Kako nastaju verodostojne predstave invaliditeta na filmu: Luka (2021)

Posted on by Redakcija

U malom čamcu za pecanje na sunčanom Mediteranu, Alberto gleda Masimovu desnu ruku koja nije duža od ramena. Rukav mu je prikačen udicom za pecanje. Masimo primećuje da Alberto zuri.

– Odgrizlo ju je morsko čudovište – kaže mu.

– Ha, šta? – pita Alberto.

Masimo počne da se smeje. – Ma, ne. Tako sam rođen.

– Uh – Alberto odahne.

Scena koja se pojavljuje negde na polovini Piksarovog najnovijeg animiranog filma Luka jedna je od retkih koja ne prikazuje invaliditet kao nešto što definiše osobu. Radnja je smeštena u fiktivni grad na italijanskom primorju, a priča prati Luku i Alberta, dva mlada morska čudovišta koja istražuju svet ljudi.

Luka i Aberto susreću se sa Đulijom, crvenokosom neprilagođenom devojkom koja je odnela pobedu na gradskom triatlonu.

Masimo je Đulijin samohrani otac, impozantni ribar koji peva arije dok odseca riblje glave. Na prvi pogled, njegov stas i oprema za ribolov deluju zastrašujuće, ali nakon scene u čamcu, Luka i Alberto pronalaze put do Masimovog velikog srca.

Film je počeo da se prikazuje prošlog meseca i dobija pohvale za lik Masima, zbog verodostojne predstave njegovog invaliditeta.

– Zaista smo dugo i naporno radili na tome da osmislimo realnu predstavu lika s invaliditetom – kaže reditelj Enriko Kazarosa. – Kad se pojavila ideja za Masima, odmah smo je prihvatili.

Radnja je smeštena u posleratnu Italiju u kojoj je Kazarosa proveo detinjstvo, a prvobitni uzor za lik Masima bio mu je antifašistički novinar Italo Kalvino. Zamislio je da se Masimo borio u italijanskom pokretu otpora u II svetskom ratu. Možda je izgubio ruku u borbi, pomislio je.

Ili je možda tako rođen. Razmišljajući o detaljima Masimovog lika, kreativni tim je odlučio da konsultuje filmskog stvaraoca i aktivistu za prava osoba s invaliditetom, Džima Lebrehta, korežisera filma Crip Camp koji je bio nominovan za Oskara.

Zajedno su zaključili da je replika tako sam rođen pravo rešenje. Kao Luka i Alberto, Masimo je rođen drugačiji. Ribar se vešto nosi sa svojom različitošću, voljen je, poštovan, ima vitalnu ulogu u zajednici.

– Hajde da se odmaknemo od tih tragičnih priča, tih starih mesta, od toga da je neko ko ima invaliditet uključen u priču samo ako je ona usredsređena na njegov invaliditet – kaže Lebreht. – Hajde da uradimo ono što smo godinama radili sa drugim marginalizovanim zajednicama i da jednostavno kažemo: – Vidi, mi smo deo društvenog tkiva.

Lebreht je rođen sa spinom bifidom i koristi kolica. Film Crip Camp prati njegovu priču i priču drugih mladih ljudi koji su boravili u njujorškom kampu za tinejdžere s invaliditetom koji će ih osnažiti za predstojeću aktivističku borbu i ostvarivanje zakonodavnih promena.

Sa kreatorima filma Luka, Džim je podelio sopstvena iskustva o tome kako ljudi reaguju na njegov fizički izgled i kakva pitanja deca postavljaju. Njegove priče doprinele su tome da se uobliči Masimov odgovor u sceni kad Alberto reaguje na njegov invaliditet.

Sheriauna Haase, učenica drugog razreda srednje škole i plesačica sa urođenom amputacijom, odmah je primetila scenu na čamcu i smejala se na repliku odgrizlo ju je morsko čudovište. I ona sama ponekad izmišlja odgovore kad je pitaju šta ti se desilo s rukom.

– Ako zure, kažem da sam upala među ajkule. Ajkula mi je odgrizla ruku. Posle se osećam loše, jer im izraz lica bude šokiran i prestravljen. Kažu: – O bože, žao mi je. – Ma, šalim se, šalim se. Rođena sam tako.

Za nju je predstava Masima važna. U SAD skoro 2 miliona ljudi živi sa amputacijom, čemu Holivud najzad posvećuje pažnju. Ali postoji fina granica između organske i iznuđene predstave.

– Ne možete čekirati svako polje u svakom filmu. Da bi imao smisla, film treba da je autentičan. Ta veza i to prepoznavanje se neće dogoditi ako se oseća da je nešto veštački ugurano u film – kaže producentkinja Andrea Varen.

Autentični prikazi poput ovog u filmu Luka ostvaruju se samo kada ljudi iz zajednica predstavljenih na ekranu ujedno rade iza kamere. Lebreht svake nedelje sluša priče iz zajednice i o zajednici osoba s invaliditetom koje mogu postati materijal za filmove i TV emisije.

– Filmska industrija mora da uloži napor u pogledu diverziteta i inkluzije i to nije nikakvo dobročinstvo, nego dobar posao – tvrdi Lebreht.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response