Da li ste neurodivergentni?

Posted on by Redakcija

Šta ako ne razumete većinu važnih stvari o sopstvenom umu?

Krajem devedesetih počeli smo da koristimo termine kao što su neurodiverzitet i neurodivergentne osobe, kako bismo bolje opisali i razumli jedan segment populacije. To su osobe koje svet vide i pristupaju mu na drugačiji način u odnosu na većinu (koju smatramo neurotipičnom).

Šta zapravo znači neurodivergentan i odakle potiče taj termin? Kako da znate jeste li neurodivergentni ili neurotipični?

Termin je teško definisati, jer je gotovo uvek u suprotnosti sa terminom neurotipičan. Uopšteno govoreći, mozak neurotipične osobe razvija se na način da osoba nema naročite poteškoće pri tradicionalnom učenju i socijalnim interakcijama.

Mozak neurodivergentne osobe razvija se na drugačiji način od ranog doba. Neurodivergentne osobe mogu imati poteškoće u određenim aspektima učenja i socijalne interakcije. Međutim, to ne mora da bude ograničavajući faktor. Zapravo, te osobe često su veoma kreativne i talentovane na mnogo načina. Ali neretko imaju poteškoće u socijalizaciji i ostvarivanju akademskog i poslovnog uspeha u svetu koji još uvek u velikoj meri kreiraju neurotipični, za neurotipične.

Termin neurodiverzitet skovala je Judy Singer (1998) koja i sama pripada spektru autizma. Vremenom je termin neurodivergentan prvenstveno počeo da se koristi kao odrednica za osobe iz spektra, ali postoje i drugi kriterijumi neurodivergentnosti.

Judy Singer odigrala je glavnu ulogu u definisanju okvira o tome kako razgovaramo i na koji način se bavimo neurodiverzitetom. Pre nego što je popularizovala taj termin, obično smo o neurodivergentne karakteristike shvatali kao patološke osobine. Ukratko, ideja je bila da su neirodivergentne osobe rođene takve i da moraju da se prilagode neurotipičnom svetu.

Judiy Singer je neurodiverzitet postavila pod okrilje socijalnog modela invalidnosti. Prema socijalnom modelu, društvo ima odgovornost da razume neurodiverzitet i da otkloni barijere za neometan uspeh neurodivergentnih osoba.

Stanja u spektru neurodiverziteta

Na primer, autizam i ADHD su neurodivergentna stanja. Depresija i šizofrenija isto. Turetov sindrom i disleksija takođe su deo ovog spektra.

Mnoge osobe mogu biti neurodivergentne, a da to ni ne znaju.

Šta su karakteristike neurodivergentnih osoba?

Počećemo od loših vesti: ne postoji jedna određena karakteristika koja dokazuje da je neko neurodivergentan. Neurodiverzitet pokriva širok spektar stanja, pa mnogi različiti faktori mogu da budu važni pokazatelji i znaci.

Dobra vest je da znamo dovoljno o neurodiverzitetu da bismo identifikovali neke od glavnih znakova, naročito kod dece. Na primer, neurodivergentna deca možda neće praviti kontakt očima i biće im teško da komuniciraju. Zbog toga se možda neće odazivati na ime, neće izgovarati reči iako su starija od 16 meseci, ili neće koristiti fraze dok ne navrše dve godine.

U ranom periodu, neurodivergentna deca mogu se fiksirati za određene stvari (na primer, pomeranje igračke) ili ponavljati određene aktivnosti. Važno je da roditelji primete takve znake u ranom periodu, iako ima načina da se neurodiverzitet ustanovi i kod starije dece i odraslih.

Karakteristike se mogu menjati tokom vremena

Način na koji deca razmišljaju i kako se ponašaju vremenom se menja. Shodno tome, postoje različiti znaci neurodiverziteta kod starije dece i odraslih. Možda su najbolji pokazatelj poteškoće u socijalizaciji. Neurodivergentne osobe teže vode razgovore ili nisu voljne za interakciju sa drugima. U odraslom dobu, često mogu imati poteškoće da uspostave kontakt očima.

Drugi važan pokazatelj je to što neurodivergentne osobe imaju tendenciju fiksiranja za određene stvari na način na koji to neurotipični ne rade. Na primer, neurodivergentna osoba može da provede mnogo vremena ponavljajući određene reči ili fraze, može postati opsednuta obavljanjem određenih aktivnosti ili izvršavanjem regularnih rutina. Mogu se fiksirati za određenu temu tokom razgovora ili za predmet svojih interesovanja, što im otežava interakciju sa drugima.

Neurodiverzivni naspram neurotipičnih

Najveći pokazatelj da je osoba neurotipična je u tome da nema nikakvih poteškoća u socijalizaciji. Kao deca, neurotipični se s lakoćom upuštaju u razgovor i igru sa drugima. Dok uče da govore, ne primećujemo nikakva odlaganja na planu razvoja govora.

U odraslom dobu neurotipične osobe obično nisu sklone fiksacijama za određene teme i predmete. Lako se prilagođavaju promenama u razgovoru, aktivnostima i okruženju. Ta vrsta prilagodljivosti je važna, jer neurodivergentne osobe ne reaguju uvek dobro na temperaturne promene, buku, gužvu.

Stepen neurodivergentnosti je različit

Da bismo ovo razumeli, pogledaćemo neurodiverzitet kroz prizmu autizma. Prema Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, postoje tri različita stepena autizma. Na prvom stepenu, osobi je potrebno veoma malo podrške, na trećem znatno sveobuhvatnija podrška u svakodnevnom funkcionisanju. Na to se obično pozivamo kad kažemo visokofunkcionalni autizam (osobi je potrebno manje podrške nego drugima u spektru).

Neurodiverzitet se ne odnosi samo na autizam, a većina neurodivergentnih stanja može biti različitog stepena (ekstremni i blaži ADHD; blaga i teška depresija; isto je sa šizofrenijom, disleksijom i različitim intelektualnim invaliditetima).

Iz tog razloga neurodiverzitet posmatramo kao invalidnost: različitim ljudima potrebni su različiti nivoi podrške i važno je obezbediti im podršku u skladu sa individualnim potrebama.

Još uvek postoji stigmatizacija neurodiverziteta. Obično smo zabrinuti da nešto nije u redu sa nama ili našom decom. S druge strane, jesmo li razmišljali o benefitima neurodiverziteta? Na primer, zbog fiksacije za određenu temu nekog ćemo proglasiti čudakom, ali zbog iste fiksacije on će ujedno biti nenadmašan u svom poslu. Neki do najboljih programera, inženjera i umetnika su neurodivergentni.

U mnogim poslovima ste u prednosti, a ne na gubitku ako razmišljate drugačije. Koliko puta ste čuli: razmišljaj izvan okvira, kad treba doći do nove ideje? Za neurodivergentne osobe, to je spontana veština. U nekim slučajevima, neurodivergentne osobe su srećnije i zadovoljnije nego neurotipične. Neurotipičnima izgleda čudno kad vide da je neko hiperfokusiran na određenu temu, predmet ili rutinu, ali taj fokus neretko pruža određenu vrstu zadovoljstva.

Najvažnije je razumeti da nema ničeg pogrešnog u tome što ste neurodivergentni. To samo znači da svet vidite na drugačiji način, a tom jedinstvenom perspektivom možete mnogo toga ponuditi svetu, naročito ako se oslanjate na sopstvene prednosti i snage.

About the Author

Redakcija: