Ivana Zelić: Njihova praksa ruši moju teoriju

Posted on by Marijana Čanak

U organizaciji WAVE mreže sredinom septembra je održan multidisciplinarni dvodnevni onlajn trening na temu podrške ženama s invaliditetom koje su preživele nasilje: kako smanjiti barijere i unaprediti inkluzivnost. Na treningu je učestvovalo 29 polaznica iz 19 zemalja, među kojima su predstavnice SOS službi, sigurnih kuća, ženskih centara i servisa podrške za žene koje su preživele seksualno nasilje. Trening su vodile Elisabeth Udl, koja pruža podršku ženama sa razvojnim invaliditetima koje su preživele seksualno nasilje, i Elisabeth Löffler, aktivistkinja kvir-feminističkog pokreta i pokreta za samostalni život i savetnica za seksualno obrazovanje.

Tokom treninga učesnice su se bavile razumevanjem pojma inkluzivnosti, načinima komunikacije i ophođenjem prema ženama s invaliditetom, poštovanjem prava na samostalni život i odlučivanje, uvažavanjem specifičnih individualnih potreba svake žene i mogućnostima prilgođavanja usluga u skladu sa tim. Završni deo treninga bio je posvećen konkretnoj primeni dobijenih ingormacija i stečenih znanja, u smeru unapređenja pristupačnosti usluga za žene s invaliditetom izložene nasilju.

Ispred Organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA na treningu je učestvovala Ivana Zelić, koordinatorka SOS službe za žene s invaliditetom. Tim povodom, sa Ivanom Zelić razgovaramo o mogućnostima i ograničenjima konkretne primene stručnih obuka na temu nasilja prema ženama, o razlikama između teorije i prakse, sistemima podrške u Srbiji u odnosu na svet, tokovima inkluzivnosti u periodu pandemije i ženama s invaliditetom koje su marginalizovane unutar margine.

Kao ekspertkinji za pitanja rodno zasnovanog nasilja sa višegodišnjim radnim iskustvom direktnog pružanja podrške ženama s invaliditetom koje su preživele nasilje, koja nova znanja, alatke i resursi bi ti sada bili od najveće koristi?

Ivana Zelić (IZ): – Pozicija žena sa invaliditetom je kompleksna, što sistem ne prepoznaje, niti ima razumevanja za specifičnosti rizika kojima su izložene. Žene s invaliditetom često su izložene diskriminaciji u samim sistemima podrške i suočavaju se sa nedovoljno edukovanim i nesenzibilisanim profesionalcima. Na primer, neretko žene s invaliditetom trpe nasilje od najbližih članova porodice i izložene su pretnjama i riziku od prisilnog smeštanja u ustanove. Situaciju dodatno mogu zakomplikovati imovinska pitanja, pri čemu na zahtev člana porodice, koji ima jasan interes prisvajanja celokupne imovine, žena može veoma lako biti lišena poslovne sposobnosti. Ako joj se oduzme poslovna sposobnost, ona gubi pravo na imovinu, pravo na odlučivanje i sva druga prava. Kontinuirano radimo na osnaživanju žena s invaliditetom, ne samo u smeru prepoznavanja porodičnog nasilja i poznavanja sopstvenih prava, nego i u smeru prepoznavanja mikroagresija u svim porama društva, reagovanja na sistemsku diskriminaciju, kao i na veštinama samozastupanja. Nedostaju sistemska rešenja, pouzdana mreža edukovanih profesionalaca unutar svih ustanova koje pružaju podršku ženama u situaciji nasilja.

Po tvojoj proceni, koliko obuke o nasilju prema ženama doprinose realnom unapređenju kvaliteta rada u sistemima podrške?

IZ: – Ove godine mahom sam učestvovala na konferencijama, okruglim stolovima i vebinarima na kojima sam bila u prilici da prenesem iskustva rada naše organizacije i da govorim o aktuelnim preprekama u radu sa ženama s invaliditetom. Obuka i stručnih skupova je mnogo, što znači da postoje prilike za stručno usavršavanje, ali je pitanje koliko profesionalci iz različitih sistema podrške koriste te prilike. Problem je što na obuke dolaze oni koji su ionako senzibilisani, dok oni koji nisu ne ulažu nikakav napor da to postanu, što znači da, ili ne pohađaju obuke, ili zaborave sve što su čuli čim se obuka završi. Na obukama uglavnom učestvuje isti krug profesionalaca, pa se često dešava da iznova međusobno razmenjujemo manje-više poznate informacije i obnavljamo znanja. Nismo često u prilici da na nacionalnom nivou čujemo nešto novo kad je reč o nasilju prema ženama s invaliditetom. Izdvojila bih obuke Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI), zahvaljujući kojima je naša organizacija počela da radi na promovisanju usluga za žene sa mentalnim invaliditetima, što jeste kvalitativna promena.

Po čemu je WAVE multidisciplinarni trening na temu podrške ženama s invaliditetom drukčiji od ostalih obuka koje si prošla?

IZ: – Imala sam mogućnost da čujem predstavnice ženskih organizacija ne samo iz Srbije i regiona, nego iz 19 zemalja sveta. Kad čujem njihove nedoumice i probleme sa kojima se suočavaju, imam sliku globalne situacije koja je daleko od idealne kad je reč o ženama s invaliditetom. Ne postoje pristupačni sistemi podrške, adekvatne sigurne kuće, ni specijalizovane usluge, niti su žene s invaliditetom dovoljno uključene u pokret za ženska prava. Mnoge organizacije tek sada razmatraju kako da uključe žene s invaliditeom u svoj rad, a kod nas ipak postoji Mreža žena protiv nasilja koja vodi računa o pristupačnosti, o tome da u dokumentima budu nevedene žene s invaliditetom, da budu zastupljene na konferencijama i drugim događajima, a ukoliko se pojavi neka dilema, Mreža se konsultuje našom organizacijom. Donekle me je iznenadilo što situacija kod nas ne da nije drastično gora u odnosu na druge zemlje, nego je u nekim aspektima i bolja. Verovatno zakonodavni okviri i postupanja u nekim zeljama bolje funckionišu nego kod nas, ali kad se iz tih opštih mesta izmaknemo ka marginalizovanim ženama kojima su potrebne specijalizovane usluge, ne postoje sistemska rešenja. U tom smislu su važni treninzi koji otvaraju mogućnost za razmenu iskustava, kako bismo širile mrežu podrške i bile u toku sa aktuelnim stanjem u drugim zemljama. To ujedno znači da završen trening ne podrazumeva i kraj našeg zajedničkog delovanja.

Kakva pitanja su se otvorila u interakciji između polaznica treninga?

IZ:U radnim grupama jedno od vodećih pitanja bilo je kako uključiti žene s invaliditetom, a većina organizacija ipak smatra da u ovom trenutku nema ni dovoljno znanja, ni kapaciteta za to. Organizacijama koje inače ne rade sa ženama s invaliditetom obuka je bila od posebne važnosti, jer sada po prvi put uopšte razmišljaju o specifičnostima njihovog položaja, o pristupačnosti, modelima invalidnosti, mogućnostima inkluzije. Neočekivano mi je bilo pitanje o tome da li žene s invaliditetom u ženskim organizacijama treba da se bave isključivo pitanjima invalidnosti. Naravno da ne, jer ta žena može biti psihološkinja, pedagoškinja, socijalna radnica, konsultantkinja na SOS-u… zašto bismo podrazumevale da spektar njenih interesovanja treba da bude izjednačen sa temom invalidnosti? Takvo pitanje je pokazatelj sveprisutnog nerazumevanja i stereotipnog svođenja nečijeg identiteta na invaliditet, čak i unutar aktivističkih krugova. Koliko god da se radi na podrivanju stereotipa i promeni svesti, to je posao koji nema kraja. Ujedno, takva pitanja svedoče o nužnosti multidisciplinarnih treninga i pristupa.

Da li si saznala za neke primere dobre prakse koji bi se mogli primeniti u kontekstu naše organizacije, šire zajednice i društva?

IZ: – Od ukupno 19 zemalja čije su predstavnice učestvovale na treningu, pored Organizacije … IZ KRUGA – VOJVODINA, izvojile su se još tri organizacije čije su usluge usmerene na žene s invaliditetom izložene nasilju. Organizacija Deaf Hope iz Velike Britanije pruža podršku gluvim ženama koje su preživele nasilje i posreduje pri njihovom smeštanju u sigurne kuće. Jedina organizacija u Austriji koja je specijalizovana za rad sa ženama s invaliditetom u situaciji nasilja je organizacija Ninlil. U Irskoj postoje sigurne kuće koje su pristupačne ženama s invaliditetom, mada postoji i veliki broj onih koje su davno izgrađene i nemaju kapaciteta.

Do kakvih zaključaka ste došle kad je reč o unapređenju inkluzivnost u kontekstu globalnog uticaja pandemije?

IZ: – Neminovni trend premeštanja usluga na onlajn platforme direktna je posledica pandemije kovida-19, što svakako doprinosi njihovoj pristupačnosti. Odnosno, pandemija je doprinela tome da mnoge stavke za koje su se osobe s invaliditetom bezuspešno zalagale (rad od kuće, onlajn nastava, onlajn sastanci, prenos kulturnih događaja i slično), odjednom postanu moguće, u trenutku kada šira zajednica shvata da je to u interesu svih, a ne samo u interesu osoba s invaliditetom. S druge strane, važno je ne upasti u zamku premeštanja svih usluga i sadržaja isključivo na onlajn platforme, kako to ne bi postao izgovor za nerešavanje arhitektonske nepristupačnosti. Isto tako treba imati na umu da onlajn sadržaji i usluge nisu dostupni svim ženama s invaliditetom, nisu dostupni ženama koje žive u siromaštvu, niti ženama koje su smeštene u ustanove. Žene koje žive u ustanovama najčešće nisu u prilici da koriste pametne telefone, nemaju uvek pristup internetu, nedostaje im digitalno obrazovanje. Često je pravilo ustanove da korisnici smeštaja ne smeju da imaju naloge na društvenim mrežama, jer je jednostavnije uvesti zabranu, nego obezbediti edukaciju. U tom globalnom onlajn trendu, pod sveopštim utiskom da to jeste doprinos inkluzivnosti, ne smemo zaboraviti višestruko marginalizovane žene.

Da li si češće u pilici da učiš o ženama s invaliditetom ili od njih i šta je ključna razlika u tim procesima?

IZ: – U poslednje vreme više učim od njih, naročito tokom prošle godine kad smo bile u prilici da radimo sa ženama iz različitih područja Srbije. Konstantno učimo o njima i o problemima sa kojima se suočavaju, ali prave i ključne informacije učimo direktno od njih. Ma koliko da su problemi srodni, nesporno je da postoji razlika kad su u pitanju žene s invaliditetom koje žive u Novom Sadu, koje su aktivne i koriste svaku priliku da doprinesu promenama, i žene koje žive u selima i ne poznaju dovoljno svoja prava. Njihova praksa vrlo često ruši moju teoriju.


Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.

About the Author