprilagođeni za žene sa invaliditetom, a medicinski radnici, kako sam imala prilike da vidim, nemaju adekvatnog znanja, ni tehnike da pomognu, već je mama morala da me prenosi. Da nije bilo moje majke da pomogne, ne bih mogla da obavim pregled. Lično, nije mi smetalo što je majka ostala sa mnom, jer imam poverenja u nju i želela sam da kroz to prvo iskustvo prođemo zajedno. Ali, to jeste problem za nekoga ko želi da zadrži intimu za sebe.

Čim je započeo prvi deo pregleda, doktorka mi je u maniru sveznajućeg stručnjaka izdala naređenje: – Nemoj da gledaš, ja ću to za sekundu. Pobunila sam se, jer imam pravo na objašnjenje pre bilo kakve njene radnje, na šta se udostojila da mi ukratko objasni. Nadalje se tokom pregleda obraćala mojoj majci, jer zaboga, kako bih ja znala da li idem redovno u toalet? Na kraju, iako sam dobila sva objašnjenja (čak je valjda i doktorka na kraju shvatila da sam podjednako inteligentna kao i svi drugi), iskustvo je bilo poražavajuće. Osećala sam i dalje osećam neku knedlu u grlu, jer ako se ginekolog čudi što jedna žena s invaliditetom dolazi na kontrolu, a nije joj ništa, da li to znači da žene sa invaliditetom (u manjim mestima) ne idu na kontrole? Da li ih društvo isključuje, jer zaboga: ako si osoba sa invaliditetom, imaš samo jedan problem, a sve drugo je manje važno? Koliko žena sa invaliditetom starijih od dvadeset godina nikad nije posetila ginekologa?

Jedno od gorućih pitanja koje sam sebi postavila: ako mi je jedan rutinski pregled bio toliko stresan, da li ću ikad imati hrabrosti i želje da rodim dete i treba li to da bude pitanje hrabrosti ili stvar lične odluke? Trenutna situacija mi deluje obeshrabrujuće. Nemam podatke kojima bih dokazala da se u manjem mestu žene sa invaliditetom ne podvrgavaju preventivnim ginekološkim pregledima, ali imam takav utisak. Da bi se to promenilo, pre svega je neophodno edukovati medicinske radnike o ophođenju prema ženama s invaliditetom. Mi nismo bespolne. Bez obzira na obrazovni status, svaka žena s invaliditetom ima pravo na redovne ginekološke preglede i adekvatnu opremu. Ujedno, treba informisati i same žene o važnosti preventivnih pregleda, a ne stavljati nas u kategoriju bespolnih osoba s invaliditetom. Ovaj problem je sistemski i neće se rešiti preko noći, ali ga guranjem pod tepih nećemo rešiti.

Na ginekološki pregled otišla sam radi kontrole, smatrala sam da je to neophodno i očekivala sam ohrabrenje medicinskih radnika, umesto mehaničkog i rutinskog pristupa. Umesto iščuđavanja i zanemarivanja, očekivala sam doktorku koja će da sedne sa mnom i objasni mi sve korake procedure, tretirajući me kao ljudsko biće. Je li to previše za očekivati?

About the Author

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Lena 21/07/2022 at 9:49 am -

    Zivim u manjem mestu,i žena sam sa invaliditetom. Potrebno je da na katedri za ginekologiju bude uveden predmet kako se ophoditi prema ženama/devojkama sa invaliditetom kada odu na ginekološki pregled. Da pre svega imaju potpuno pravo da se ostvare kao majke, da imaju pravo na to sta im je priroda dala,a to je da budu žene,majke, kraljice… Da ne bude pitanja od strane ginekologa sta ces sa spazmom kada se porodis? Ostavimo zeni da sama donese odliku da li zeli decu, i kako ce se poroditi,a mi samo da je podrzimo i ohrabrimo u toj njenoj odluci.