Odgajanje deteta s astmom u vreme osamdesetih

Posted on by Jasna Grizer

V.R. (63) je radila kao službenica u banci, a sada je zadovoljna penzionerka. Najviše voli da bude na porodičnoj vikendici gde pronalazi svoj mir, pogotovo kad se bavi cvećem. Razgovarali smo sa njom o astmi, koju je njen prvi sin, sada tridesetpetogodišnjak, dobio još dok je bio dete.

Koliko je godina vaš sin imao kad je dobio dijagnozu i da li je u vašoj porodici još neko imao astmu ?

– Dijagnozu je dobio mnogo kasnije, u odnosu na to kad su počeliprvi napadi. I moj otac je imao astmu. Na Institutu za majku i dete rečeno nam je da se dijagnoza astme uspostavlja tek u tinejdžerskom dobu, a da se deca do tada vode pod dijagnozom bronhitisa. Rekli su nam da u tinejdžerskom periodu to treba da prestane, čemu smo se i nadali, ali ako se nastavi, postavlja se dijagnoza astme, što je kod njega bio slučaj. Tada je imao četrnaest godina.

Kako ste se osećali kad ste saznali da je astma prava dijagnoza i kako ste to prihvatili?

– U to vreme sam već znala da se radi o astmi, jer sam imala tatu asmatičara, pa sam bez zvanične dijagnoze uveliko pretpostavljala o čemu se radi. Prihvatila sam to, jer smo se borili toliko godina i, kad je dijagnoza uspostavljena, nije ni bilo jako uznemirujuće, on se već na neki način i sam izborio, stekao je imunitet i bio je u daleko boljem stanju nego kad je bio mali.

Kada i zbog čega ste tačno dospeli na Institut za majku i dete?

– Moj sin je imao osamnaest meseci kad je dobio prvi napad astme. Počeo je da se guši, pobeleo je, usne su mu poplavile, bio je malaksao, omlitavljen. Usred noći. Skoro je ostao bez svesti. Muž ga je odvezao u najbližu bolnicu, gde su ga sanirali, dobio je infuziju i dijagnozu miokarditis. Odmah su ga prosledili na Institut, a kad je dospeo tamo, dijagnoza je opovrgnuta. Kad je imao godinu dana, pa sve do tog perioda prvog napada, često je imao bronhitis koji je lečen antibioticima. Dakle, već mu je bila postavljena dijagnoza bronhitisa. Posle se ispostavilo da je to bilo alergijski, da je od alergije dobijao upale pluća, a ne zbog običnih prehlada.

Na koji način ste se tada informisali o tom stanju i da li su vam lekari pružali dovoljno informacija?

– Tad nije bilo sredstava informisanja kao sad, a najviše informacija imala sam zbog tate. Upoređivala sam njihova stanja. Lekari su mi pomagali savetima u vezi sa održavanjem kuće u kojoj smo živeli: nije smelo da bude perja, prašine, trebalo je da skinemo zavese s prozora, po mogućnosti da uklonimo i tepihe. Još jedan savet kojeg sam se pridržavala bilo je štirkanje posteljine, jer se tako prašina manje uvlači, pa sam posteljinu menjala češće nego što je uobičajeno. Svega sam se pridržavala, što je značilo: non-stop brisanje čišćenje, pranje podova.

Koliko su preduzete mere pomagale?

– Jesu, jer kada bismo došli negde u goste, u neku kuću gde ima životinja, gde ima više prašine i vlage, mom sinu bi počinjalo gušenje.

Kakvu terapiju je koristio tada, a šta koristi sada, kao odrasla osoba?

– Kad je bio mali, najčešće smo koristili inhalacije i ventolin sprej, kao i sirup za iskašljavanje bisolvon. Sada koristi simbikort pumpicu koja sadrži sve što treba. Redovno je koristi i to mu omogućava normalno funkcionisanje. Više nema napadeastme, ali usled fizičkog naprezanja kašlje i teže diše, što je uobičajeno kod osoba koje žive s astmom. Stanje se pogorša i kad se prehladi.

Pored redovne terapije, postoji li još nešto za ublažavanje simptoma?

– U vreme tih najvećih napada, kada je bio mlađi, trudili smo se da mu omogućimo odrastanje bez neke stege, bez staklenog zvona. Funkcionisao je kao i sva druga deca: išao je na ekskurzije, upisao je gimnaziju u Sremskim Karlovcima, koji su udaljeni od našeg mesta stanovanja, pa je tamo živeo za vreme školovanja. Na fakultetu je išao na razmenu studenata, proveo je godinu dana u Americi. Uvek smo se trudili da se uklopi u sredinu u kojoj jeste.

Koliko vam je sredina bila naklonjena?

Bilo je problema kad je kretao u vrtić, jer smo mi iz malog grada, a vaspitačice su, pre nego što su porazgovarale s nama, dobile informaciju da u kolektiv stiže dete koje je u veoma lošem stanju. Posle se sve sredilo, jer je njemu u vrtiću bilo dobro. Ujedno sam na vreme prepoznavala kada se astma zahuktava, pa ga tad ne bih slala u vrtić. To je jedino što mogu da izdvojim kao nešto negativno u toku njegovog odrastanja. U tinejdžerskom dobu se bavio košarkom, jedno vreme je intenzivno trenirao. Sada se bavi biciklizmom, sam sve reguliše, pije mnogo čajeva.

Koju situaciju biste izdvojili kao najstresniju?

– Svakako taj prvi odlazak na Institut, kad nisu mogli sa sigurnošću da nam kažu ni da li će preživeti, a tada sam bila u sedmom mesecu trudnoće s drugim detetom i nisam mogla da idem s njim, tako da sam bila bez ikakvih informacija o tome šta se dešava. Bilo je veoma stresno kad me je jednom usred gušenja pitao da li će sad umreti. Imao je jedanaest godina. To su moja dva najtraumatičnija sećanja.

Ima li vaš sin sada ikakvih ograničenja na planu fizičke aktivnosti i rada, u odnosu na osobe koje ne žive s astmom?

– Sada je to sve kao i kod drugih ljudi starijih od trideset godina, jedino što izbegava teža fizička opterećenja. Bio je oslobođen odlaska u vojsku. Ne bi smeo da radi u okruženjima gde su neki hemijski procesi, u laboratorijama, frizerskim salonima, niti bi smeo da bude fizički radnik. Trenutno radi od kuće onlajn, za jednu nemačku kompaniju i zadovoljan je.

Šta bi ste poručili roditeljima dece koja imaju astmu?

– Poručila bih da dete ne tretiraju uz prevelika ograničenja, nego da mu što više omoguće uobičajeno funkcionisanje, slobodno odrastanje, da se druži sa drugom decom i da se bavi adekvatnim sportom, to je obavezno.

About the Author