Ne pristajem na ćutanje

Posted on by Marijana Čanak

NN ima 52 godine, medicinska je sestra u penziji i ima multiplu sklerozu. Majka je dvoje odrasle dece. Nakon sticanja invaliditeta, preživela je partnersko nasilje. Sada otvoreno govori o svom iskustvu, o suočavanju sa krizom mentalnog zdravlja, nedostatku sistemske podrške i otkrivanju unutrašnjih resursa zahvaljujući kojima prevazilazi novonastale izazove. Želi da žene znaju da invaliditet nikada nije uzrok nasilja.

Šta se u tvom životu izmenilo nakon sticanja invaliditeta?

NN: – Uvek sam bila oslonac drugima, samostalna i jaka, o svemu sam vodila računa. Radila sam, vodila domaćinstvo, brinula o deci, starala se da svima bude dobro. Obožavala sam da radim u bašti i to mi sad najviše nedostaje. Verovala sam da smo skladna i stabilna porodica, manje-više kao i sve druge u našoj sredini. Muž i ja nismo imali većih bračnih kriza, sve dok se nisam razbolela. Nije mi toliko prigovarao što ne radim kao pre – to bih možda i razumela – nego, kao da se naslađivao mojim slabostima. Kad mi treba pomoć, znao je namerno da me ostavlja da čekam. Da trpim. Da sat vremena duže budem gladna ili da ne uzmem lekove na vreme, zbog njegove nemarnosti da ode u nabavku. Kao da ga je to zabavljalo, da gleda kako trpim. Znao je da mi kaže: – Prošlo je i tvoje, dosta sam ja bio pod tvojom senkom! Kolo sreće se okreće! Nisam verovala šta čujem, bila sam u šoku. Pokušavala sam da razgovaram s njim, da ga urazumim. Mislila sam da ćemo nekako pregurati taj period, da treba vremena i prilagođavanja dok se oboje ne naviknemo na moje novo stanje. Multipla skleroza je nepredvidiva, imam dobre i loše dane, nije lako nositi se s tim promenama.

Kako si shvatila da se vaš odnos neće promeniti i šta je bio trenutak odluke da izađeš iz nasilja?

NN: – Znala sam da je ozbiljno kad je počeo otvoreno da mi preti. Kao kroz šalu mi je govorio da bi me mogao udaviti na spavanju. Da čak treba da sam mu zahvalna, ako mi prekrati muke. Plašila sam se odlaska na spavanje. Znala sam da moram uraditi nešto da se zaštitim, ali nisam znala šta. Bilo me je sramota da o tome govorim. Uvek sam bila jaka i oslanjala sam se na sebe, sve sam mogla, a tad… Najgore od svega je bilo što je deo mene poverovao da je možda zaista bolje da umrem. Da više nikome neću biti od koristi, ni mužu, ni deci, ni sebi, nikome.

Kako si prevazišla tu krizu mentalnog zdravlja?

NN: – Ćerka je izgovorila rečenicu koja mi se duboko urezala u svest. Rekla je: – Mama, jedino je važno da budeš tu. Ništa drugo! Samo da si sa nama. Tad kao da mi se počela vraćati neka vera u sebe, u vrednost života, kakav god da je. Možda ne mogu toliko fizički da radim i da privređujem, ali to nije odraz moje vrednosti. Često se poistovećujemo sa svojim poslovima, ulogama, nekom pozicijom u društvu. Ja sam medicinska sestra, radnica, supruga, majka… a šta kad prestanemo igrati te uloge? Šta ostane od našeg identiteta? To što mi je ćerka rekla nateralo me je da drugačije počnem da sagledavam ko sam ja u svojoj suštini, kad skinem uniformu, radnu kecelju, kad se zaustavim. I kao da sam počela da shvatam da sam bitnija od onoga što mogu ili ne mogu da uradim. Da je važno da sam tu i da moje iskustvo ima vrednost.

Koja vrsta podrške ti je nedostajala kad ti je bilo najteže?

NN: – U vreme kad sam saznala za dijagnozu deca već ne žive sa nama, samostalna su, obilaze nas, bodre me. Nisam im govorila o problemima između mene i muža, ne treba to da bude njihov teret. Nisam znala gde da tražim zaštitu, nije dolazilo u obzir da pozovem policiju. Kako da odjednom optužim čoveka s kojim sam godinama i godinama gradila život, stvorila porodicu? Ko će mi poverovati? Kako će to uticati na decu i njihove živote? Nisam htela da budu obeleženi zbog nečeg što se meni dešava. Trebala mi je psihička podrška. Bilo bi dobro da to postoji kao deo zdravstvenog sistema. Nisam imala mogućnosti za privatnog psihoterapeuta, a sigurno bih uz takvu vrstu podrške lakše prevazišla i suočavanje sa novonastalom situacijom, sa svojim zdravstvenim stanjem i sa bračnom krizom. Možda bih manje krivila i obezvređivala sebe zbog svega što mi se dešavalo.

Kako si izašla iz nasilja i da li se danas osećaš bezbednom?

NN: – Nije bilo lako, mnogi iz okruženja su primećivali da nisam dobro, ali su moje psihičko stanje pripisivali multiploj sklerozi, a ne tome što me muž psihički zlostavlja. Niko to ne bi ni pretpostavio. Mislim da se većina naših prijatelja i rodbine saosećala s njim, da su njega posmatrali kao žrtvu mog stanja, jer će odjednom sve pasti na njega. Bodrili su nas oboje, neminovno je da invaliditet menja dinamiku porodice, raspodelu obaveza, sve… ali nije neminovno da iko zloupotrebljava moje stanje. To sad znam. Poverila sam se sestri, sve sam joj ispričala, odjednom je provalilo iz mene. Poguralo me i to što nam je ćerka javila da čeka dete, kao da sam dobila novi nalet volje za životom. Sećam se da sam rekla sestri: – Slušaj, hoću da budem tu za nju! I hoću da gledam svoju unuče kako raste. Spakovala sam se, preselila sam se kod sestre. Muž treba da mi isplati deo imovine… Ne opterećujem se time, važno da deca dobiju ono što im pripada. I kod sestre sam na svome, živimo u našoj porodičnoj kući, u kući naših roditelja.

Nakon što si otišla, da li je to zaista bio kraj, ili te je muž na bilo koji način uznemiravao ili proganjao?

NN: – To je zaista bio kraj. Kako vreme odmiče, sve više mislim da je on ostvario ono što je hteo. Pred svima je bio svetac, pa nije hteo da kvari tu sliku. Da ljudi pričaju kako je ostavio bolesnu ženu. Ovako je odgovornost na meni: ja sam ta koja je otišla. Verovatno mu to odgovara. Mislim da je bio prestravljen kad sam saznala za dijagnozu. Uplašio se za sebe, kako će mu život izgledati, a nije imao snage da menja navike, da se prilagođava, nije umeo da napravi ljudski dogovor. Ne znam, sve više mislim da je to bio njegov način da me otera, a da odgovornost za to što ne možemo dalje bude moja.

Zašto ti je važno da podeliš svoje iskustvo?

NN: – Tek kad sam počela otvorenije da govorim o tome što mi se desilo, znala sam da sam uspela da to prevaziđem. Ne samo da ima neke težine u čuvanju tajne, nego tim ćutanjem kao da pristajemo na krivicu i sram koji nam se nameću. Ne pristajem više na to, kao što nisam pristala na život u strahu. Kao što sam znala da je važno da svoje životno i materinsko iskustvo delim sa svojom ćerkom, u situaciji kad ona postaje majka, tako znam da je važno da podelim i ovaj deo svog iskustva. Možda će ohrabriti neku ženu da ne odustane od sebe, da progovori, da smogne snage i pronađe izlaz. Da shvati da nije uzrok u tome što ona ima invaliditet, nego u nemoći onoga ko je ponižava, u njegovim strahovima, u njegovoj nesposobnosti da se nosi sa životom. Da zna da je jača nego što misli da jeste.


Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.

About the Author