Frida kazuje

Posted on by Marijana Čanak

Frida kazuje, performans nastao po motivima knjige Slavenke Drakulić, Frida ili o bolu, u izvedbi novosadske glumice Tanje Đurić, premijerno je odigran na Filmskom festivalu Uhvati film. Post festum, povodom Fride razgovaramo sa Tanjom.

Reci nam nešto što ne znamo o Fridi, a otkrila ti je Slavenka Drakulić?

TĐ: – Slavenka Drakulić otkrila mi je mnoge kontekste u kojima su nastajale različite Fridine slike. Istorija umetnosti Fridino stvaralaštvo svrstava u nadrealizam, Slavenka pokazuje da je reč o suštom realizmu. Frida je slikala isključivo svoju realnost. Pored toga što sam saznala kako se Frida u određenim trenucima osećala, o čemu je razmišljala, kako je postala to što je postala, saznala sam mnogo i o sebi. Ili sam se podsetila. Obično, kad savladam neku životnu prepreku, bilo da ima veze sa invaliditetom ili ne, kasnije se više ne osvrćem na to, jer mi se čini da gubi na značaju. Kad nešto prevaziđemo, živimo lagodnije i shvatimo to zdravo za gotovo. Zahvaljujući snažnim rečenicama iz knjige Slavenke Drakulić, podsetila sam se koliko je važno zapamtiti mehanizme i načine na koje smo savladali određene situacije, kako bismo ih primenili i kasnije, kad bude potrebno. Dugo sam radila na sebi i na osvešćivanju činjenice da invaliditet ne određuje moj identitet u celosti, ali jeste deo mog identiteta. Čitajući Fridina razmišljanja, prepoznala sam sličnost, ali je znatno drugačije kad su razmišljanja utisnuta u tekst i vidljiva crno na belo. Sve je jasnije, pa sam suštinski mogla bolje da razumem, ne samo Fridu, nego i samu sebe.

Zbog čega biraš Fridu za svoje dramsko izvođenje? Postoji li neki deo Fride koji nastavlja da živi u tebi i nakon što izađeš iz uloge?

TĐ: – Direktorka Festivala Uhvati film, Milesa Milinković, preporučila mi je knjigu Slavenke Drakulić i predložila da uradim dramski prikaz. Rado sam to prihvatila, jer nikada ranije nisam toliko detaljno istraživala Fridin život, ni njen stvaralački opus. Znala sam ono što svi znamo o Fridi, a želela sam da zađem dublje i da odem dalje od postavke Fride kao fenomena. Htela sam da joj pristupim kao biću, kao realnoj ženi koja je živela i stvarala u određenom istorijskom kontekstu. Način na koji Slavenka Drakulić iznosi Fridinu priču to mi je i omogućio. Generalno, gluma, ples i umetnost uopšte, guraju me u samosvest, potenciraju svesnost bića i svesnost tela. Baveći se Fridom, bila sam više usredsređena na telo nego inače. Pretpostavljam da to ostaje i kad sam izvan uloge.

Lomovi tela, iskustvo amputacije, pobačaji – kako sve to stane u jedan performans?

TĐ: – Prilično teško. Zahtevalo je mnogo vremena i nije bilo lako odabrati ključne tačke, ključne motive koji će na najbolji način prezentovati samu knjigu i upoznati publiku sa Fridinim životom i delom. Zbog posebne težine iskustava koja je preživela, trebalo je pronaći balans u dramskom prikazu, koji ujedno treba da ostane verodostojan i realističan. Zbog toga je predstava prožeta muzikom koju je Frida volela, kao i projektovanjem njenih umetničkih slika. Muzika i slike prate dešavanja na sceni, što doprinosi potpunijem doživljaju, kako Fridinog stvaralaštva, tako i njenog života. U maniru tog preplitanja konkretnih dela Fride Kalo i realnog životnog konteksta napisana je i knjiga Slavenke Drakulić.

Svi se bavimo fragmentima iz Fridinog života i Fridom kao ikonom, a koliko zapravo poznajemo njeno stvaralaštvo i njeno mesto u istoriji umetnosti? Čini li ti se da je trač o Fridi potisnuo njenu umetnost u drugi plan? Ili da, naprotiv, doprinosi razumevanju umetnosti?

TĐ: – Nažalost, Frida se prvo otkriva kao fenomen, kao ikona. Verujem da postoje ljudi koji znaju za Fridu, a možda uopšte ne znaju da je slikarka. Frida je poznata iz aspekta invalidnosti: kao hrabra i borbena superheroina. Snažnija nego što bi trebalo da bude. Slavenka Drakulić govori o tom poimanju Fridine snage na koju smo navikli, pa kad dođe do iscrpljenosti, olako je proglasimo lenjom ili poročnom. Naravno da razumevanje invaliditeta i načina na koji je Frida živela može da doprinese razumevanju njene umetnosti, ali mi se ipak čini da je u prvom planu sam fenomen superheroine. Neupitna je vrednost njenog stvaralaštva, a više se zna o tome šta je proživela nego šta je stvarala.

Opšte je mesto da se Fridin lik i delo izjednačavaju sa bolom, skloni smo verovanju da je bol oblikovao njen identitet i umetnost. Da li bi Frida bila Frida bez sve te patnje?

TĐ: Nije sporno da su bol i patnja upleteni u sam način na koji Frida stvara. Ali, pre nego što je počela da se bavi slikarstvom, njen identitet odlikuje niz drugih svojstava: hrabra je, odvažna i svoja. Nakon preležane dečje paralize, saobraćajne nesreće i operacija koje su usledile, ljudi ta njena svojstva pripisuju invaliditetu. A Frida je ono što jeste, njen duh je takav kakav jeste, pa verujem da bi Frida svakako bila to što je postala i bez sve te patnje, zahvaljujući svojoj esenciji. Bila je odvažna i spremna na velike stvari.

Vodi li nas ta sveopšta romantizacija patnje ka otkrovenju ili u ćorsokak?

TĐ: – Ako se ja pitam, nema tu ničeg romantičnog. Fizički bol primorava Fridu da ostane mirna uprkos svom avanturističkom duhu. Njeno telo moralo je da miruje, ali je duhom tražila načine da izađe iz tela i da prevaziđe bol. Tad počinje da slika. Javnost to ovako tumači: stravična tragedija vodi u rađanje neverovatnog talenta! To jeste romantizacija patnje, a u osnovi svega je Fridina nasušna potreba da preživi. Ne samo da preživi bol, nego da preživi u doslovnom smislu. Da obezbedi egzistenciju. Slikanje je jedino što joj je preostalo, jedino što je mogla da radi mirujući u krevetu.

Fridin odnos sa Dijegom važi za veliku ljubav velikih ljudi. Koliko je Frida morala da se smanji u ime tog braka? Je li slon pregazio identitet golubice? Velika ljubav ili još veća potčinjenost, o čemu se zapravo radi?

TĐ: Frida se potčinjava, počevši od toga da počinje da se oblači onako kako Dijego voli. Danas je to stil po kojem je prepoznatljiva: šarene haljine, cveće u kosi, jaka šminka, raskošan nakit. Stil po kojem prepoznajemo Fridu zapravo je stil kojim ona udovoljava Dijegu. Kad je Dijego izneveri, Frida se vraća svom stilu: seče kosu i oblači muško odelo. Time mu daje do znanja da Frida kakvu je voleo više ne postoji. Ona slika svoj autoportret i vraća se sebi. Uvrežena je ta predrasuda da mora da se radi o velikoj ljubavi, ako su dvoje u braku ili vezi, a jedno od njih ima invaliditet. U ovom slučaju radi se o dvoje velikih ljudi, pa ljubav mora biti još veća. Ljudi obično pretpostavljaju da partner bez invaliditeta podnosi svojevrsnu žrtvu u ime ljubavi i zajedništva, a navikli smo da element žrtve udvostručava ljubav. Žrtvu vrednujemo više od elementa privlačnosti.

Šta misliš da bi prava Frida iz sveta mrtvih imala da kaže na ovaj naš razgovor?

TĐ: – A niste to znali? Frida je i dalje živa! Šta bi rekla… Bila bi razočarana što se određeni stavovi i razmišljanja ne menjaju od njenog vremena do danas.

Šta bi volela da se desi nakon izvođenja?

TĐ: – Volela bih da se ne zaustavimo na samo jednom izvođenju, nego da predstava nastavi da živi. Zarad Fride, volela bih da se društvo više zainteresuje za njen stvaralački rad: koje su njene slike, šta je stvarala, kako su slike nastajale. Uvek igram u društveno-angažovanim predstavama kao predstavnica nekoga iz marginalizovanih grupa. Frida je takođe predstavnica jedne grupacije, ona je jedna od nas. Volela bih da se priča zakotrlja, pa da pronađem neke slične Fride koje su danas među nama. Možda su skrajnute, možda je u prvom planu njihov invaliditet ili način na koji žive, a njihovo stvaralaštvo tek u drugom planu. Volela bih da njihovo stvaralaštvo dobije prostor i mogućnost da bude vrednovano na odgovarajući način. Bez unapred zadatog obezvređivanja ili snishodljivosti, onako kako je Frida zahtevala od Dijega da proceni njen rad. Invaliditet ne treba da bude ni merilo, ni kriterijum za odbijanje ili zadobijanje pažnje. Dok nije bilo inkluzije u institucijama, morala sam da nađem alternativne i neformalne načine da se bavim scenskom umetnošću. Sada sam na masteru primenjenog pozorišta na Akademiji umetnosti, a pre toga sam mogla samo neformalno i amaterski da se bavim pozorištem. Važno je da svi imamo jednake mogućnosti da postanemo ono što želimo da postanemo.

  • Dramatizacija, režija i adaptacija: Tanja Đurić;
  • Video-materijal: Tanja Đurić i Novak Josić;
  • Scenski pokret – oboje;
  • Scenografija i kostimi – oboje;
  • Poseban doprinos za dekor, kostime i scenografiju: Milena Pavlović, Milesa Milinković, Maja Tomić;
  • Tehnička podrška i produkcija: Udruženje KAO Parnas, Filmski festival Uhvati film
  • Igraju: Frida Kalo – Tanja Đurić; Demon boli, Aleks, doktor, Maestro Dijego Rivera, Smrt – Novak Josić

Fotografije: Maja Tomić

About the Author

Leave A Response