4 saveta za roditelje dece s autizmom

Posted on by Jasna Grizer

Svako dete je ličnost za sebe, i ni jedna dijagnoza autizma nije ista. Zato se kaže: koliko dece sa autizmom, toliko dijagnoza autizma.

Kad imate dete s autizmom, ponekad se osećate da ne možete da obavite sve svoje roditeljske obaveze i dužnosti. Da niste dorasli zadatku. Da niste pronašli dovoljno tretmana, dovoljno stručnjaka, dovoljno strategija za učenje. I da svi stručnjaci dele različita znanja i savete o tome šta treba da radite sa svojim detetom. Sve to uzrokuje da ste previše informisani, a opet, nesigurni šta zaista da učinite u pojedinim situacijama.

Činjenica je da ne postoji plan za roditeljstvo po kome ćete biti savršeni i iz svakog izazova izaći kao potpuni pobednici. Nešto ćete otkriti sami, u nečemu će vam pomoći stručnjaci. Reći će vam šta treba da uradite, a šta ne.

Ovi saveti su zamišljeni kao podsetnici, u okviru kojih treba da imate na umu da niko nije savršen i da svakom ponekad može da se desi da uradi nešto što ne treba ili se ne savetuje.

Ne uskraćujte detetu pravo na izbor

Kada detetu ne dajemo mogućnost da bira, ono oseća nedostatak kontrole. Isto je i sa decom koja imaju autizam. Njima se često ne daje mogućnost biranja, jer vlada stereotip da oni tom zadatku nisu dorasli ili im treba putokaz u biranju. Vi kao roditelj, a ponekad i stručnjaci, birate za njih, čime se forsira da deca urade ono što nisu zamislila. A mogućnost izbora je potrebna svima.

Moguće je da konstantno osećate da morate da uklonite nepoželjno ponašanje, da zbog nepoželjnog ponašanja morate da kontrolišete svoje dete, pa tako zaboravite da ono, kao i sva druga deca, ima pravo da bira da li će obući plavi ili žuti džemper, da li će domaći zadatak raditi za običnim ili radnim stolom, da li će se igrati ili odmarati, da li će se osamiti ili biti u društvu, pogotovo zato što su deca s autizmom često osetljiva na spoljne draži, pa im je češće potrebno da se osame.

Naravno, to ne znači da dete treba da diktira sve, nego da promislite gde detetu treba ponuditi mogućnost izbora, a gde ne, gde treba da postoje granice koje odrasli postravljaju.

Kada ste u društvu prijatelja, a dete počne da negoduje, treba da znate da procenite trenutak u kome ne bi trebalo da se ljubazno zahvalite na druženju i odete. Ponekad je moguće da načinom kojim inače smirujete dete, to uradite i u društvu drugih. Niko vam neće zameriti, niti treba da imate osećaj krivice. Ako ste već tamo, među prijateljima ste, oni će razumeti. Budite bez bojazni da će se to ponašanje loše okarakterisati. Potrebni su vam prijatelji, ne odustajte.

Ne insistirajte na kontaktu očima

Mnoga deca s autizmom izbegavaju kontakt očima. Ukoliko je iznuđen, ponekad kontakt očima za dete može da bude veoma stresan. Takav vid kontakta za njega je neprirodan. Dok vi mislite da insistiranje na takvom vidu komunikacije pomaže detetu, kod njega se, sasvim suprotno pozitivnom ishodu, javlja anksioznost. Zato se ova veština uvodi lagano i postupno, ukoliko je dete toleriše. Nikako prisilnim radnjama. Pojedini stručnjaci smatraju da zbog izbegavanja kontakta očima deca s autizmom mnogo bolje i česće koriste periferni vid.

Ne vičite

Možda ste previše umorni, nenaspavani, zabrinuti, a možda je u pitanju neki mnogo manje bitan razlog i, koliko god se trudili, ponekad vam se desi da izgubite strpljenje i počnete da vičete na dete.

Ne treba da osećate ni stid ni krivicu, ukoliko se to desi. Iza emocije besa često su strah i nemoć da nešto učinite, pogotovo ako se radi o detetu koje volite bezuslovno. Naravno da nije dobro da potiskujete emocije, pa tako ni bes, ali se takođe ne preporučuje da ovu snažnu emociju prenosite na dete. Čak i ako je dete uradilo nešto, što je povod da budete besni, ipak ono nije uradilo ništa da vas namerno isprovocira. Zato pronađite neki drugi način za ekspresiju ove snažne i burne emocije.

Ovaj deo treba samo da vas podseti da će vikanje dovesti do pogoršanja situacije. Vaše dete ne radi nešto da bi vas namerno uznemirilo ili podiglo nivo stresa. Zato će vikanje imati sasvim suprotan efekat.

Svako detetovo ponašanje je vid komunikacije. Kad posmatrate iz tog ugla, biće vam lakše da ostanete strpljivi. To ne znači da ćete na neki potpuno magičan način u datim situacijama odjednom postati smireni, ali kad shvatite da je takvo ponašanje izraz neke detetove potrebe koju ono ne može da objasni, biće vam lakše da postepeno krenete. Naučićete šta nekim, za vas uznemirujućim gestom, dete želi da vam kaže, jer ono ne ume drugačije. Umesto da vičete, probajte da šapućete. Možda zvuči smešno, nedostižno i nemoguće, ali ovaj metod deluje.

Šta da radite kad ipak…?

Činjenica je da ni jedan roditelj nije savršen. Činjenica je da ćete ponekad vikati na svoje dete, da ćete mu reći: – Gledaj me u oči dok ti govorim! – da mu nećete dati mogućnost izbora. Kad to uradite, treba sebi da oprostite. Treba da izbegnete osećaj krivice i da nastavite da se trudite, da volite svoje dete i da živite u trenucima. I za trenutke. Ne težeći ka perfekciji, jer ona ne postoji.

Foto: Pexels

About the Author