Crna sirena: Iskustvo mlade paraplivačice

Posted on by Redakcija

Opšte je poznato da crnci ne mogu da plivaju – pisalo je na posterima u metrou u Parizu 2016. godine. Ova kampanja za podizanje svesti o diskriminaciji u sportu proizašla je iz zablude o tome da crnci ne mogu biti dobri plivači kao belci. Godine 1971. naučnici Ghesquiere i Karvonien tvrdili su da kavkaska rasa bolje puta od crne rase, ili da oni kojima je pupak visoko bolje plivaju. To su bili argumenti za procenu plivačkih sposobnosti crnaca.

Kako plivaš s jednom nogom? – na to pitanje iznova moram da odgovaram, a nemam odgovor. Šta bi trebalo da kažem?

Zovem se Nicaise Mokabo. Imala sam 7 godina kad sam izgubila nogu nakon saobraćajne nezgode. Vrlo brzo sam morala da se suočim sa situacijom i protetičarka mi je rekla da bi trebalo da pronđem neku fizičku aktivnost.

Predložila je plivanje, jer angažuje sve delove tela. Moja tetka, koja pliva od tinejdžerskog perioda, ohrabrila me je da se suočima sa pogledima drugih ljudi, kako bih se oslobodila njihove percepcije. Prvi put kad sam otišla na bazen, moja majka se ponašala kao lavica koja štiti svoje mladunče: nije želela da idem. Svi su me gledali, ali kad sam se spustila u vodu, ništa više nije bilo važno, nisam razmišljala o svom invaliditetu, ni o drugim ljudima, osećala sam se lagano i slobodno. Postojala sam samo ja i voda.

Od tada ne izlazim iz bazena. Moj trener nije osoba s invaliditetom, nije znao ništa o tome. Bio je samouk, gledajući videe, pronašao je plivačke tehnike koje mi odgovaraju. Svaki put bi prilagodio vežbe. Napredovala sam uz njega i dugujem mu mnogo. Video je moj potencijal i savetovao mi je da uđem u klub paraolimpijskih sportova i da se takmičim.

Plivam u klubu za osobe bez invaliditeta, jer mi je blizu kuće, a u paraolimpijski klub idem samo na takmičenja. U paraolimpijskom klubu smo nas četiri devojke, nazvane smo Fantastična četvorka. Svaka od nas ima drugu vrstu invaliditeta. Odlična smo ekipa za štafetu!

Jednom sam htela da se učlanim u klub za osobe bez invaliditeta, ali mi je trener rekao: – Bolje se vrati u paraolimpijski klub, ovde plivamo svakodnevno, nećeš moći da nas pratiš. Pod izgovorom da me štiti, odbio je da me primi u klub. Dvaput sam bila francuska šampionka u paraolimpijskom plivanju, 2016. i 2017. godine, vrlo dobro znam šta je intenzivan trening!

Ponekad, moram priznati da sam srećna da udelim lekciju nekim neprijatnim ljudima. Pokažem im da mogu da plivam podjednako dobro ili bolje od njih. Moja majka uvek kaže: – Nikad ne dopusti da ti neko drugi kaže šta ne možeš, osim ako sama tako odlučiš.

Uvek nastojim da prevazilazim sopstvene granice.

Na jednom takmičenju sam bila oduševljena kad sam videla izvanrednog mladog čoveka kako pliva, a amputirane su mu obe ruke i noge. Takvi susreti mnogo mi pomažu, jer mi je bilo teško da prihvatim sebe kad sam bila mlađa.

Bez obzira na moju strast i osvojene medalje, ljudi me ne gledaju uvek ljubazno. Mogu da ih svrstam u pet kategorija:

  • oni koji se pretvaraju da ne vide;
  • oni koji zure jer su iznenađeni;
  • oni koji su zgađeni;
  • oni koji me sažaljevaju;
  • oni koji me gledaju ljubazno – na sreću, mnogo ih je.

Deca mi često postavljaju pitanja, što cenim, jer su barem iskreni. Ne pokušavaju da prikriju iznenađenost i ne osuđuju me. Pitaju se. Iskreno su zainteresovani zašto sam takva kakva sam.

Da se zaštitim od neprijatnih reakcija, izgradila sam oklop: kad idem na bazen, usredsređena sam na trenera i sebe. Nisam naročito prijateljski raspoložena prema drugim plivačima, tako lakše ignorišem njihove reakcije. Bazen je moje srećno mesto, gde ne moram da se preispitujem. Hoću da to bude moj trenutak.

Iako sam uspela da stvorim sopstveni raj i da ignorišem poglede drugih, postoji jedna stvar koju ne mogu da zanemarim: pristupačnost bazena.

Da objasnim: godina je 2021. i dok ovo pišem, bazeni nisu prilagođeni osobama s invaliditetom. Ako nemate invaliditet, verovatno to niste ni primerili i to je normalno. Primećujemo samo ono što nas se tiče, ali ako obratite pažnju, videćete.

Na primer, svlačionice su uvek grupne. Da dobijete zasebnu, morate objasniti razlog, a kartica sa simbolom invaliditeta bi trebalo da je dovoljna. Kad je pokažem, ne bi trebalo da se pravdam. Zbog toga postoji. Ali, uvek moram da se pravdam, jer mi se proteza ne vidi ispod pantalona.

U srednjoj školi nisam išla na časove plivanja sa svojim razredom i nastavnici me nisu primoravali. Žao mi je što to nisam radila. Važno je da se deca sa i bez invaliditeta susreću i da ne prikrivaju svoje različitosti. Da smo se videli na bazenu, to bi verovanto koristilo i meni i mojim prijateljima.

Odlično je što postoji paraolimpijska plivačka sekcija, ali bi bilo lepo da osobe sa i bez invaliditeta, kojima je plivanje zajednička strast, mogu da se sretnu u nekim prilikama. Trenutno sam ja jedina osoba sa invaliditetom u grupi plivača bez invaliditeta i mislim da je to šteta.

Crnci i osobe s invaliditetom su veoma potcenjeni u plivanju. Da bi plivanje postalo diverzivno, važno je promovisati diverzitet u sportu. Pre nekoliko godina, jednom od plivača u mom klubu zaista se dopao način na koji plivam i nazvao me je sirenom. Kad bismo svi mogli da se vidimo kao sirene, da nas zurenje drugih ne sprečava u tome, svet plivanja bio bi neuporedivo bolji.

https://www.edf-feph.org/blog/the-black-siren-experience-of-a-young-para-swimmer/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response