Deca s invaliditetom nemaju pristup igralištima

Posted on by Redakcija

Svako dete treba da ima pravo na igru, ali prema novom istraživanju, deca s invaliditetom isključena su sa lokalnih igrališta u Velikoj Britaniji.

U Velikoj Britaniji oko 8% dece ima invaliditet, a 49% njihovih porodica suočava se s problemom nepristupačnosti na igralištima.

Najnovije istraživanje pokazuje da mnoga deca s invaliditetom ne mogu da koriste parkove i igrališta, jer nisu dizajnirana za njih.

Roditelji kažu da se njihova deca ne osećaju bezbedno na igralištima i potvrđuju da su se deca povređivala usled korišćenja nepristupačnih sprava.

Ovo važi za Emili-Mej, koja je neverbalna i koristi kolica.

– Kad smo nedavno otišle u park, mogla je da koristi samo jednu spravu – kaže Lorna, njena majka. – Ali je tako očajnički želela da se igra, da je tamo sedela i vrtela se dok joj nije pozlilo.

Nisu samo sprave problem. Diskriminacija od strane drugih roditelja takođe igrališta čini nebezbednim i odbijajućim mestima za decu s invaliditetom.

– Ne želim da Emili-Mej nestane iz zajednice. Bile smo u parku, a jedna mama je fizički okrenula svoje dete od moje ćerke. To je bolno – kaže Lorna. – Neka deca i roditelji postavljaju pitanja i sretna sam da dajem odgovore o svojoj ćerki. Ne želim da bude ignorisana.

Istraživanjem je obuhvaćeno 1000 roditelja i staratelja, a pokazalo se da se mnogoj deci uskraćuje zabava, kao i mogućnosti za razvoj, da su njihove porodice isključene i da žive u izolaciji.

Dvanaestogodišnja Lusi često samo sedi na igralištu i posmatra drugu decu, jer su sprave nepristupačne za nju. Lusi ima razvojni invaliditet i koristi kolica.

– Najbliže pristupačno igralište je na 15 minuta vožnje, a čak i tamo se velikoj igraonici može prići samo stepenicama, koje su nam totalno van domašaja – objašnjava Sem, Lusina mama. – Moja ćerka može samo da sedi i da posmatra drugu decu kako trče i igraju se. Gde je u tome njena zabava? Želimo isto ono što svaki roditelj želi za svoje dete – srećno detinjstvo sa što više zabave. Tražimo li previše?

Druge porodice su anonimno podelile iskustva svoje dece koja su izolovana u parkovima. Jedan od roditelja kaže da njihov stariji sin sedi u kolicima i sluša audio-knjige, dok mu se brat i sestra igraju na ljuljaškama i toboganima.

– Jednostavne mere kao što je taktilna staza, da bi moja ćerka koja je slepa znala gde je zona opasnosti oko ljuljaški, bile bi od koristi za svu decu – kaže jedan od roditelja.

– Jake kontrastne boje na šipkama sprave za penjanje bile bi od koristi. Trebalo bi izbegavati žutu, jer se žuta slabo vidi na suncu. Uporišta koja nisu klizava takođe bi doprinela tome da moja ćerka koja ima cerebralnu paralizu dobije šansu da se penje. Druga greška je u tome što su pristupačne sprave često u predškolskom području, tako da se ona retko može sresti sa svojim vršnjacima na igralištu.

Jedna porodica tražila je od lokalne uprave da se u park postavi ljuljaška za decu koja koriste kolica. Pokrenuta je diskusija, od koje je prošlo sedam godina, i ništa se nije realizovalo.

Svako dete ima jednako pravo na igru. Igra hrani imaginaciju i oblikuje prijateljstva. Igralište je mesto stvaranja uspomena, mesto na kojem deca mogu da budu to što jesu. A mnogoj deci se to uskraćuje.

Deca s invaliditetom su izostavljena i uskraćeno im je iskustvo detinjstva. Neka deca s invaliditetom su pod bezbednosnim rizikom zbog nepristupačnih sprava i opreme.

Pokrenuta je kampanja Za fer igru, koja promoviše jednaka prava dece. Vlada je pozvana da stvori inkluzivni fond za igrališta, s ciljem da se obezbedi pristupačne sprave kao što su ljuljaške, taktilne staze, senzorna oprema.

About the Author

Redakcija: