Osobe sa intelektualnim invaliditetom dele svoje priče o seksualnom nasilju

Posted on by Redakcija

Osobe s invaliditetom izložene su tri puta većim riziku od seksualnih napada u odnosu na osobe bez invaliditeta. Statistike pokazuju da je oko 60% osoba s invaliditetom obuhvaćenih istraživanjem doživelo neki oblik neželjene seksualne aktivnosti. Gotovo polovina nikada ne prijavi zlostavljanje.

83% žena sa invaliditetom doživi seksualni napad tokom života.

Samo 3% počinilaca seksualnog nasilja prema osobama sa razvojnim invaliditetom bude prijavljeno.

50% gluvih devojaka doživi seksualno nasilje, u poređenju sa 25% čujućih devojaka; 54% gluvih dečaka doživi seksualno nasilje u poređenju sa 10% čujućih.

Žene s invaliditetom u većoj meri doživljavaju neželjene seksualne odnose sa partnerima u poređenju sa ženama bez invaliditeta: 19.7% naspram 8.2%.

Približno 80% žena i 30% muškaraca sa razvojnim invaliditetom ima iskustvo seksualnog nasilja. Polovina tih žena doživela je nasilje više od 10 puta.

Džozef Šapiro sproveo je dugoročno istraživanje na temu seksualnog nasilja prema osobama sa intelektualnim invaliditetima i objavio je serijal njihovih priča za NPR News (SAD). Deo iskustava koja je prikupio prenosimo u nastavku.

Osobe sa intelektualnim invaliditetom po definiciji imaju teškoće u učenju, rasuđivanju ili rešavanju problema. Ali jedno sam naučio tokom svog izveštavanja: oni često veoma duboko razmišljaju o iskustvima koja ih pogađaju i izoluju, kao što je iskustvo seksualnog nasilja.

Osećala sam se prljavom. Nečistom. Krivila sam sebe. I osećala sam se nemoćno. Nisam mogla da se pogledam u ogledalo – sve mi se vraćalo. Jednostavno je tako.

Debi Robinson

Debi Robinson imala je 20 godina kad je preživela silovanje. Kad se nasilje odigralo, nije mogla ni da ga identifikuje kao silovanje. Nije imala ranijih seksualnih iskustava. Stariji muškarac koji ju je silovao bio je u srodstvu sa nekim ko je živeo u njenoj kući. Bila je naučena da mu veruje. Znala je da joj se to ne sviđa i da on krije to što joj radi. Ali je bila zbunjena. Mislila je da je to, možda, vrsta intimne veze. Loše veze.

Morala sam da shvatim da nisam ja kriva. Morala sam da prođem kroz svako sećanje i da ga nazovem pravim imenom, da otvorim kutiju koju zaista ne želite da otvarate – Pandorinu kutiju.

Debi je dugo išla na terapiju. Bilo je teško pronaći terapeuta koji će znati kako da razgovara sa nekim ko ima intelektualni invaliditet, a još teže doći do njega. Debbie ne vozi. Poverila se prijateljici koja ju je svake nedelje vozila na terapiju. Nije želela da njeni roditelji, koji se prezaštitnički ophode prema njoj, saznaju šta joj se dogodilo. Kad je najzad rekla majci, morala je da se nosi sa majčinim osećajem roditeljskog neuspeha i krivice.

To ljuti naše porodice: nisam im rekla ništa, a o tome razgovaram sa potpunim strancem koji mi je terapeut. Naljute se.

Intelektualni invaliditet je spektar invaliditeta. Mentalne i fizičke smetnje mogu biti različitog intenziteta, neke osobe su neverbalne, nekima je potrebna podrška porodice ili asistenata u obavljanju osnovnih aktivnosti (lična higijena, ishrana). Mnogi mogu da funkcionišu samostalno, a nove generacije imaju bolje šanse u školama, pohađaju i fakultetske programe. Ali gotovo sve osobe s intelektualnim invaliditetom se u nekoj meri oslanjaju na podršku drugih. Upravo to je ono što ih dovodi u opasnost.

Naučeni smo da verujemo drugima više nego sebi, jer kad imate invaliditet, neprestano vam govore: uradi kako ti se kaže!

Tomas Mangrum

Kad je bio dečak, Tomasa je seksualno napao đakon u crkvi. Rekao je roditeljima, ali oni povodom toga nikada ništa nisu rekli, niti uradili. Tomas kaže da osobama sa intelektualnim invaliditetom drugi ljudi jednostavno ne veruju.

Misle da to što imamo invaliditet znači da lažemo, da ne možemo reći istinu ili da ne znamo šta je uopšte istina.

Osobe s intelektualnim invaliditetom često imaju poteškoće da govore logičnim sledom ili da detaljno opišu neki događaj. To im otežava komunikaciju sa pružaocima podrške, policijom i pravosudnim sistemom. Ali, kad seksualni napadi prođu bez ikakvih posledica po počinioce, data im je dozvola da to ponovo učine. Ujedno je to jedan od razloga što su osobe s intelektualnim invaliditetom pod većim rizikom od seksualnog nasilja. Počinioci pretpostavljaju da njihovim žrtvama niko neće verovati.

Ljudi nas ne vide. Vide invaliditet i to je to.

Na jednom slučaju u Džordžiji (2014) sudija je odbacio presudu, rekavši da se žena sa Daunovim sindromom nije ponašala kao žrtva. Jedan psiholog koji je svedočio na slučaju u Los Anđelesu (2012) rekao je da je devetogodišnja devojčica koju je dečak napao u školi verovatno zaštićena od emocionalne traume, zato što ima nizak IQ. To je toliko razbesnelo porotu, da je devojčici dodeljena odšteta u iznosu od 1,4 miliona dolara (mnogo više nego što je porodica tražila).

Sve vreme osećamo bol. Nemoj mi reći da će nestati. Preživela sam silovanje. Svako ko poriče moj bol naprosto je neznalica. Ne može to da vidi. Ne želi da vidi, zatvorenog je uma.

Kerolajn Morgan

Među osobama koje su podelile svoje priče, retko ko je trenutno u vezi. Kažu da im je nakon napada još teže da razumeju šta znači zdrav odnos, niti kome mogu da veruju.

Trebalo mi je dugo, dugo vremena da se upustim u vezu, jer nisam znao mogu li ikome da verujem.

Sem Maksvel

Sem Maksvel sada putuje po Pensilvaniji i govori drugima o svom iskustvu. Preživeo je nasilje u instituciji, od strane osoblja. Muškarac mu je donosio slatkiše i sok u kantini. Sem je mislio da su prijatelji, sve dok ga nije odveo u podrum i silovao. Nedavno je podelio svoje iskustvo u grupi osoba sa intelektualnim invaliditetom. Njih 9 od 15 podiglo je ruke. Želeli su da podele svoje priče o seksualnom nasilju.

Džejms Medourz preživeo je nasilje od strane muškarca s kojim se upoznao u crkvi. Plašio se da ga prijavi.

Mislio sam da će me ubiti.

Džejms Medourz

Kolega s posla primetio je da je Džejms depresivan, razgovarali su i pozvali zdravstenu informativnu liniju. Uputili su ih u bolnicu u kojoj je osoblje dodatno obučeno za rad sa osobama koje su preživele seksualno nasilje. Rade njihovim, a ne svojim tempom.

U bolnici sam razmišljao o tome kako ne želim da se ovo ikome više desi. Na pregledu sam rekao: hoću da promenim svet. Medicinska sestra mi je odgovorila: Džejms, treba ti vremena da se oporaviš pre nego što počneš da pomažeš drugima.

To se odigralo 2005. godine. Silovatelj je završio u zatvoru, a Džejms je počeo da deli svoju priču u grupama širom zemlje. Četiri puta godišnje pomaže novim volonterima u lokalnom kriznom centru za pružanje podrške osobama koje su preživele seksualno nasilje. Govori im da su osobe sa intelektualnim invaliditetima najčešće na meti seksualnih napadača. I da to više ne sme biti tajna.

Džozef Šapiro

About the Author

Redakcija: