Sonja Simeonović: Šeširi su umetnost

Posted on by Jasna Grizer

U četvrtak, 23. juna, s početkom u 20 časova u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu, održana je jubilarna, deseta po redu revija šešira Sonje Simeonović.

Iako je po struci diplomirana ekonomistkinja zaposlena u IT sektoru jedne velike kompanije, Sonja nije prestala da stvara.

Ova je deseta revija šešira koju si realizovala. Kakav put su tvoji šeširi prešli da bi bili vidljivi za javnost tokom cele jedne decenije?

– Šešire radim od kraja 2014. godine, prva revija bila je u julu 2016, a prva izložba te iste godine krajem septembra u sklopu Filmskog festivala Uhvati film. U najavi za samu reviju, moj prijatelj, pesnik i pisac Siniša Tucić je rekao: Šeširi su umetnost, šeširi se nose. To sam i uvidela. Šeširi nisu slika da stoje na zidu, šesiri su za dinamiku, pa izložbe izbegavam. Za nepunih šest godina ostvarila sam deset revija i tri izložbe. Izlagala sam u sklopu  Noći muzeja, u Gradskoj biblioteci, gde su Novosađani imali prilike dve nedelje da se upoznaju sa mojim radom, a šeširi su se uklopili u carstvo knjiga. Treća izložba je bila u kafe galeriji Frida, kao prva tematska izložba novogodišnjih fascinatora i koktel šešira. Na ovoj izložbi posetioci su imali priliku da se fotografišu. Takođe, to je bila prva ready-made izložba, odnosno redizajnerska – od već postojeće baze za fascinatore, tokice i šešire, stvarala sam nove.

 Zbog pandemije revije nisu održavane poslednje tri godine. Kako se osećaš sada, kad je došlo do ponovnog početka, do ponovnog susreta sa publikom i svega onoga što jedna revija donosi? Šta se dešavalo u tvom životu u prethodne tri godine?

– Još od malena sam volela i uživala u proslavama svojih rođendana. Slično je i sa revijama i izložbama – samo što slavljenik ima šta i da pokaže. Godine 2020. otkazala sam reviju zbog pandemije i ograničavanja broja ljudi na događajima. Nisam želela ograničenja, a htela sam i malo više prostora za sebe i razvoj u profesialnom smislu, jer sam na početku leta 2020. dobila novi posao. Leto 2021. obeležila je, kao i narednih godinu dana, terapija robotikom, zbog moje cerebralne paralize. Sestra i porodica su mi to omogućili u finansijskom smislu, a dogovor sa kolegama  tih dana bio je da tri puta nedeljno radim od kuće po šest sati. Zato nisam mogla ni pomisliti na reviju. U mojoj  renoviranoj radionici urađeno je tek par šešira, isključivo za moju dušu, jer sam jedva usklađivala posao i odlaske na kliniku. U jesen 2019. svoj instagram profil počinjem da koristim kao univerzalni blog, na kome pričam o šeširu kao magičnom aksesoaru. Plan mi je da u budućnosti radim intervjuje sa drugim hendmejderima.

Koliko je trajala priprema za ovu reviju  i šta je sve potrebno?

Kako  kaže Josipa Lisac: Tu nema posebnih priprema, samo se prepustite osećaju.

 Kažeš da bi posebnu pažnju večeras poklonila svojim turbanima. Zašto?

– Turbane nisam radila pune tri godine. Nikad nisam uživala u njima kao u šeširima. Kod njih mi treba asistencija krojača, tu sam samo dizajner. Ranije sam ih radila od skube, koja ima oblik i formu, ali se glava pod njom jako znoji, tako da ti turbani nisu za svakodnevnu upotrebu, nego samo ponekad, kao modni detalj. Konačno, na ovoj reviji mogu predstaviti nove letnje viskozne turbane koji su pogodni za plažu, šetnju, festivale,  a mogu ih nositi i osobe koje se oporavljaju od karcinoma. Izuzetno su udobni, samo je razlika u merama. Naravno,  po specijalnoj želji mogu izrađivati i turbane od skube. Za jesen najavljujem novu kolekciju plišanih turbana, kojih sam se i sama zaželela.

I šeširi i fascinatori su  veoma interesantni. Različiti oblici i boje,  materijali i stilovi, svaki od njih ima svoju priču. Koja je to priča, šta tvoje kreacije govore?

– Govore da ne postoje dva ista šešira. Šešire radim na starim drvenim kalupima, za sada posedujem samo dva. Trenutna kreativna preokupacija mi je bojenje deko jute, pa mi je za jedan šešir potrebno i do tri nedelje rada, a za fascinator desetak dana. Još nisam uspela da posvetlim jutu, to se radi u posebnim laboratorijama. Moj prijatelj tapetar  mi skuplja restlove  plišanih materijala, za kolekciju koju ćete moći da vidite na jesen.

Ko je sada Sonja i šta se promenilo od poslednjeg razgovora sa nama? Da li su  šeširi tvoja konstanta, ljubav koja se neće promeniti?

– Danas imam posao u struci, čemu sam oduvek težila. Radim u velikoj multinacionalnoj IT kompaniji gde ima mnogo više razumevanja i sloge nego u nevladinim organizacijama u kojima sam bila zaposlena. Šesiri su za sada  hobi, u okviru kojeg  biram ko će da nosi moje kreacije. Ne radim prodaju na silu i po svaku cenu, a retko pristajem na onlajn prodaju. I kupac i model mora prevashodno da mi se svidi. Šeširi mi služe za stvaranje novih poznanstava, otvaraju mi vrata u svet. Smatram da se u Srbiji od ručnog rada, kao ni od same umetnosti, bez da u nju nije umešana politika, ne može samostalno živeti. To se posebno odnosi na  aksesoare koje ne vole  i ne nose svi, kao što su šeširi.

U predhodnim razgovorima govorila si o svojim snovima u vezi sa revijama i izložbama, kao i o snovima uopšte. Koje si ostvarila, a koje ne?

– Odlazak na terapiju robotikom je bio moj veliki san koji je i ostvaren. Ako govorim o kreativnim snovima, tu je svakako prijem u UPIDIV, imala sam do sad dva neuspela pokušaja, ali ne odustjem lako. Da ne bi došlo do zamora ili zasićenja, konkurišem svake druge ili treće godine. Ubeđena sam da ću kad-tad i to ostvariti. Druga neostvarena želja je moja revija na Šešir festu na Skandarliji u Beogradu, što isključivo zavisi od njihovog  poziva i organizacije. Ja sam spremna i već sam im pokucala na vrata. Za par godina želim reviju i izložbu u muzeju Savremene umetnosti. Zato i sada ljubomorno čuvam poslednji komad nekog materijala, da baš jednog dana uradim retrospektivu svojih radova. Takođe sanjam galeriju ili kafe gde će akcenat biti najviše na šeširima.

Šta bi poručila svima onima koji rade nešto lepo i kreativno, ali nisu vidljivi u javnosti?

– Važno je da nikad ne odustaju od sebe i da budu uporni. Da ne obraćaju pažnju na zle komentare. Ako imate dvaseset lepih i jednu ružnu kreaciju, neka vas vodi ovih dvadeset lepih, tu ružnu zaboravite.

Utisci pre i posle revije

– Mnogo je kulturnih dešavanja u gradu i poneka se preklapaju. Bila sam u 19 časova u Kulturnom distriktu, a sada sam ovde. Ali, da je ovog puta došlo do preklapanja, odlučila bih se za reviju šešira, jer između ostalog i sama pravim šešire i to je polje mog interesovanja. Ujedno bih volela da, ukoliko je revija prodajnog karaktera, kupim neki lep šešir.

Mirjana Drinić

– U dvoristu CK 13 ove divne letnje večeri, šeširi su izgledali raskošno. Rađeni su sa mnogo mašte, neobični su. Lepo bi bilo videti ih na ulici, kako krase glave i lica naših dragih Novosađanki.

Dragica Rajić

About the Author