Posle epizode zvane anoreksija, prihvatila sam sebe i svoje telo

Posted on by Jasna Grizer

N. M. ima 43. godine. Ima uspešnu karijeru, zadovoljna je i srećna osoba. Voli da putuje i da peva, a najviše od svega voli svoju nezavisnost.

Ona je podelila s nama iskustvo iz tinejdžerskog perioda, kojeg se nerado seća, ali bi na ovaj način, kako kaže, želela da pomogne roditeljima tinejdžerki koje možda imaju slične probleme.

Šta je za vas anorexia nervosa?

– Pamtim je kao jedno jako neprijatno iskustvo iz tinejdžerskog doba. Kad bolje razmislim, to je mnogo više od neprijatnog iskustva iz vremena puberteta. To je životno iskustvo. To je bila neprestana borba sa glađu i strahom od debljanja. Skoro da ništa nisam jela, a kad bih nešto pojela, makar to bila jedna jabuka, to me neizmerno mučilo i imala sam veliki osećaj krivice.

Kako ste sebi izgledali dok ste gubili kilograme?

Sebi sam i tako mršava bila debela. Dok sam se posmatrala u ogledalu nisam imala realnu sliku svog tela, već je moj um projektovao da sam debela, a bila sam jako mršava, realno.

Koja osećanja su vas pratila?

Najjači je bio strah od debljanja, ali se javljalo i osećanje ponosa kad bih uspevala da odolim hrani koju sam volela. Osećala sam se izgubljeno, apatično, nekako beživotno.

Kada i kako ste saznali da imate anoreksiju?

– Došla je tiho, gotovo neprimetno. To je bio period kad sam počela da primećujem svoje telo, krajem osnovne škole, u tinejdžerskim danima. Imala sam mali višak kilograma i bolelo me je kada bi mi neko iz društva rekao da sam debela. Sve je počelo bezazleno, s najobičnijom dijetom i željom da skinem koji kilogram, a završilo se tako što skoro uopšte nisam jela. Nisam primećivala da se anoreksija uvukla u moj život, sve dok me nije potpuno obuzela. Mamu sam lagala da jedem, a hranu koju je pripremala sam davala prijateljici koja je živela sama ili sam je bacala. Bila sam bez snage i volje za svakodnim aktivnostima. Bila sam kost i koža, kosa je počela da mi opada i potpuno se proredila, a izgubila sam i menstruaciju. Tad je moja mama primetila da se nešto ozbiljno dešava i odvela me je kod nutricioniste-interniste koji mi je dao dijagnozu. Da sa mnom nešto nije u redu primetile su i moje prijateljice. Imala sam tad 14-15 godina.

Koliko ste bili svesni da vam treba pomoć stručnjaka?

– Apsolutno nisam bila svesna problema sve dok posledice anoreksije nisu postale vidljive. Prelomni moment je bio kad sam izgubila menstruaciju. Tek tada, kada su svi oko mene bili svesni da se sa mnom nešto ozbiljno dešava i sama sam shvatila da imam problem.

Kako se lekar ophodio prema vama?

– Bio je pun razumevanja i strpljenja. Razgovarao je sa mnom i prepisao mi je odgovarajući način ishrane. Najviše smo razgovarali o ishrani, s obzirom na to da sam kod lekara došla sa željom da problem rešim, potpuno svesna situacije. Posle određenog vremena sve se vratilo u normalu. Kako moj fizički izgled, tako i psihičko stanje.

Kakav je bio režim ishrane?

– Postepeno sam počela da unosim hranu. Količina hrane je bila strogo regulisana, svakim danom se pomalo povećavala, a namirnice su bile visokog kvaliteta. To su bili lešnici, bademi i svi orašasti plodovi, maslac, voće, povrće, meso.

Kako je prestao strah od debljanja?

Strah od debljanja je nestao kao rukom odnesen kad sam shvatila da ugrožavam ne samo svoje zdravlje nego i svoj život. Nikad posle toga u mom životu nije postojalo nezadovoljstvo spoljašnjim izgledom, prihvatila sam sebe i svoje telo i posle epizode zvane anoreksija nikada više nisam bila na dijeti.

Da li ste bili hospitalizovani ili ste išli kod psihijatra?

– Nisam, ali imam prijateljicu koja je bila mesec dana na Dečjoj psihijatriji gde je dobijala adekvatnu terapiju i išla na razgovore sa psihijatrom i psihologom. Moj slučaj je bio blaži, ako se ovde uopšte može praviti kategorizacija, jer je anorexia nervosa veoma opasna.

Kakav vam je bio socijalni život u to vreme?

– Uvek sam bila društvena, volela sam da se družim, da izlazim. Tokom perioda anoreksije izgubila sam interesovanje za druženje. Iako sam provodila vreme sa drugaricama, nisam imala snage, a ni volje, da se aktivno uključujem u dešavanja i razgovor s njima. Sada je sve kao pre, volim život, volim druženje i nemam zdravstvenih problema.

Kako ste uspeli da se u potpunosti izborite s anoreksijom i ko vam je bio najveća podrška?

Zahvaljujući pomoći divnog lekara, mojih roditelja i mojih prijateljica, uspela sam polako da prevaziđem to stanje.

Koliko je trajao proces oporavka?

Proces oporavka trajao je oko godinu dana, možda i dve. Postepeno sam vratila kilažu, kosa je ponovo postala gusta i bujna, a menstruacija se vratila. I ja sam se vratila, onakva kakva sam oduvek bila, puna života, vesela, nasmejana, spremna na druženje i sve avanture koje život nosi.

Šta biste poručili roditeljima tinejdžerki koje su pod rizikom od anoreksije?

– Svakog dana, otkako postanemo roditelji, upoznajemo svoju decu. Svakog dana saznamo nešto novo, ne samo dok su mali. Na osnovu toga možemo da prepoznamo kad dete ima neki problem, ukoliko postoji dvosmerna komunikacija, ukoliko pratimo ponašanje svog deteta. Vlada vreme u kojem je u trendu biti mršav, pogotovo kad su u pitanju mlade devojke. One se ugledaju na poznate ličnosti, manekenke, glumice, pevačice, influinserke. Anorexia nervosa ima simptome koje sam opisala. Ukoliko primetite da se vašoj tinejdžerki dešava nešto slično, obavezno se obratite lekaru. Takođe, ulivajte deci samopouzdanje, veru u sebe i unutrašnje potencijale. Toga nikad dosta.

About the Author