Kako različite kulture vide decu s razvojnim invaliditetima

Posted on by Redakcija

Iako Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba s invaliditetom promoviše prihvatanje, integraciju i inkluziju osoba s invaliditetom u sve društvene tokove, integracija dece s invaliditetom u mnogim kulturama daleko je od norme.

Različite kulture različito poimaju invalidnost i na različite načine se ophode prema deci sa razvojnim invaliditetima. Na primer:

  • Tardicionalna konfučijanska verovanja (pretežno u Kini) vrednuju ustaljenu porodičnu hijerarhiju uspostavljenu na osnovu godina, roda i generacijskog statusa. Harmonija u porodici i društvu održava se uzdržavanjem i kolektivizmom, pri čemu svako deluje u skladu sa sopstvenim hijerarhijskim statusom. Održavanje ugleda podrazumeva da sramotna porodična pitanja ne treba obelodaniti. Sve to utiče na porodicu deteta s invaliditetom i njihovu odluku da li će potražiti usluge podrške.
  • U nekim kulturama južne Azije, kao što su delovi Pakistana, od devojčica se očekuju da budu nalik svojim majkama, kao što dečaci treba da preslikavaju očeve. Kada to nije slučaj, smatra se da je došlo do poremećaja prirodnog poretka. U tradicionalnim zajednicama, porodica se pita da li je njihovo dete s invaliditetom zaoposeo duh i da li će doći do promene. Roditelji se osećaju izolovano od ostatka zajednice, zbog stigmatizacije koja prati dete sa invaliditetom.
  • U nekim kulturama porodice su zabrinute kako će dete s invaliditetom uticati na bračne izglede drugih članova porodice, naročito ćerki.

Različite kulture na različite načine objašnjavaju uzroke razvojnih invaliditeta. Krivica zbog invaliditeta obično se pripisuje majci, nekada majci i ocu podjednako, ili se stanje deteta objašnjava božjim činom. Ovo su neki primeri:

  • U konfučijanskoj tradiciji, rođenje deteta s razvojnim invaliditeto smatra se kaznom za roditeljsko kršenje tradicionalnih učenja, u vidu nepoštenja ili nedoličnog ponašanja. Detetov invaliditet poima se i kao kazna za predačke grehove. Šira zajednica oseća da su roditelji odgovorni za ishod, pa je mala verovatnoća da će zajednica imati empatiju ili obezbediti podršku.
  • U jugoistočnoj Aziji takođe je prisutno verovanje da je razvojni invaliditet prouzrokovan greškama roditelja ili predaka.
  • Indijske kulture uzroke invalidnosti vide u spektru razloga: od lekova i bolesti tokom trudnoće, preko krvnog srodstva do psihičkih trauma majke i nedostatka stimulacije za novorođenče.
  • U drugim kulturama smatra se da božja volja, Alahova volja, karma, zli duhovi, crna magija ili kazna za grehove mogu prouzrokovati invaliditet. U nekim kulturama po slobodnom nahođenju se kombinuju tradicionalna verovanja sa biološkim modelima kao što su degenerativne bolesti i disfunkcije. Latinoameričke kulture invaliditet vide kao rezultat majčinog (ili porodičnog) prokletstva.

Svetska fondacija zaboravljene dece (WFCF) ima za cilj da dopre do što većeg broja ruralnih zajednica širom sveta, bez obzira na njihovu narodnost, verovanja i kulturološka obeležja, kako bi se obezbedila podrška deci s razvojnim invaliditetima koja često bivaju napuštena. Ujedno, WFCF promoviše prihvatanje i inkluziju dece s razvojnim invaliditetima.

https://www.worldforgottenchildren.org

About the Author

Redakcija:

Leave A Response