Razvoj samopoštovanja kod dece sa invaliditetom

Posted on by Jasna Grizer

Katarina Majkić (45) po zanimanju je pedagoškinja, a dugo godina se edukuje u različitim psihoterapijskim modalitetima, kao što je terapija igrom i srodni pristupi za rad sa decom.

Nakon dugogodišnjeg rada na polju podrške deci i porodicama, kako u predškolskoj ustanovi, tako i u različitim organizacijama, osnovala je svoj edukativni centar pod nazivom Play centar,  jer je igra nasušna potreba svakog deteta, moćno oruđe koje mu pomaže da zdravo raste, ali i nama odraslima najprirodnije sredstvo pomoću kojeg možemo da se povežemo sa detetom i pružimo mu podršku.

Play centar je dobrodošlo svako dete, tako da se odavno više u opisu njihovih usluga za decu ne navodi reč inkluzivni program, jer svako dete je prvenstveno dete, a invaliditet samo jedna od osobina. Stoga prefiks inkluzivni doživljava kao višak i nešto što  razdvaja, umesto da povezuje.

Igra ne poznaje razlike – kaže Katarina.

Dakle, igra je njena profesija, njen hobi, ali i jezik kojim komunicira sa decom. Svako dete je za nju nova inspiracija i nova motivacija da još vise uči i da se još više razvija, kako lično,  tako i profesionalno.

Njen životni moto je: Hrabre prati sreća, a o hrabrosti je najviše naučila od dece. Deca su svaki dan Katarinini najveći i najvažniji učitelji. Pitali smo je o razvoju samopoštovanja kod dece sa invaliditetom.

Šta je samopoštovanje?

– Postoje različite definicije samopoštovanja, uz koje se često dodaje i  pojam samopouzdanje. Najkraće, kad bismo spojili definicije i ova dva pojma u jedan, mogli bismo reći da je to naš lični stav, uverenje o sopstvenoj vrednosti i značaju, kao i vera u sebe, svoje sposobnosti i sopstvene snage.

Da li je razvoj samopoštovanja kod dece s invaliditetom razlikuje od razvoja samopoštovanja kod dece tipične populacije?

– Svako dete ima potrebu da bude voljeno, emocionalno povezano i bezuslovno prihvaćeno od  strane odraslih koji brinu o njemu, na prvom mestu porodice, a zatim i od  vaspitača, nastavnika, vršnjaka, ali i cele zajednice u kojoj živi. Dakle, od osećaja sigurnosti, ljubavi koju dobijamo, osećaja pripadnosti i prihvatanja, zavisi i nivo našeg samopoštovanja – tu invaliditet ne predstavlja nikakav značajan faktor. Samopoštovanje se razvija upravo na temelju zadovoljenih ovih  osnovnih psiholoških potreba deteta.

Razvoj samopoštovanja zavisi od mnogih faktora, prevashodno od uticaja porodice, vršnjaka, pa i šireg socijalnog okruženja. U kojoj meri je moguće da dete sa invaliditetom, koje je okruženo razumevanjem, podrškom i ljubavlju u porodičnom, vršnjačkom i širem okruženju razvije jače samopoštovanje, nego dete bez invaliditeta koje živi u nefunkcionalnoj porodici, vršnjaci ga na neki način odbacuju ili zlostavljaju i nema podršku okoline?

– Moguće je, jer su za razvoj samopoštovanja presudni  uticaji i adekvatna blagovremena podrška porodice i okruženja, tako da dete koje nema iskustvo podržavajućeg, podsticajnog i stimulativnog okruženja, neće razviti adekvatno samopoštovanje, bez obzira na to da li ima invaliditet ili ne. Ključ razvoja samopoštovanja leži u kvalitetu odnosa između deteta i značajnih odraslih iz njegovog okruženja.

Samopoštovanje se podstiče verbalnim i neverbalnim putem. Kako se konkretno podstiče razvoj samopoštovanja kod dece s invaliditetom?

– Ponekad odrasli nemaju usklađene verbalne i neverbalne poruke prema detetu. Verbalne poruke mogu biti adekvatne, ali ako odrasli suštinski ne veruje u dete i njegove snage, odbacuje ga na podsvesnom nivou, jer dete nezadovoljava  očekivanja odraslog, a dete to itekako oseti i te neverbalne poruke mogu izuzetno negativno uticati na njegov razvoj. Ovo se često dešava u obrazovnom sistemu. Na primer, učiteljica pohvaljuje dete sa invaliditetom, prilagođava mu nastavne sadržaje, ali njen autentičan stav (koji ona verbalno ne iskazuje) je: – Ne vredi se truditi oko njega, od ovog deteta ionako ništa neće biti, njemu je mesto u specijalnoj školi. Dete ovakav stav prepoznaje i stoga se oseća odbačenim, oseća da toj zajednici ne pripada i da učiteljičine pozitivne verbalne poruke nisu iskrene i autentične, što ga dodatno zbunjuje. Na osnovu mog ličnog iskustva, pored autentičnog verovanja u dete, da ono može postići svoj maksimalni potencijal, važno je da jasno pokažemo detetu da imamo očekivanja da ono može nešto da uradi. Naravno, važno je voditi računa o tome da nemamo previsoka i preambiciozna očekivanja, jer je to takođe vrlo kontraproduktivno i negativno utiče na razvoj samopoštovanja. Takođe, deca sa invaliditetom naučila su me da im je važno često davanje povratne informacije koja se odnosi na to kako su nešto uradili. Ako povratna informacija izostane duži period, često odustaju od namere da završe započetu aktivnost. Međutim, pored navedenih psiholoških potreba koje je neophodno zadovoljiti kod svakog deteta, nema razvoja samopoštovanja bez podsticanja samostalnosti i inicijative kod deteta. Ako negujemo visokokontrolišući vaspitno-edukativni stil, bez obzira na to da li smo u ulozi roditelja, vaspitača, edukatora, ne dajemo mu dovoljno prostora da neku novu aktivnost  dugo isprobava i vežba, već ga požurujemo, gubimo strpljenje i na kraju mi uradimo nešto umesto njega, to je put negovanja pasivnosti, a samim tim i niskog samopoštovanja.

Činjenica je da se nivo samopoštovanja menja. Šta treba izbegavati da dete ne bi izgubilo samopoštovanje i kako ojačati samopoštovanje ako je ono zbog nečeg poljuljano?

– Samopoštovanje kod dece je često poljuljano usled neuspeha i boravka u sredini u kojoj se  dete oseća neprihvaćeno i odbačeno. Da bi se samopoštovanje ojačalo, neophodno je kreirati stumulativnu i podsticajnu sredinu u kojoj deca imaju mnogo prilika za istraživanje i učenje putem sopstvenih čula, pokušaja i pogrešaka, odnosno učenja na osnovu ličnog iskustva. Vrlo je važno kakav stav mi odrasli imamo prema greškama deteta. Ako greške posmatramo kao lekcije i odlične prilike za učenje, dete će razvijati inicijativu i želju da stiče nove veštine. Ako na greške gledamo kao na rezultat detetovog neuspeha i kao opomenu da ovde stane i ne pokušava dalje, dete će vrlo brzo odustati. Što dete ima vise razvijenih praktičnih životnih veština, nije previše zavisno od drugih, njegovo samopoštovanje će se vise razvijati.

Šta sve utiče na gubitak samopoštovanja?

– Na gubitak samopoštovanja najviše utiče naš doživljaj da nismo voljeni i prihvaćeni onakvi kakvi jesmo od strane naše uže i šire zajednice. Takođe, ako dete nema osećaj sigurnosti u bliskoj osobi na koju može da se osloni u kriznim situacijama, to će negativno uticati njegovo samopoštovanje i počeće manje da vrednuje sebe i da se oseća kao biće koje nije vredno ljubavi i pažnje. Takođe, kako sam ranije pomenula, ako roditelji i odrasli koji brinu o detetu rade određene aktivnosti umesto deteta, za koje je ono razvojno spremno i može samostalno da ih uradi, dete neće verovati u sopstvene snage i imaće osećaj nekompetentnosti. Potrebno je kreirati situacije u kojima dete može samostalno da donosi odluke (naravno, u zavisnosti od uzrasta, imajući u vidu njegove razvojne mogućnosti), jer smo svi kao ljudska bića – bića slobodne volje.  Treba imati u vidu još jednu od osnovnih psiholoških potreba svih nas, a to je  potreba za slobodom. Ako stalno govorimo detetu šta da radi, a ne pitamo ga šta ono želi, kako bi ono nešto uradilo, ne možemo očekivati da će imati izgrađeno samopoštovanje i veru u sopstvene snage, niti da će doživljavati sebe kao osobu koja ima i sopstvene izbore, a ne samo izbore koje mu namenjuju odrasli.

Kako porodica, vršnjaci i okolina  mogu da utiču na razvoj samopoštovanja pozitivno, a kako negativno? 

– Okruženje može pozitivno da utiče na dete prihvatajući ga baš onakvim kakvo ono jeste, fokusirajući se na njegove snage i potencijale, umesto da se u prvi plan stavlja ono što dete ne može. Ako dete sa invaliditetom ne posmatramo kao ravnopravnog člana zajednice, smatramo da mu nije mesto među nama, prilično je jasno koliko to negativno može uticati na njega.

Kako bi vaspitač mogao da  reši problem slabljenja samopoštovanja (i da li do njega nužno mora doći) ako dete s invaliditetom sporije usvoja neku motoričku radnju kao što je vezivanje pertle, seckanje makazama i slično, u odnosu na svoje vršnjake?

– Ključne alatke u radu sa svakim detetom, bez obzira na to da li ono ima invaliditet ili ne, jesu: bezuslovno prihvatanje, empatija i strpljenje. Svako ima svoj lični tempo razvoja i usvajanja novih veština, tu nema pravila. Ponovo napominjem: najbitnije u procesu razvoja samopoštovanja je autentično verovanje u dete, da ono to može da uradi.

Odrasli i druga deca, kao i svi oni koji su oko deteta, odgovorni su za njegovo samopoštovanje kao članovi najbliže socijalne okoline. Velika odgovornost je na članovima detetove porodice, kao i na osobama sa većim i drugačijim životnim iskustvom od detetovog, koji skoro svakodnevno dolaze u dodir s njim (medicinski radnici, vaspitači, logopedi, defektolozi, učitelji). Oni, kao članovi grupa u zajednici, imaju odgovornost prema razvoju detetovog samopoštovanja, jer formiraju društvene vrednosti. Te vrednosti definišu poželjna ponašanja, koja se detetu predočavaju kao dostižan oblik ponašanja ili rezultat u ponašanju. Ako su nedostižni, to može negativno uticati na detetovo buduće samopoštovanje.

About the Author