Rad na daljinu izmenio je živote mnogim osobama s invaliditetom, nemojte nam to sad oduzeti

Posted on by Redakcija

U žurbi da se vratimo u normalu, moramo li žrtvovati sve dobiti ostvarene na planu inkluzije?

Frensis Rajan

Stolovi blokiraju put. Stolice postavljene preko spuštenih ivičnjaka. Nadstrešnice na pristupačnom parkingu. Nakon što je u Engleskoj okončan period karantina, pojačana potreba za brzom hranom i obedovanjem na ulici sjajna je za lokale i restorane, ali ne toliko za korisnike kolica i osobe sa motornim invaliditetima. Zbog novonastalih barijera ne mogu da se kreću po ulicama gradova u kojima žive.

Mnogi od tih ljudi bili su zatvoreni u svojim kućama oko godinu dana, a sada, umesto prvog ukusa slobode, imaju zabranjen pristup prodavnicama i kafićima. – Sve što želim je da iuzađem sa prijateljima na pivo – ovo nije tipičan slogan za građanska prava, ali ukazuje na suštinu politike invalidnosti: osobe s invaliditetom zaslužuju pravo na život kao i svi drugi.

Ova vrsta nepromišljenog planiranja bila bi frustrirajuća u bilo kom trenutku, a pogotovo sada, kad izlazimo iz perioda tokom kojeg je inkluzija zadobila pažnju. Na početku prvog talasa i zatvaranja, izgledalo je da se društvo otvorilo milionima osoba s invaliditetom, pošto je virtualni život postao norma: od Zoom intervjua za posao i video prenosa koncerata i pozorišnih predstava, do telefonskih konsultacija i zakazivanja zdravstenih pregleda. Ali, baš kao što je trebalo da opšta populacija iskusi dozu onoga s čim se osobe s invaliditetom godinama suočavaju, prisutan je strah da će sve dobiti ostvarene tokom pandemije biti odbačene u trenutku kad opštoj populaciji više ne trebaju.

Uzmimo za primer posao. Prelazak na rad od kuće tokom prošle godine doneo je nove mogućnosti onima koji su prethodno bili isključeni sa tržišta rada. Žena koja ima agorafobiju mi je rekla: – Zatvaranje mi je otvorilo svet! Dobila je mogućnost da nađe posao i da ga obavlja iz svoje sobe. Sada, dok se mnogi poslodavci zalažu za povratak u kancelarije, osobe s invaliditetom su zabrinute da će teško ostvarena poboljšanja naprosto nestati. Naučno-istraživačka radnica koja ima endometriozu i sindrom iritabilnih creva rekla mi je da joj njen poslodavac više ne dopušta da radi od kuće, iako se njen posao može obavjati na daljinu: – Kancelarija se vraća u normalu i ne žele nas kod kuće, iako kod kuće mogu da uradim bolji posao.

Na planu zapošljavanja osoba s invaliditetom u Velikoj Britaniji primetan je ogroman jaz: u 2020. stopa zaposlenisti osoba s invaliditetom bila je samo 57,7%, u poređenju sa 82% zaposlenih osoba bez invaliditetom. Održavanje fleksibilnosti u radu je način da se to reši. Takvi modeli rada biće mnogima od koristi, ne samo osobama s invaliditetom, nego i zaposlenim roditeljima, starateljima i onima koji neguju starije roditelje. Umesto da ih smanjujemo u narednim mesecima, ove mogućnosti treba proširiti. Israživanje instituta za razvoj i upravljanje ljudskim resursima (Chartered Institute of Personnel and Development) pokazalo je da gotovo polovina zaposlenih trenutno nema fleksibilne radne angažmane (fleksibilno ili skraćeno radno vreme ili podela posla).

Osvrnimo se na socijalizaciju. Pab-kvizovi na Zoomu postali su kliše tokom karantina, a ono što su mnogi od nas neformalno radili sa prijateljima kompanije su preslikale. Posećivali smo onlajn izložbe ili smo odlazili u barove na virtualne klupske večeri. Dok se mesta otvaraju, mnoge osobe s invaliditetom su na gubitku. Sada sve prestaje: od crkvenih okupljanja na Zoomu, do LGBTQ klupskih večeri na mreži, zahvaljujući kojima su se mnoge osobe s invaliditetom prvi put povezale sa svojim zajednicama.

Zbog kulturoloških uverenja i predrasuda prečesto pretpostavljamo da osobama s invaliditetom nisu potrebna ista zadovoljstva kao i svima drugima, ali zdravstveno stanje ne menja ono što neko jeste.

Ne mora da bude tako. Londosnko pozorište The Young Vic najavilo je da planira prenos uživo svih narednih predstava, a mnoge teretane kažu da će paralelno sa povratkom u realne prostore nastaviti i sa onlajn vežbanjem. Ovo ne znači da pristupačnost podrazumeva premeštanje svega na mrežu. Mnoge osobe s invaliditetom žele susrete licem u lice, a osim toga, nagli porast virtulnih iskustava ne bi trebalo da spreči prilagođavanje fizičkih prostora u skladu sa principima pristupačnosti. To jednostavno znači da je u redu zadržati onlajn mogućnosti i da nam je potrebna kultura u kojoj kompanije misle o osobama s invaliditetom – i o našem novcu – kao nečem što je vredno.

Dok s pravom slavimo povratak u normalu, treba imati na umu da za osobe s invaliditetom normala prečesto znači isključenost iz svakodnevnog života. Svako ko je tokom prethodne godine osetio kako je kad vam nedostaju izlasci i druženja sa prijateljima može da se saoseća i da podrži osobe s invaliditetom koje sada žive u zabranama i izolaciji.

Pokušaji da se ostvari pristupačnost za osobe s invaliditetom često nailaze na osporavanja: preteško je, preskupo ili, jednostavno, nije neophodno. A karantin nam je pokazao da se velike promene mogu odigrati praktično preko noći. Pitanje je, ako je to tada učinjeno za opštu populaciju, zašto ne bi bilo i za osobe s invaliditetom?

Frensis Rajan

https://www.theguardian.com

About the Author

Redakcija: