Živeti sa posttraumatskim stresnim poremećajem nakon izlaska iz nasilja

Posted on by Redakcija

Ponekad je dovoljan samo dašak poznatog mirisa kolonjske vode da se Sofija seti osećaja njegovih prstiju oko vrata. Ponekad rebro koje joj je slomio počne da je boli ili oseća mesta na kojima je imala modrice. Izašla je iz nasilnog partnerstva u zimu 2015. godine, a tri godine kasnije, zbog posttraumatskog stresnog poremećaja, ponovo proživljava ono što se dogodilo. Postraumatski stresni poremećaj je stanje mentalnog zdravlja koje se javlja nakon različitih vrsta trauma i Sofiji je dijagnostikovan na leto.

Nakon što je pobegla od nasilnika, Sofija je bila prestravljena od ideje da ostane sama. Prijateljica je bila s njom u stanu, a Sofija ju je doslovno pratila iz sobe u sobu. – Nisam bila u stanju da se brinem za sebe – seća se. – Ona je morala da me podseća da jedem i da mi pomaže pri kupovini namirnica. Najbolji način da to opišem: bila sam zombi. Uplašena da će je nasilnik pronaći, Sofija često nije smela da izađe iz kuće. Kad bi čula i najmanju buku, puls bi joj se ubrzao, osula bi se po obrazima, vratu i grudima i počela bi da se trese. – Bila sam olupina – kaže.

Tri godine kasnije, napravila je velike korake u svom procesu isceljenja. Kao i mnoge žene koje prežive nasilje, kaže da se ponekad borila sa svakodnevnim stvarima koje je podsećaju na ono kroz šta je prošla.

Jedne zimske noći početkom 2015. Sofiju je silovao dečko. Sledeće noći zlostavljanje se nastavilo. Davio ju je dok se nije onesvestila. Snimio je video dok je pokušavala da se odbrani bocom šampanjca, govoreći da će pokazati celom svetu koliko je ona nasilna. Nazivao ju je retardom, pičkom, glupom kučkom. Svaki put kad bi pokušala da ustane s mesta na koje ju je oborio, oborio bi je ponovo. Uspela je da pobegne, zgrabila je svog psa i otrčala u kuću svoje prijateljice.

Podnela je tužbu i on je u završio u zatvoru zbog onoga što joj je uradio. Kasnije te godine, završila je koledž, vratila se kući u Mejn, zaposlila se i postala aktivistkinja koja radi na podizanju svesti o partnerskom nasilju. Ali sećanja istrajavaju. – Vremenske prilike su najveći okidač i još uvek mi je teško da se otvorim drugima. Te zime padao je najveći sneg za koji znam i kad vidim da pada sneg, sve mi se vrati. Zahlađenje između leta i jeseni takođe je okidač, naročito u Mejnu. Osećam sve te modrice po telu dok me udara hladan vazduh.

Posttraumatski stresni poremećaj neretko se razvija kao rezultat partnerskog nasilja

U navedenoj godini, od posttraumatskog stresnog poremećaja patilo je 7,7 miliona Amerikanaca starijih od 18 godina. Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje, poremećaj se može javiti kod svakoga ko je doživeo šokantno, zastrašujuće ili opasno iskustvo, a to uključuje i žene koje su preživele nasilje ili neku drugu traumu.

Žene su posebno podložne posttraumatskom stresnom poremećaju, koji je izazvan izlaganjem događajima kao što su pretnje smrću, nasilje ili ozbiljne povrede – navodi Klinika Mejo. Zbog većeg rizika da dožive traumu, među kojima je i porodično nasilje, kod žena je verovatnoća da razviju ovo stanje 10%, a kod muškaraca 4%.

U Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje izlistani su kriterijumi za dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja. Kerol Varšou, direktorka Nacionalnog centra za porodično nasilje, traumu i mentalno zdravlje, kaže da se trauma na različite načine manifestuje kod svakog pojedinca. Simptomi su često kompleksni i slojeviti, a mogu uključivati flešbekove, uznemirenost, fizičke reakcije i uznemirujuća sećanja, zaboravljanje ključnih elemenata traumatičnog događaja, emotivnu otupljenost, probleme sa koncentracijom i mnoge druge.

Iako žene koje su preživele partnersko nasilje i razvile posttraumatski stresni poremećaj imaju različita iskustva, često je slučaj da su im nasilnici aktivno podrivali osećaj zdravog razuma, dobrobiti i mentalnog zdravlja.

Posttraumatski stresni poremećaj manifestuje se različito, a mnoge žene, poput Sofije, imaju okidače koji im evociraju sećanja na traumu i izazivaju jake fizičke i emotivne reakcije.

Ponekad okidači istrajavaju nakon izlaska iz nasilne veze. Više od 25 godina nakon što je pobegla od nasilnika, Keti Džons, aktivistkinja u ranim četrdesetim iz Bostona, preselila se u kuću svojih roditelja u Nju Hempširu. – Dok sam bila sa bivšim, po zvuku šljunka mogla sam da znam da li sam u opasnosti ili ne. Šljunak u Nju Hempširu ne znači isto, ali moje telo ne zna razliku. Samo čuje taj zvuk i ulazi u stanje pripravnosti.

Imamo ugrađene mehanizme da se zaštitimo od opasnosti – kaže doktorka Kerol. – Doživljaj pretnje aktivira naše neurološke putanje unutar amigdale, u hipotalamusu i drugde, što nam omogućuje da odgovorimo i zaštitimo se. Hormoni stresa i druge hemikalije upumpavaju nam se u telo kad iskusimo strah. Ovaj fiziološki odgovor “bori se ili beži” može potrajati i nakon što opasnost prođe.

Zbog prirode svog posla, Ketin bivši vraćao se kući s karakterističnim užeglim mirisom. – Nije se tuširao i silovao bi me je s tim smradom na sebi. Keti je prešla dug put u procesu isceljenja. Ali do danas, kad god oseti taj miris, osuši joj se grlo.

Okidači mogu prouzrokovati mučninu, a postoje i drugi simptomi kao što su proživljavanje iskustva kroz ponavljajuće snove ili flešbekove. Tri godine nakon što je izašla iz nasilnog partnerstva koje je trajalo isto toliko, Melani iz San Franciska konstatntno je imala noćne more. To je simptom ponovnog proživljavanja. – Prošle noći sam imala košmar i bio je veoma živopisan.

Mnoge žene koje su preživele nasilje bore se da se mentalno preorijentišu, nakon što je nasilnik uzdrmao njihovu osu sveta.

Gaslajting je nasilna manipulativna taktika usmerena ka oslabljivanju nečijeg osećaj za stvarnost. Nasilnici to postižu raznim metodama: lažima, sabotažama, prevarama.

Lin se seća kako je njen partner ostavio njenog psa nadomak šume, a potom se vratio da joj kaže da je ubio njenog ljubimca, samo da bi je gledao kako paniči. Seća se da je zvala policiju, jer je pretio samoubistvom – ponekad bi ostavljao bočice pilula unaokolo ili pripremljenu omču da visi – a onda bi on rekao policajcima da je ona ta koja ima problem.

Doživeti tako nešto samo jednom prouzrokovalo bi psihičku dezorijentaciju. Ali, kada se događaji naslojavaju jedan na drugi, to destabilizuje poimanje realnosti, ono u šta žrtva može da veruje i sve što zna o sebi, stvarajući negativne misli svojstvene posttraumatskom stresnom poremećaju.

Svakog dana moram da kažem sebi da sam sposobna da napravim izbror – kaže Melani. – Razmišljam o tome kako sam mu dozvolila da me pređe. To me tera da preispitujem svoju sposobnost odlučivanja.

Žrtve gaslajtinga moraju pokušati da nanovo izgrade ono što im je razoreno tokom tog iskustva. – One koje prežive nasilje često su uslovljavane da praktično dignu ruke od sebe – kaže Melani. – Svakog dana nakon te tačke bore se da se vrate, da stanu na čvrst teren.

Pored poznatih simptoma, posttraumatski stresni poremećaj ima i druge mučne efekte.

Jedan od njih je kognitivnog karaktera: problem sa koncentracijom. Nakon što je otišla iz nasilja u zimu 2015. godine, Sofiji se koncentracija pogoršala, što je uticalo, kako na njeno školovanje, tako i na pravni postupak koji je pokrenula. – Nisam mogla da sednem i jednostavno napišem sve što treba. Profesori su produžili njen rok za diplomiranje, a njena majke je snimila i prekucala njenu izjavu, da bi Sofija mogla da je pročita na sudu.

Melani se još uvek bori sa simptomima. Kad je bila mlađa, imala je jaku koncentraciju, s lakoćom je čitala obimne knjige i pratila duge filmove. – Još uvek je to moja snaga, ali nakon te veze, sve češće imam taj maglovit i nejasan osećaj u glavi. Moja produktivnsot na poslu trpi zbog toga, a sve manje sam u stanju da pratim razgovore koje eskaliraju ili se intenziviraju. Takva ošamućenost ima i emotivnu komponentu. – Moja sposobnost da racionalno razmišljam na dnevnom nivou više ne postoji, teško mi je da verujem svojim izborima i procenama, jer su me izneverili u prošlosti.

Ovo utiče na njenu trenutnu vezu sa nekim koga opisuje kao divnu osobu. – Izgradila sam zaista loš mehanizam koji mi gasi instinkte, jer brinem da bih nekoga mogla uzrujati. U prošlosti sam trpela uvrede ako bih rekla nešto “pogrešno” – kaže Melani koja generalno ima probleme u socijalizaciji, što je takođe simptom posttraumatskog stresnog poremećaja. – Znam da svet nije moj zlostavljač. Svet je ljubazno i otvoreno mesto. Ali postoji taj parališući konflikt. Obožavam ljude, a sve češće se osećam kao autsajderka, što mi stvara anksioznost.

Iako panični napadi nisu zvaničan kriterijum posttraumatskog stresnog sindroma, oni takođe mogu biti rezultat partnerskog nasilja.

Neke žrtve potvrđuju da njihova iskustva posttraumatskog stresnog sindroma uključuju onesposobljavajuće panične napade. Karakteriše ih iznenadan strah uz fizičke simptome kao što su lupanje srca i znojenje. Panični napadi su klasičan znak paničnog poremećaja, jednog od mnoštva stanja unutar anksioznog poremećaja.

Lin kaže da je prvi panični napad doživela u susretu sa nasilnikom. Nakon što ga je napustila, konstantno je bila na ivici, triput bi zaključavala vrata, jer je bila izložena proganjanju i pretnjama. Verujući da je on neće ostaviti na miru, odselila se 1000 milja dalje. Iako je on pokušavao da nastavi da je kontaktira, konačno je otišao iz zemlje. Kad se preselio na drugi kraj sveta, Lin se osetila relativno bezbednom,

Nakon 15 godina braka sa nenasilnim partnerom, panični napadi istrajavaju, pojavljuju se naizgled niotkuda i ponekad tokom nepretećih verbalnih rasprava sa mužem. U drugoj situaciji, korenski uzrok je jasan. Pošto ju je njen bivši zgrabio odnazad i počeo da je davi, panični napad se pojavljuje kad god Lin čuje ubrzane korake iza sebe. – Panika je poput prerijskog psa, naizgled nestane s jednog mesta, pa se neočekivano pojavi na drugom.

To su razarajući simptomi. Ali žene koje izađu iz nasilja mogu da se iscele, otkrivajući tokom tog procesa šta je ono što za njih najbolje funkcioniše.

Neke idu na terapije, a terapije su raznovrsne. Ljudi obično misle o jednom istom pristupu: razgovarati o sopstvenim poteškoćama. Melani je pronašla terapeuta i počela da govori o svojoj anksioznosti i drugim negativnim emocijama, kao i o tome kako da se s njima nosi. Razgovori sa nepristrasnom, a zainteresovanom osobom, pomogli su joj da prevaziđe ono što naziva stigmom koja prati želju da svom mentalnom zdravlju date prioritet.

Dok sam bila u vezi sa bivšim, bila sam odvojena od prijatelja i porodice, a posle sam imala periodične veze, pa nisam imala utočište da izrazim ono što osećam. Iako joj je psihijatar prepisao lekove protiv anksioznosti i antidepresive, Melani pokušava da razgovara sa terapeutom, zaokupljena je radom na projektima i viđa se sa prijateljima i porodicom više nego pre.

U nekim slučajevima, terapija je efikasna u paketu sa meditacijom. Melani je počela da meditira po savetu terapeuta. – Otkrila sam da je efikasna kad treba utišati buku i krivicu i odjeke i ostatke sumnji u kakve vas gura iskustvo te vrste.

Postoje i psihoterapijske tehnike ukorenjene u specifičnim isceliteljskim tehnikama, kao što je desenzibilizacija očnih pokreta i terapija ponovne obrade sadržaja, koja koristi terapiju izlaganja kako bi pomogla osobi da se suoči sa onim čega se plaši, kao i vođeni pokreti očima kako bi osoba promenila način na koji reaguje na traumatična sećanja. Terapija je osmišljena da ublaži simptome povezane sa traumatičnim sećanjima. Lin je to pomoglo da bolje upravlja posttraumatskim stresnim poremećajem. – Naučila sam da bolje kontrolišem anksioznost, tako da već dugo nisam imala panični napad.

Bilo da se odluče za terapiju ili ne, žrtve moraju same da se nose sa svojim emocionalnim stanjima. Od suštinske je važnosti da nauče kako da se nose sa preplavljujućim emocijama koje oslobađaju okidači. Kako joj je posao pružio dosta znanja o porodičnom nasilju i posttraumatskom stresnom poremećaju, u trenucima panike Sofija je naučila da diše duboko i da tapka nogama kako bi se vratila na zemlju.

Keti koristi sličnu taktiku. Nikada nije išla na terapije. Odlučila je da to nije za nju, nakon što su joj terapeuti savetovali da, kao odgovor na to što ju je bivši polivao vrelim sosom za špagete zbog pogrešne večere, napravi listu sopstvenih grehova i zatraži oproštaj. Umesto toga, počela je da čita i naučila je da identifikuje simptome anksioznosti: uznemirenost u stomaku, trnci pod kožom, oznojeni dlanovi, osećaj da treba da vrati očne jabučice u glavu. Kao i Sofija, trudi sa da usidri stopala u pod i diše duboko, pita se šta je pokrenulo tu reakciju i procenjuje okruženje, kako bi uvidela da je na sigurnom.

Nekim ženama koje su preživele nasilje pomaže što su sada aktivistkinje koje podržavaju druge žene da izađu iz nasilja.

Keti je počela da volontira 1998. godine, a sada vodi program usmeren na pružanje podrške i ostvarivanje pravde za žene koje su preživele nasilje. Procenjuje da je kroz program prošlo više od 2000 osoba. Njen muž finansijski obezbeđuje porodicu, dok ona istrajava u svom pozivu. – Nisam mogla ni da sanjam o tako podržavajućem partneru – kaže.

Nakon što je pretrpela seksualno nasilje, Keti se okrenula crkvi, gde je tražila pomoć i podršku, ali je osećala da nailazi na okrivljavanje. Kako bi zaštitila druge žene od sličnog iskustva, osnovala je organizaciju koja edukuje vođe verskih zajednica kako da odgovore na porodično nasilje.

Blagoslov je pomagati ljudima, ali da budem iskrena, to je moj načina da svom bivšem kažem: jebi se. Sa svakom osobom kojoj sam pomogla, to sam mu rekla. Ja nisam bezvredna, korisna, sam, jaka, pametna, sposobna. To mi je dalo snagu.

Sofija, koja je sada personalna fitnes trenerica, želi da podrži druge u izgradnji mentalne i fizičke snage. Ujedno želi da širi svest o zdravim vezama i partnerskom nasilju. – Mislim da je najbolje da otvoreno govorimo o svojim iskustvima umesto da ćutimo. Ohrabrujem ljude da se zauzmu za druge i da im stave do znanja ako nisu tretirani na odgovarajući način.

Put oporavka je moguć, iako je ispunjen preprekama.

Potrebno je da samo nekoliko trenutaka razgovarate sa ženom koja je preživela nasilje da biste razumeli koliku snagu ona poseduje. – Ljudi misle da pretučena žena nije sposobna da misli svojom glavom, da nije u stanju da uradi ovo ili ono – kaže Keti. – U stvarnosti, to su najdovitljivije, najizdržljivije, najljubaznije i najsaosećajnije osobe koje sam ikada srela.

Doktorka Kerol kaže da sreća nakon preživljenog nasilja ni na koji način nije nedostižna, ali da je put do nje različit za svakog ponaosob. – Potrebno je vremena i strpljenja, staza nije pravolinijska. Ali nema razloga da mislite da je isceljenje nemoguće.

Zara Barns

https://www.self.com/story/


Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response