Socijalna interakcija: barijere i rešenja iz ugla studentkinje Jovane Đukić

Posted on by Redakcija

Kao osobu sa invaliditetom dugo me je mučilo to što moram da tražim pomoć u obavljanju različitih radnji neophodnih za svakodnevno funkcionisanje. Da li manje vredimo ako nam je neophodna pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti? Da li je znak slabosti zatražiti nečiju pomoć? Radi se o jednom vrlo složenom fenomenu, a to je osećaj zavisnosti i bespomoćnosti, onaj osećaj kao da zavisiš od celog sveta i da si, eto, baš ti najslabija osoba, jer jake osobe ne traže pomoć, zar ne?

Dok sam bila mlađa, traženje pomoći mi je bilo teže, jer mi se javljao osećaj krivice: zašto ja ne mogu to što svi mogu?Govorim o periodu rane mladosti, u kojem su roditelji odigrali ključnu ulogu kad su mi rekli da u tome nema ničeg pogrešnog i da se, osim što mi je potrebna podrška u obavljanju nekih bazičnih radnji ili u kretanju, ni po čemu ne razlikujem od svojih vršnjaka. To je bio moj osnov za izgradnju samopouzdanja. Ja sve mogu, samo malo drugačije. Moj prvi odlazak u bioskop sa mamom mogao bi to da ilustruje. Bila sam tad u osnovnoj školi i još pamtim tu jaku želju da pogledam jedan film. Mama se, naravno, složila. Kad smo ušle u bioskop, imala sam osećaj da me svi gledaju i bilo mi je neprijatno. Svi me gledaju – odličan temelj za anksioznost u predpubertetskom periodu, zar ne? Mama i ja smo se smestile, svetla su se ugasila i film je počeo. Na kraju filma, kad smo izašle iz bioskopske sale, opet su me gledali. Ali znate šta, bila sam srećna što sam pogledala film! Mama me je tad pitala: – Šta je važnije: da je nama bilo lepo, ili što neko nema pametnija, posla pa te gleda?Shvatila sam da će ljudi svakako da gledaju, to se neće promeniti. Prirodna radoznalost, začuđenost ili šta god, nešto je što nije lako promeniti. Od tada do danas, uživala sam u nekoliko sjajnih koncerata koji po broju ljudi uveliko nadmašuju bioskopsku salu s početka priče. Da li su ljudi gledali? Jesu, sigurno, samo ja to nisam primetila.

Pomoć ili podrška? Upotrebila sam do sad oba izraza, jer smatram da nijedan nije pogrešan, samo je pitanje svrhe. Potrebna mi je pomoć da dohvatim knjigu (daleko mi je). Potrebna mi je podrška da stignem do fakulteta. (Potreba za pratiocem je kontinuirana, kao i potreba za obavljanjem svakodnevnih aktivnosti.) Za sada su moja mreža podrške roditelji i brat, kad je u pitanju svakodnevno pružanje pomoći, a na fakultetu su to koleginice i kolege. Biti korisnik podrške je nužnost, a ne nešto što možeš da izabereš, ali možeš da izabereš da te to ne definiše. Sećam se kako jednom, u srednjoj školi, nisam uspela da zapišem neku frazu, pa sam od drugarice pored tražila svesku da prepišem. Po koricama njene sveske primetila sam da imamo sličan ukus za muziku. Nakon priče o muzici, pričale smo o knjigama i filmovima. Postale smo najbolje prijateljice i svuda smo išle zajedno. Dok sam bila mlađa, početak svake interakcije svodio se na: – Zašto ti ne hodaš? Ti si bolesna? Bilo mi je neprijatno kad me to neko pita, ali sam smislila odgovor. – Ne hodam zato što ne hodam, ali eto, bar imaš sreće da od danas ne jedem ljude, a do juče jesam.Tada nisam ni shvatala koliko je to bio dobar odgovor. Psihologija komunikacije preporučuje da, ili jednostavno odbijete da odgovorite i da to direktno kažete: – Ne moram da odgovorim na to pitanje – i tako zaštitite svoju privatnost ili, ako ste lepo raspoloženi, da se našalite.

Mesto iz kojeg sam nema prilagođene trotoare, pa je neophodno da idem u pratnji, sa nekim od članova porodice ili sa prijateljem, kao i da odaberemo mesto koje je adaptirano za korisnike kolica (barem delimično). Pomoć na ulici mi je neophodna zbog manjka razumevanja nadležnih institucija. Pomoć prijatelja oko dodavanja čaše u kafiću mi je neophodna zato što stolovi nisu prilagođeni korisnicima kolica. Često radi veće udobnosti biramo mesta na kojima je manja gužva. Kako mi pomažu prijatelji? Dešavalo se da se konobar obraća isključivo osobi sa kojom sam, a to nam je oboma smetalo. Ako me konobar ignoriše, osoba s kojom sam jednostavno kaže: – Možeš ti slobodno da se obratiš mojoj drugarici, savršeno je sposobna da ti odgovori.Tu mi prijatelj dobro dođe kao karika u komunikaciji. Dešavalo mi se da me radnica na šalteru ignoriše, pa joj onda strpljivo ponavljam da mi je majka nužni pratilac, a da sam ja došla da uradim šta treba da uradim. Jednom sam do fakulteta putovala autobusom i, kad smo stigli na odredište, majka i brat su izašli da izvuku kolica. Dok sam ih čekala, prišao mi je vozač, koji očigledno nije bio upoznat sa mojom situacijom, i rekao mi da odmah ustanem i izađem. Pogledala sam ga i pitala da li kroz prozor vidi moja kolica. Dodala sam da ću da izađem iz autobusa čim mi brat i majka pomognu da izađem. Nakon toga mu se nije žurilo, bio je vidno uznemiren zbog svoje prethodne grubosti. Nekad nam se obraćaju kao detetu ili se ponašaju kao da smo niže vrednosti, ali nismo dužni da trpimo nečiju snishodljivost. Zato uvek imam strpljenja da se upustim u razgovor i objasnim svaku situaciju.

Mit je da se prijateljstva osoba sa invaliditetom zasnivaju na sažaljenju drugih osoba. Moja prijateljstva se grade na isti način kao i svaka druga. Uzajamno se podržavamo i pomažemo. Nekome ide bolje neki predmet, neki drugi bolje ide meni, pa budem od pomoći. Život ne zaobilazi, kažu da delim jako dobre savete. Prijatelji su tu za mene kao i ja za njih: da se motivišemo pred ispit, da navijamo jedni za druge. U društvu van fakulteta zadužena sam za male trikove i savete iz oblasti asertivne komunikacije i ljubavnih jada, a oni su tu za moje anksioznosti i da me razvesele pred ispit, kad me je nemoguće trpeti! Prijateljstvo je uzajamno davanje, dajem i dobijam podjednako.

Dok sam bila mlađa, primećivala sam strah i nelagodu kod osoba koje me tek upoznaju (pogotovo u periodu osnovne i srednje škole). Prirodna je ljudska reakcija da se plašimo nepoznatog. Ali to nije opravdanje za zgražavajuće poglede ili pričanje iza leđa. Postoje svojevrsne zamke u koje potencijalno možemo upasti prilikom sklapanja prijateljstva. Čuvajte se prijatelja koji vas se sete samo kada hoće da prepišu domaći (česta pojava tokom mog školovanja). To nisu prijatelji, to su samo osobe koje nisu dovoljno odgovorne da završe svoje obaveze i pokušavaju da te iskoriste jer si ti drugarica. Ne moram pristati na to. Čuvajte se jadna ti prijatelja, oni su snishodljivi, a ta snishodljivost je vrlo vešto maskirana u empatiju, pa nam se čine kao mnogo dobri prijatelji. Tu su da pomognu, ali se nekako ipak ophode kao da si dete. Kad shvate da ste podjednako sposobni da se snađete kao oni, njihovo ponašanje se u najgorem slučaju pretvara u emocionalnu ucenu tipa: – Bila sam tu, a ti si nezahvalna. Ili te odbace kad imaju preča posla, a onda te odgovaraju od druženja sa drugima, samo da bi se zabavili ili prekratili vreme. To su emotivni ucenjivači i energetski vampiri. Pravi prijatelji ne nude nam pomoć kakvu nismo tražili, ponude se nenametljivo, pitaju pre nego što bilo šta urade.

Jovana Đukić iz Negotina studentkinja je na Departmanu za socijalnu politiku i socijalni rad Filozofskog fakulteta u Nišu.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response