Kako institucije štite žene koje su preživele nasilje?

Posted on by Marijana Čanak

Marija (30) je visookoobrazovana i nezaposlena. Aktivistkinja je za prava Romkinja. Nakon turbulentnog braka i razvoda, sa detetom se vratila u roditeljsku kuću. Tanja (35) je preživljavala višegodišnje nasilje u vanbračnoj zajednici. Nakon rođenja deteta izašla je iz nasilja i otišla u primarnu porodicu. Nezaposlena je, razmišlja o plaćanju računa i nastavku školovanja. Marija i Tanja1 izložene su proganjanju i pretnjama od strane bivših partnera, žive pod rizikom da će se nasilje ponovo dogoditi, zabrinute, ne samo za svoju, nego i za bezbednost svoje dece i članova primarne porodice. Prijavljivale su nasilne incidente i tražile zaštitu nadležnih institucija, neki od pokrenutih procesa su okončani, neki još traju. Za sve to vreme, prinuđene su da imaju kontakt sa bivšim partnerima, jer oni imaju prava da viđaju decu.

Živim u strepnji, dan-danas razmišljam kad će me ponovo napasti. Otac mog deteta ima krivični dosije. Kako da mu poverim dete?

Tanja

Ne osećam se bezbedno. Okruženje me osuđuje zbog mojih izbora, institucije ne rade u skladu sa zakonom. Kad sam prijavila bivšeg muža za nasilje, policajac mi je zapretio da bi Centar za socijalni rad mogao da mi oduzme dete, ako se utvrdi da smo oboje bili agresivni.

Marija

U najbližem okruženju ne nailaze na razumevanje, jer same su birale, same su trpele, možda su same i izazvale. Ne samo da okruženje unapred odbacuje njihova iskustva, nego se njihova iskustva i iskazi obezvređuju u institucijama i takozvanim sistemima podrške. Još uvek ima policijskih službenika koji partnersko nasilje procenjuju kao privatnu stvar, profesionalaca u centru za socijalni rad koji iz sopstvene arogantne pozicije procenjuju roditeljske kompetencije majke, ne uvažavajući posledice nasilja kojima je bila (i biva) izložena, relativizuju njen strah, odbacuju svaku mogućnost realnog rizika i ograđuju se od odgovornosti. Sudski procesi su dugotrajni i mukotrpni, neretko žrtvu izlažu ponovnoj viktimizaciji i poniženjima, suočavaju je sa nasilnikom, njegovom vizurom izvrnutih činjenica, neosnovanih kontratužbi i prilikama za nove pretnje.

Nigde zaštićena. Očekivala sam pravdu i da on odgovara za svoje postupke. Traje godinama i treba izdržati sve to. Više nemam nikakvo poverenje u institucije, ali ne odustajem. Iako sam izgubila zdravlje, iako mi se prošlost iznova nameće u sadašnjosti, iako sve to utiče na moju porodicu, moram ostati pribrana do kraja.

Tanja

Kako izgleda izlazak iz nasilja? Da li razvod i zakonska regulativa roditeljskog prava zaista okončavaju torturu… ili je to tek početak borbe za normalan život?

Marija: – Tokom našeg braka, nikada nisam bila fizički povređena. U to vreme još sam išla na fakultet i oboje smo radili. Dešavalo se da on jednom ili dvaput godišnje postane agresivan, ali bismo to nekako sredili, uvek sam pokušavala da nađem rešenje. Dok ne vide modricu, žene često nisu ni svesne kakve sve oblike nasilja trpe. Verovala sam da će nam se odnos popraviti kad rodim dete, ali to se nije desilo. Prvi put sam htela da pozovem policiju kad je beba imala 7 ili 8 meseci, ali muž me je sprečio i opet smo pokušali da napravimo dogovor. Stalno sam bila sa detetom, on je imao vremena za sebe i počela sam da sumnjam da se viđa sa drugim ženama. Pokrenula sam razgovor na tu temu: ako imamo problem, rešićemo ga kao ljudi. Usledile su svađe, dva ili tri puta me je fizički napao, ali nisam dala na sebe. Poslednji put, nasrnuo je nožem. Tad sam pokupila stvari i otišla. Bila sam u dilemi da li da ga prijavim, mislila sam da se sve to dogodilo u afektu, da treba da se smirim i sačekam, da bolje sagledam situaciju, možda sam u postporođajnoj depresiji, pa preterujem. Pokazaće se da nisam preterivala. Usledile su pretnje: ako se ne budem vratila, to će me koštati života; oduzeće mi dete, jer je u boljoj materijalnoj poziciji. Uznemiravao me je, ali na pretnje nisam odgovarala. Jednom je nasrnuo na mene na javnom mestu, počeo je da vrišti i da me vuče. Otišla sam u policiju, ali nisam htela da ga prijavim, tražila sam da ga upozore.

Godinu dana kasnije pojavio se u kući mojih roditelja. Nasrnuo je na mene gvozdenom šipkom. Mama je nekako uspela da me zaštiti i pozvala sam policiju. Policajac me je pitao da li sam pretrpela udarac. Rekla sam: – Da nije bilo moje mame, možda ne bih živa ostala. Na to mi policajac kaže: – Ako ste oboje bili agresivni, Centar za socijalni rad će vam oduzeti dete. Nekako sam uspela da snimim deo incidenta gde on drži dete, urla i vređa me, ali su mi rekli da snimak nije validan. Nakon svega, moj bivši odlazi u policiju da prijavi kako sam ja napala njega. Poslali su nas na razgovor u Centar za socijalni rad. Tamo sam, u službi za podršku ženama žrtvama nasilja, saznala da imam pravo da podnesem tužbu. Nisam to uradila, nisam htela da se upuštam u dugotrajne i mučne procese, htela sam svoj život: da se zaposlim, da se brinem o detetu. Nekako se sve smirilo, do trenutka kad sam započela novu emotivnu vezu. To ga je razjarilo i ponovo je počeo da nas uznemirava. Prijavila sam psihičko zlostavljanje, opet nisam htela da ga tužim, mislila sam da je dovoljno da ga policija upozori i da će ga urazumiti u Centru za socijalni rad. Jedini sudski spor koji smo do tada vodili odnosio se na vršenje roditeljskog prava. Dobila sam puno starateljstvo nad detetom i određena je visina alimentacije koju on uredno plaća.

Tanja: – Zabavljali smo se 10 godina. Živeli smo kod njega, u jednoj sobi, onda sam iznajmila stan i odlučila da podignem kredit. Tad sam još bila zaposlena, imali smo zajedničku kasu, dok nisam shvatila da njegova zarada ostaje njemu, a moja se troši na zajednički život. Nasilje se odigravalo u ciklusima: pretuče me, pa se izvinjava i traži da mu oprostim. Roditelji su me osuđivali što pristajem na takav život, a ja sam bila sigurna da će se on promeniti. Posebno kad dođe dete: tvoja krv, mora da te promeni. Mene je promenilo, njega ne. Shvatila sam da ne želim da moje dete odrasta u nasilju i odlučila sam da se ne vraćam. Pre pet godina, nasilje je eskaliralo do te mere, da smo dete i ja bili životno ugroženi. Morala sam da izađem iz stana, iako sam ja snosila sve troškove stanovanja. Policija mi rekla: – Ako ostanete u stanu, ne možemo vas zaštiti. Izašla sam u pratnji policije. Kad smo u policijskoj stanici davali izjave, on se pojavio sa advokatom, ja sam bila sama. Cela njegova porodica urotila se protiv mene, verbalno su me napadali i vređali. Moji roditelji su bili uz mene, ali sa stavom da sam ipak ja kriva što sam sve to sebi dozvolila. Od svog tog stresa izgubila sam mleko, mislim da mi je to najteže palo. Prva tužba za nasilje podneta je početkom 2017. godine i još uvek je u procesu. Sudija koji vodi spor u međuvremenu se promenio, a moj bivši menja izjave, tvrdi da je on bio žrtva i da sam ja njega zlostavljala. Ima beskrupuloznog advokata. Može da se ne pojavljuje na ročištima, jer ima zastupnika, ja nemam. Na sudu se ne zna ko je optuženi, a ko žrtva. Doživljavala sam da sudije meni prete pritvorom i novčanom kaznom. Imovinskog prava sam se odrekla, jer nisam imala živaca da vodim i tu borbu.

Prošle godine sam saznala da je moj bivši pozajmio novac od nekih uticajnih i opasnih ljudi, pod izgovorom da nam je dete bolesno, pa prikuplja sredstva za lečenje. Šta ako mi neko pokuca na vrata i zatraži novac? Moja porodica i ja izložene smo pretnjama: on preti da će nas pobiti, da će mi silovati majku i sestru, da ćemo svi dobiti metak u čelo i da unapred zna da neće robijati duže od pet godina. Do sada sam ga dva puta tužila za pretnju ubistvom, tri puta za nasilje. Dešavalo se da mi policija kaže: – Sigurno si ga ti navela da to radi!Za nasilje je dobijao mere zabrane prilaska na 3 i 6 meseci, za pretnju ubistvom nanogicu. To ga ne sprečava da nas i dalje uznemirava i da nam ugrožava bezbednost. Kao da nemam prava na život. Istina je: kad prvi put dobiješ šamar, dobićeš i nož u leđa. Živim u strepnji, još uvek razmišljam kako bi me mogao napasti. On je spreman na sve.

Iskustva u Centru za socijalni rad: Sistemske osude umesto podrške

Marija: – Moja sestra je žrtva visokorizičnog nasilja i prihvatila je to kao svoju svakodnevicu. Kad sam pokušala da joj kažem da u svemu tome ne bi trebalo da zanemaruje decu, uzrujala se i počela je da me vređa, a njen muž me je fizički napao. Prijavila sam ga. Prvo što mi je policajac rekao bilo je: – To su vaše porodične stvari. Nisu, porodično nasilje je društveni problem. Morala sam da insistiram da policija obavi svoj posao. Otišli smo da damo izjave, mom zetu i sestri je određena mera zabrane prilaska i podnesena je tužba za ugrožavanje bezbednosti. Nisam htela da ih tužim za nasilje u porodici, jer bi to bilo ugrožavajuće po njihov decu. Meru zabrane prilaska su odmah prekršili, ponovo su me napali i izvređali, policija je došla po njih i pozvani smo u prekršajni sud. Tamo mi je sestrin muž pretio pred sudijom: da ću tek zapamtiti batine, da će mi oduzeti dete. Sudija ga je opomenuo, ali ništa od toga nije ušlo u zapisnik. Dobio je novčanu kaznu i pritvor na 30 dana, moja sestra na 15. Kad su izašli iz zatvora, dobila sam odgovor od tužilaštva da je tužba odbijena, jer su komšije došle da svedoče u njihovu korist. Ujedno mi je stigla tužba koju je zajedno sa njima pokrenuo moj bivši muž, tvrdeći da sam ja u pijanom stanju izazvala tuču, da sam dete ostavila bez nadzora na ulici, sve dok komšije nisu pozvale policiju. Iskoristio je situaciju da me optuži za zenemarivanje deteta. Uz dobrog advokata, nije bilo teško dokazati istinu, jer postoji dokumentacija o tome da sam prva prijavila incident, kao i lekarski izveštaj o mom stanju i fizičkim povredama koje mi je naneo zet. Tužba je povučena, ali sam bila automatski osuđena u Centru za socijalni rad: – Kako ste mogli da ostavite dete bez nadzora? Odgovorila sam činjenicama, na šta mi je socijalna radnica rekla: – Nas ne zanima situacija u vašoj kući. Zanima nas čemu je dete bilo izloženo. Ponašala se kao da sam ja odgovorna za nasilje. Kad je stigao njihov nalaz i mišljenje, bila sam van sebe. Kako je moguće da veruju čoveku na koga se ja godinama žalim, koji je više puta pokušavao da manipuliše i zlostavlja me? Izveštaj Centra bio je zasnovan isključivo na onome što im je on rekao, a ne na objektivnim činjenicama. A činjenice su da postoji policijski izveštaj, nalaz lekara, kao, uostalom, moje iskustvo – koje su po automatizmu obezvredili. S druge strane, on ne snosi nikakve posledice zbog lažne optužbe.

Tanja: – Uprkos tome što sam pretrpela ozbiljno fizičko nasilje, što smo moja porodica i ja izložene pretnjama i što se osećam ugroženo, u Centru za socijalni rad mi kažu: – Ne vidim razlog za vaš strah. On nije opasan, ima pravo da vidi dete. Ipak je on otac. Nikada se nije ponašao kao otac, ne pokazuje nikakvo interesovanje za dete, ne plaća alimentaciju. Kako nije opasan, kad ima krivični dosije? Centar za socijalni rad kontinuirano me stavljaju u poziciju okrivljene. Oni odlučuju o bezbednosti mog deteta. Jednom mi je socijalna radnica rekla: – Ja se pitam gde će ti dete prespavati ne ti! Dobro – rekla sam – a šta ako dete strada?To je onda tvoj problem, ti ćeš biti odgovorna. Nigde zaštićena. Kako da dozvolim da viđa dete, kad je opasan po život? Dokle treba da trpim i da se sklanjam? Kakva prava ja imam, kako da ih ostvarim i kako da se zaštitim? Kad pogledam unazad, divim se sebi što sam preživela.

Zašto su progovorile?

Marija: – Patrijarhat je sveprisutan u našoj zajednici, mogu da se oslonim na podršku roditelja, ali osećam da me okolina osuđuje zbog mojih izbora i načina života. Važno je da se podigne svest o tome šta je uopšte nasilje. Nasilje kao svaki vid ugrožavanja prava na kretanje i na izražavanje, bilo koji vid sputavanja, a ne samo vidljiva modrica. Treba delovati preventivno. Zakon je perfektno formulisan, ali u praksi od toga nema ništa. Nadležne institucije su dužne da ženama obezbede fizičku zaštitu i psihičku podršku, ali se to ne dešava. Zbog propusta institucija, naši životi su ugroženi, zdravlje narušeno, vreme izgubljeno. Naše mišljenje se ne vrednuje. Propusti institucija održavaju nasilje, jer nasilnici unapred znaju da neće biti sankcionisani. To mora da se promeni.

Tanja: – Volela bih da podstaknemo druge žene da javno progovore. O nasilju, o nedostatku podrške, o rizicima kojima su izložene nakon izlaska iz nasilja. Nije to naš lični problem, to je sveprisutan društveni problem koji treba rešavati adekvatnim mehanizmima, umesto što smo prepuštene same sebi. U nadležnim institucijama, žrtva i nasilnik posmatraju se kao da su u istoj ravni. Očekivala sam pravdu, a tretirali su me kao kriminalca. Nešto mora da se promeni. Ko procenjuje rad profesionalaca? Znam da nisam jedina, da mnoge žene proživljavaju užasna iskustva u institucijama. Treba ujedinjeno da progovorimo o tome. Možda će nas onda čuti i možda će neko reagovati.

1Prava imena poznata Redakciji.

Fotografije: Pexels


Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.

About the Author

Leave A Response