Nina Portolan: Veština da se vratim u sebe i budem svoja

Posted on by Marijana Čanak

Nina Portolan je parakaratistkinja, studentkinja molekularne biologije i aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom. Prošle godine osvojila je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u Poreču. Kako kaže, karate je počela da trenira iz čiste znatiželje, da vidi da li može, a sport je sada dominantan aspekt njenog života.

Nisam imala jasan cilj, nisam mislila da ću se uopšte zadržati u sportu, niti sam mogla da pretpostavim gde će me karate odvesti. Sada pucam na svetsku medalju. Ujedno mi je važno što mlađima od sebe pružam ono što sama nisam imala tokom odrastanja. Nisam imala uzore zahvaljujući kojima bih znala da je moguće. Klinci sa kojima danas radimo imaju mene, drago mi je zbog toga.

Sa Ninom Portolan razgovaramo o parasportu i parakarateu, filozofiji borilačkih veština u svakodnevnom životu, prevazilaženju vanjskih barijera i pobeđivanju unutrašnjih neprijatelja, o veštini vraćanja u sebe.

Šta ljudi ne znaju o tebi, a nije tajna?

– Zaljubljenik sam u Diznija. Znam da je to smešno, očekuje se da u nekom trenutku odrastemo, ali to se nije desilo, barem kada je Dizni u pitanju. Izgovor su mi moje sestričine od dve i četiri godine, sa kojima ponovo gledam crtaće.

Po čemu pamtiš period detinjstva?

– Zahvalna sam što mogu da kažem: po slobodi. Roditelji me nikada nisu sputavali. Koliko god barijera da je bilo, da li na osnovu invaliditeta ili sticajem životnih okolnosti, trudili su se da mi omoguće da se oprobam u svemu što bih poželela. Bila sam prilično slobodna. Znala sam gde su granice, a ujedno su roditelji imali neizmerno poverenje u mene, mogla sam da idem gde želim i kad želim. Puno je iskustava na kojima sam zahvalna, jer nisam bila prezaštićena, niti sklonjena, a mogla sam da računam na bezrezervnu podršku.

Kom dečjem strahu danas možeš da se nasmeješ?

– Užasno sam se plašili visine, iz nekih neshvatljivih razloga, a to sam uspela da prevaziđem na žičari. Nisam se plašila pada, čak je i paradoksalno: užasavala sam se visine, a volela sam da se penjem. Kao da sam na neki način izazivala samu sebe. Sada sve manje to radim. Kao deca smo neustrašivi, jer ne razmišljamo o posledicama. Bila sam tvrdoglavo dete, često sam išla glavom kroz zid. Odrastanjem sam naučila da ima nečeg dobrog i u zoni komfora. Nekad je sasvim u redu ostati tamo gde nam je prijatno.

Kako je petogodišnja Nina zamišljala današnju sebe?

– U tom periodu su mi mladi od 16 – 17 godina delovali ozbiljno i odraslo. Da sam tad mogla da vidim današnju sebe, verovatno bih pomislila da već imam porodicu, decu, izgrađenu karijeru, mnogo toga. Imala sam dečju naivnu viziju života, zamišljala sam da ću u ovim godinama biti super ozbiljna i velika, a to uopšte nije tako. Uskoro punim 25, a jednim delom sebe i dalje sam dete.

Ko su tvoji najvažniji učitelji, uzori ili osobe koje su uticale na tvoje izbore i put kojim danas ideš?

– Što se tiče sportskog puta, to je moj sensej, trener Livius Bunda, koji mi je usadio tu neustrašivu veru da je moguće. Došla sam sa gomilom pitanja i nedoumica, a njegov jedini odgovor je bio: – Hajde da probamo. To se nije promenilo svih ovih godina. Kad god posumnjam ili pomislim da smo možda zagrizili previše, on mi kaže: Hajde da probamo. S druge strane, kad sama želim nešto da pokušam, što mi neko drugi možda ne bi dozvolio, on to dočeka raširenih ruku: – Hajde da vidimo šta će da se desi. U sportskom smislu, dao mi je krila. Što se tiče obrazovanja i akademskih dostignuća, nezaobilazan je uticaj moje bake. Ona nije uspela da završi osnovnu školu do kraja, nego prva četiri razreda. Tek kada se doselila u Beograd i nakon što je postala majka, pohađala je u večernju školu. Iz takvog iskustva, pružala je neizmernu podršku, kako meni, tako i mojim sestrama od tetke i celoj porodici, da se ostvarimo u akademskom smislu. Bez obzira na uspone i padove, dokle god da stignem na tom putu, ona je tu da me podrži.

Kako si počela da treniraš karate?

– Nekoliko godina sam trenirala u jednom plesnom centru i savladala sam osnove plesa, ali nisam imala podršku koja mi je bila potrebna da napredujem, pa je došlo do prezasićenja. Počela sam da se pitam šta dalje. Znala sam da želim nešto da treniram i da budem aktivna, ali nisam znala kuda da krenem. Onda je, sasvim slučajno, moja mama iz neke fotokopirnice donela flajer na kojem je pisalo: časovi karatea za osobe s invaliditetom. Učinilo mi se to zanimljivim, a s druge strane, pomislila sam da to ipak nije sport za devojku. Krupnije sam građe, nisam sebe doživljavala kao preterano ženstvenu, pa mi se činilo da će karate samo pogoršati stvari. Razmišljala sam nekoliko dana, ispostavilo se da mi je klub u komšiluku, pa sam odlučila da pozovem. Par dana nije bilo odgovora, bila sam sigurna da od toga neće biti ništa. Kad mi se trener javio, rekla sam mu da se nikad nisam bavila nečim sličnim, da bih došla na probni trening, a tek na kraju razgovora sam dodala da koristim štake. Rekao je: – Dobro, dođi da probamo. Tako je sve krenulo. Prva dva meseca nisam znala da ću tu ostati, nisam ni bila zaljubljenik u borilačke veštine. Samo sam upala u taj sport. San se razvio tokom godina i sada ga jasno vidim pred sobom. Završavam i obuku za trenere, tako da planiram da u karateu ostanem dugo.

Da li ti je karate pomogao u izgradnji zdrave slike tela?

– Apsolutno, nasuprot svim mojim očekivanjima. Mislim da me upravo snaga, ne samo fizička, nego mentalna snaga i stabilnost koju borilačke veštine nose, dovela do toga da lakše ispoljavam svoju ženstvenu stranu. Ujedno sam sigurnija u sebe, imam mnogo više samopouzdanja, samim tim i u svoje telo i izgled. To je proces, možda nikada nismo savršeno zadovoljni, ali sada, kad pogledam sebe u ogledalu, definitivno sam mnogo, mnogo srećnija.

Za koga nisu borilački sportovi?

– Za nekoga ko nije voljan da se trudi, ne može da prihvati da nekada nije u pravu i da nije sve moguće baš odmah. Tu bismo mogli staviti tačku. Borilački sportovi zahtevaju puno strpljenja i čvrstinu karaktera, a to je ono što se uči. Po prirodi sam prilično plahovita osoba, a godine karatea su me naučile da to ne budem. Ko hoće, može.

Šta su tvoji najveći unutrašnji neprijatelji i kako ih savladavaš?

Anksioznost, sa kojom se godinama borim i van sportskog konteksta. Tu je i strah od neuspeha, ne toliko u smislu ličnog razočaranja, nego u smislu da ću izneveriti uloženi trud, a to je mnogo truda. To su đavolčići na mom ramenu, koji ponekad, pre nego što izađem na tatami da nastupim, počnu da šapuću: – Sad ćeš da pukneš, nećeš uraditi ništa. Sav trud i sva vera koju su uložili u tebe samo će da propadnu. To je samo glasić u glavi koji ponekad neće da ućuti, a to što govori nema veze sa realnošću, jer sam imala podršku i kad sam gubila.

Po čemu je tvoj trening drugačiji od treninga karatista koji nemaju invaliditet?

Uopšte nije drugačiji. Od početka treniram u Karate klubu Evropa, u okviru Sportskog karate udruženja za osobe s invaliditetom Evropa, u inkluzivnoj grupi. Jedina razlika je u tome što se takmičim u kolicima, jer pravilnik Svetske karate federacije nalaže da se takmičari koji ne mogu samostalno da stoje i hodaju, koriste kolica. Postoji tendencija da se to promeni, za sada je tako. Na treninzima svi radimo isto, jedina je razlika što ja nekada koristim kolica. Možda je pristup drugačiji, jer nam je potrebno više podrške da uopšte uđemo u sport, a adaptacije se prave u hodu i individualne su. Svaki sportista može da doživi povredu, na primer, da slomi ruku. U tom periodu radio bi tehnike jednom rukom, a trening suštinski ostaje isti. Takmičarski proces se razlikuje, jer parakaratisti imaju mnogo manje prilika da pokažu svoje veštine. Volela bih da je sama organizacija takmičenja inkluzivnija nego što jeste. Na primer, evropska i svetska prvenstva su sada inkluzivna, u smislu da se parakarate i karate održavaju paralelno, u istom prostoru i istovremeno, tako da imamo priliku za interakciju, da zajedno treniramo i komuniciramo. Sećam se, kada sam prvi put izašla na Evropsko prvenstvo koje se održavalo u Novom Sadu 2018. godine, takmičenja su bila odvojena, a poslednja dva dana bila su rezervisana za parakarate. Do tada su svi drugi takmičari otišli kući. Drago mi je da je to promenjeno. Pravilnik je takođe prilagođen, što znači da je isti za sve, da važe ista pravila suđenja. Ali je malo inkluzivnih takmičenja, mnogo je više turnira na kojima mi uopšte nemamo pristup, jer ne postoji ta kategorija, nema organizacije parakaratista, ne postoje sudije, ne postoji ništa osim zatvorenih vrata. Nadam se da će se to vremenom menjati, parakarate se razvija tek u poslednjih desetak godina.

Koliko ti filozofski aspekt borilačkih sportova pomaže u nekim drugim životnim aspektima?

– Zaista mnogo, volela bih da su me o tome više pitali. Svima je interesantno kako je karate za mene fizički izvodljiv, a činjenica je da me je promenio na mentalnom planu. Postoji Bušido kodeks, kodeks samuraja, koji se bazira na časti, poštovanju i vrednostima koje nam danas u svakodnevnom životu ponekad nedostaju. Isto tako nas uči da budemo mirni, da se uzemljimo. To znači pustiti korenje, a šta god da se oko tebe dešava – nema ga, isključeno je. Svakodnevni život je nepredvidiv, ali sam vremenom naučila da u određenoj meri u svakodnevnim situacijama uđem u mentalno stanje slično onome kad stanem na tatami, a publika i sudija nestanu. Fokusirana sam na sebe, ne vidim i ne čujem nikoga, u sebi sam i svoja. Ta sposobnost da se vratimo sebi i u sebe od neizmerne je koristi u svakodnenom životu, naročito u kriznim situacijama. Često se vraćam na: duboko udahni, zatvori oči, uzemlji se. Vratim se sebi. Kroz to sam ujedno naučila da bolje kanališem bes.

Šta smatraš svojim najvećim postignućem do sada?

– Najbitnija mi je prva osvojena medalja, iako je najmanja. Bilo je to 2017. godine na malom probnom turniru, učestvovalo nas je svega petoro, ali još uvek pamtim taj osećaj kad sam se prvi put popela na postolje. Objektivno gledano, najveći uspeh mi je bronza na Evropskom prvenstvu u Poreču 2021.

A najveće razočaranje?

– Ako uzmem u obzir nerazumevanje od strane Federacije ili takmičara bez invaliditeta, mogu reći da smo svakodnevno izloženi razočaranjima. Imali smo podršku Beogradskog karate saveza, Karate saveza Srbije, Sportskog saveza osoba sa invaliditetom Beograda, imamo dobru komunikaciju sa Reprezentacijom, ali često se suočavamo sa barijerama i nerazumevanjem. Moje lično najveće razočaranje bilo je Evropsko prvenstvo 2018. godine, kad sam bronzanu medalju izgubila za 0,1 poen. Nisam dobro sračunala rezultat, mislila sam da je imam, već je krenula unutrašnja euforija, a potom izlazi sudija i na proglašenju shvatam da sam izgubila za 0,1 bod. Sprtski je izgubiti, ali to je bio hladan tuš.

Jesi li ikada prolazila kroz period sumnji, bila u dilemi ili na ivici da odustaneš?

– Krajem prošle godine, jer sam dobila kovid i ispala sam iz forme. Trajalo je mesec dana, u međuvremenu su neki meni dragi ljudi otišli iz našeg kluba, kovid izolacija me je psihički iscrpela i osećala sam da gubim stabilnost. Napravila sam veliku pauzu, nisam mogla da se vratim u trening punim kapacitetom, pa sam se pitala vredi li uopšte nastaviti i kako. Razgovarala sam sa trenerom, otvoreno sam mu rekla kako se osećam, a on mi je odgovorio: – Pa dobro, ako ne osećaš pozitivnu energiju sada, napravi je sama. Bila sam ljuta zbog tog komentara, jer nisam verovala da imam snagu da preokrenem atmosferu. Ali se pokazalo da je imam, trener je bio u pravu. Naterala sam se da odem na trening i sve se vratilo na staro. Za nedelju-dve dana sam se uverila da situacija uopšte nije toliko loša koliko sam je ja loše videla.

Šta te motiviše?

– Što se tiče karatea, sada već imam duboku unutrašnju motivaciju, toliko je duboka da je ne mogu iskazati rečima. Imam neizmernu podršku tenera, atmosfera u klubu je dobra, sve to mi daje vetar u leđa. Postoji u meni neka rasplamsana vatra koja mi ne dâ da odustanem, bez obzira na sve. Zapravo sam kroz najteže životne trenutke naučila koliko je život lep. Ume da bude užasno bolan i težak, nešto dođe i slomi nas. Ali onda dođe nešto što nas obasja suncem. Kad prolazim kroz težak priod i gubim motivaciju, setim se kako sam i pre toga mislila da neće doći ništa bolje, pa je došlo i bilo je neuporedivo lepše nego što sam mogla da zamislim. To je ciklus. Kad nemam motivaciju, vratim se na lepe trenutke, na porodicu i ljude koje volim. Ne odustajem zbog sebe, zbog njih, zbog sve te ljubavi koju imam i koja će tek doći.

Kako izgledaju tvoje psihičke pripreme pred polazak na neko veliko takmičenje?

– Bacaju me u nepredviđene situacije, da se oslobodim anaksioznosti koliko god je moguće, stresa i navike da budem u svojoj sali, u svom dođou, u svom sigurnom prostoru. To, na primer, može da znači da će me trener izmestiti da treniram u parku. Naizgled smešno, ali je za moju psihu izuzetno važno, jer treba da mi bude svejedno da li treniram pred prolaznicima u parku, ispred zgrade, gde god. Ujedno eliminišemo sve ostale stresove. U tom periodu, fokus je isključivo na takmičenju, sve drugo može da sačeka. Neposredno pred takmičenje ne treniramo intenzivno, zapravo treninzi postaju lakši, a fokus je na koncentraciji i eliminisanju stresa. Naš trener voli da kaže: – Idemo po medalju. Naučili smo da to ne znači da će biti razočaran ako je ne uzmemo. Šta god da se desi na turniru, posle obavezno zajedno odemo negde da se opustimo. Svako takmičenje nosi pritisak, to je neminovno. Imala sam priliku da razgovaram sa vrhunskim sportskim psihologom i radili smo na psihičkoj pripremi, ali mi nije potrebna kontinuirana stručna podrška na tom planu. Trener i ja se veoma dobro poznajemo i razumemo, tako da mnogo toga možemo da rešimo u hodu.

Kako se nosiš sa porazima?

– Bude teško u trenutku. Mogu da kažem, nekom ludom srećom, da je poraza bilo malo. Na svojim počecima, kad nije lako podneti poraz, uzimala sam medalje, jer nas je bilo malo u konkurenciji. Dešavalo se da na prvih nekoliko turnira u mojoj konkurenciji ne bude takmičara, osim nas dvoje ili troje. Situacija je tad jasna. Sada nas ima više, pa odavno nema takvih situacija. Ali sada poraz više ne vidim kao poraz. Bude teško, budem razočarana i besna na sebe, naročito kad znam da sam mogla bolje, a trema me je saplela. Dan-dva mi je teško, ali sam vremenom naučila da gledam takmičarku od koje sam izgubila i da se zapitam: – Šta mogu da poboljšam, da bih dostigla njeno mesto? Iz svakog gubitka mogu nešto da naučim. Na prvenstvu u Poreču sam upoznala aktuelnu evropsku i svetsku prvakinju u parakarateu, Isabel Fernández. Prišla mi je u sali za zagrevanje i bez imalo sujete mi je rekla: – Slušaj, pomeri malo ovu traku na kolicima, isklizavaju ti kolena, biće ti teže da radiš. Prišla mi je ponovo za vreme takmičenja, jer se igrom slučaja dogodilo da moj trener bude sa drugom takmičarkom, na drugom tatamiju, a da ja ostanem sama pošto sam iskusnija. Isabel je videla da mi treba podrška, potapšala me po ramenu i rekla: – Idemo, možeš ti to! To je ta energija: van tatamija nismo protivnice. Izgubila sam od Isabel, ona je daleko ispred mene. Gledam je i razmišljam: – U čemu je jača, šta radi bolje, šta mogu od nje da naučim?

Koliko je zahtevno profesionalno se baviti sportom i studirati molekularnu biologiju?

– Užasno je teško. Upisala sam fakultet i neposredno posle toga krenula da treniram, ne znajući kakav će to poduhvat biti. Zanimljivo je da Biološki fakultet nema zgradu, mi smo nomadi. Pošto koristimo prostorije drugih fakulteta, prve dve godine mojih studija bile su obeležene šetnjama, što me je dodatno fizički umaralo, pa mi je bilo teže da treniram. U nekim periodima, pogotovo kad su ispitni rokovi, bude baš teško, jer znam da moram da ostanem u treningu. Trenutno ne mogu sebi da prištim nikakvu pauzu, Evropsko prvenstvo je u maju, a maj je iza ćoška. Iz nekih drugih životnih okolnosti, odužila sam fakultet, ovo mi je sedma godina kako studiram i ostalo je dosta nerazrešenih repova i ispita. Profesori čija sam predavanja i vežbe propuštala zbog takmičenja i turnira uvek su imali razumevanja za moje izostanke. Ali sistem studiranja Beogradskog univerziteta je takav da ne daje mnogo prostora za dve paralelne karijere. Nije lako to izbalansirati, ponekad mi je potrebno da dan traje 48 sati.

Čega sve moraš da se odrekneš u trenutku, radi dugoročnih ciljeva?

– Trudim se da postignem sve, da ne trpe ni treninzi, ni fakultet, ni druženja, ni slobodno vreme. Ali u nekim trenucima moram da kažem ne, da se odreknem druženja ili vremena za odmor. Kažem sebi: – Izdrži još par dana, doći će. Odricanje je, ali ne želim da odustanem. Svima nam je potreban i društveni život, vreme sa porodicom, sve je stvar balansa. Na žalost, organizacija mi je slabija strana, tako da se nekad zapitam kako uopšte uspevam sve da uradim. Ponekad je samo: Plivaj!

Šta je za tebe najuzbudljivije u molekularnoj biologiji?

– U srednjoj školi smo učili genetiku i to me je potpuno fasciniralo. Toliko mi je bilo zanimljivo, da sam u svakodnevnom životu tražila primere iz udžbenika, da vidim kako se određena osobina nasleđuje. To me je vodilo, iako na fakultetu bude i manje zanimljivih stvari koje nam promene perspektivu. Kad pričamo o molekularnoj biologiji, o molekularnim mehanizmima u ćeliji, fascinira me koliko je ta mašinerija krhka, koliko smo kao bića krhki, jer jedna mala promena u genetskom kodu nosi ogromne posledice. Ili, koliko je sinteza proteina jednostavna, a ima ogromnu ulogu bez koje nas ne bi bilo. Sve to u meni i dalje budi onu detinju znatiželju, da se pitam kako se nešto i zašto dešava.

Koliko ti je akademska zajednica pristupačna i s kakvim barijerama se suočavaš kao studentkinja sa invaliditetom?

– Najkraći mogući odgovor: uopšte nije pristupačna. Da sam stalna korisnica kolica, ne bih ni stigla do fakulteta, jer su prostorije na drugom spratu, lift je na drugom kraju zgrade, nemoguće je doći mimo stepenica. Da koristim kolica sve vreme, ne bi bilo ni razgovora o tome da upišem molekularnu biologiju. Pristupačnost nije ni blizu zadovoljavajućeg nivoa, počevši od prevoza, nedostatka literature na Brajevom pismu, nedostatka indukcionih petlji, arhitektonskih barijera, a da ne govorim o tekstovima na jednostavnom jeziku za osobe s intelektualnim invaliditetima, koje kod nas uopšte nemaju mogućnost da završavaju visoke škole. Sistem je sam po sebi nepristupačan. Nije teško staviti glasovni aparat u lift ili oznaku na Brajevom pismu, ali niko se toga nije setio. Pokušala sam da pokrenem tu temu na početku studija, to je otišlo do Rektorata, ali odgovor nikada nisam dobila. Akademski život studenata sa invaliditetom sveden je na individualne inicijative i na parolu snađi se.

Gde vidiš sebe nakon studija? U sportskoj sali ili u laboratoriji?

– U sportu. Bila sam sigurna da ću biti u laboratoriji, ali kako vreme odmiče, naročito sada kad sam na Sportskoj akademiji započela obuku za trenera, definitivno me sport više privlači. Postoji mogućnost ostanem akademskoj sferi, ali unutar sporta, da znanje iz biologije primenim na biomehaniku.

Bila si angažovana u Evropskoj mreži za samostalni život (ENIL). Šta je bio tvoj posao u ENIL-u?

– Preko Evropskog solidrarnog korpusa sam postala ENIL-ova volonterka. Angažman je trajao 9 meseci tokom 2020. godine. Još uvek sam članica Mreže i sarađujemo po potrebi. Trebalo je da odem za Brisel, ali je korona pokvarila planove, pa sam angažman realizovala na daljinu. Krajem 2019. godine bila sam pozvana na konferenciju Evropske komisije povodom Dana osoba s invaliditetom, što je bila prilika da uspostavim kontakte i upoznam kolege. Rad u ENIL-u me je u velikoj meri formirao. Bila sam angažovana na istraživanju prava na samostalni život na teritoriji zemalja članica Saveta Evrope. Bio je to veliki poduhvat. Pokazale su se mnogobrojne rupe u sistemu, ali su se ujedno pokazali i primeri dobre prakse, tako da sam naučila kako da iz drugog ugla sagledam stvari i, kada naiđem na neku prepreku, da kažem: – Može se. Urađeno je. Ostvarena su konkretna prava u toj i toj državi. Upoznala sam se sa filozofijom samostalnog života i socijalnim modelom sagledavanja onemogućenosti – što su za mene bili potpuno novi koncepti. Zahvalna sam na tome. Ponosna sam, ne samo na projekat koji sam uspela da završim, nego i na to što sada u svakodnevnom životu mogu da primenim naučene principe i da zagovaram prava osoba s invaliditetom.

Da li si članica nekog udruženja osoba s invaliditetom?

– Članica sam neformalne inicijative IM-PACT 21, od njenog osnivanja (2021). Do skoro smo radili na projektu posvećenom dostupnosti pomagala za osobe s invaliditetom na teritoriji Srbije. Slogan je bio: pomagala znače život, jer to zaista jeste tako. U ličnom iskustvu, trebalo mi je vremena da to shvatim i dugo sam odbijala da koristim kolica, koristim štake. Imala sam ejbilističku predstavu o kolicima, doživljavala sam ih kao znak predaje. Mislila sam, ako već mogu da hodam, a koristim kolica, to znači da se nisam dovoljno potrudila. Bio je dug put do toga, ali sada znam da pomagala donose slobodu i povremeno koristim kolica. Počelo je na takmičenjima, tamo sam se prvi put suočila sa upotrebom kolica. Posle nekoliko meseci psihičkih previranja i borbe sa samom sobom, zapitala sam se: – Zašto odmažeš sebi? Uništila si ramena pokušavajući da hodaš čak i kad ne možeš, kolena, zglobove, sve je pod naporom… Zašto odbijam nešto što je osmišljeno da mi pomogne? Tako sam prihvatila kolica. Koristim ih na putovanjima, za duge destinacije, kad osetim da su mi potrebna i kad je arhitektonski moguće. Nedostatak pristupa adekvatnim pomagalima nas onemogućava da u životu funkcionišemo onako kako želimo i da se ostvarimo. Uskoro će izaći izveštaj na tu temu i nadamo se promenama u pravilniku Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu.

Koliko si zadovoljna medijskom pažnjom koju parasportisti dobijaju kod nas?

– Parasportisti nisu vidljivi koliko bi trebalo da budu, mada primećujem da se to polako menja i da interesovanje postepeno raste. Sećam se da sam čitala jedno istraživanje o tome šta opšta populacija misli o parasportu. Većina anketiranih je rekla da parasport ruši ugled sporta, a ispostavilo se da je samo 2% ispitanika gledalo neki od parasportova. To nam govori gde je problem. Svi misle da parasport nije sport, a nisu u prilici da vide parasportiste. Definitivno nam je potreban medijski prostor, kako bi javnost shvatila da parasport nije ništa manje od sporta. Ako sportiste možemo da dočekamo na balkonu Skupštine, možemo i parasportiste. Svaki veliki uspeh treba da bude proslavljen.

Šta bi bio tvoj način za osnaživanje devojčica s invaliditetom da se bave sportom? Ili, još bolje: da se bave čime god požele.

– Možda ne možemo svi da ostvarimo vrhunske rezultate u odabranom polju, ali možemo da budemo srećni. Zadovoljstvo koje donosi bavljenje nečim što volimo bitnije je od svakog uspeha. Kad okruženje i okolnosti kažu ne, dobro dođe malo tvrdoglavosti i vera su sebe. Nešto nam se možda čini nedostižnim, a negde na svetu verovatno postoji neko kome je to uspelo. Ako nešto nikada nije urađeno, budi prva.

Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

– Jednom sam pitala trenera zašto da nastupamo ako će publika izaći iz sale pre nego što uopšte počnemo. Rekao mi je: – Ako od 1000 ljudi koji nas gledaju izađe njih 997, ostaće ih troje. Tih troje je dovoljan razlog.

Fotografije: Privatna arhiva Nine Portolan

About the Author

1 Comment so far. Feel free to join this conversation.

  1. Milesa 08/02/2022 at 10:17 am -

    Sjajna Nina i sjajan intervju <3