Pružanje podrške ženama s autizmom koje su preživele seksualno nasilje

Posted on by Redakcija

Moja ćerka doživela je seksualno zlostavljanje u školi prošle jeseni. Upravo sam to saznala. Ona ima autizam, visokofunkcionalna je. Šta da radim?

Radim sa klijentkinjom koja je doživela seksualno nasilje. Ona ima autizam. Možete li mi pomoći da bolje razumem njeno iskustvo?

Imao sam klijente, naročito klijente s autizmom, koji ne razumeju socijalne znake i žude za prihvatanjem, pa se nesvesno nađu u štetnim situacijama. Imao sam nekoliko klijenata koji se upuštaju u rizična ponašanja, bez obzira na posledice, jer misle da je to način za sticanje prijatelja. Bilo je teško učiti mlade odrasle osobe sa kognitivnim invaliditetima o tome šta znači pristanak, kako prepoznati rizike, razumeti seks i zdrave veze.

Navedene situacije odražavaju realne životne dileme: kako pružiti podršku osobi iz spektra koja je doživela seksualno nasilje? Mnoge studije su pokazale da je rizik od seksualnog nasilja za osobe s invaliditetom veći u odnosu na bilo koju drugu grupu ljudi. Osobe sa kognitivnim invaliditetima su pod najvećim rizikom od seksualnog i drugih oblika nasilja.

Najveći broj dosadašnjih istraživanja bavi se seksualnim nasiljem i viktimizacijom u širokom opsegu kategorije invalidnosti, a manje su uobičajene studije o seksualnom nasilju u intersekciji sa konkretnom vrstom invaliditeta. Na primer, podaci agencije Bureau of Justice Statistics (Vašington) iz 2016. godine pokazuju da je od ukupnog broja prijavljenih slučaja silovanja i seksualnog nasilja 69% slučajeva počinjeno nad osobama sa kombinovanim invaliditetima. Noviji podaci Nacionalnog saveta osoba s invaliditetom (Vašington) pokazuju da je svaka treća studentkinja s invaliditetom doživela neki oblik seksualnog uznemiravanja za vreme studija. Podaci ujedno pokazuju da studentkinje s invaliditetom nisu obuhvaćene politikama prevencije seksualnog nasilja, iako mnogi kampusi realizuju odgovarajuće programe i raspolažu procedurama za adekvatan odgovor i podršku za one koji prežive nasilje.

Studije usredsređene na iskustva osoba s autizmom pokazuju da je stopa nasilja dva do tri puta veća u odnosu na osobe izvan spektra. Zlostavljanje počinje veoma rano, deca s autizmom su tri do četiri puta izloženija vršnjačkom nasilju u odnosu na neurotipičnu decu. Škole kreiraju programe prevencije vršnjačkog nasilja, ali nijedna stavka u tim programima nije usmerena na decu s autizmom.

Poteškoće u komunikaciji i socijalnoj inerakciji, kao i nerazumevanje socijalnih znakova, mogu dovesti do frustrirajućih i traumatičnih iskustava. Odgovori koji se u najboljem slučaju smatraju čudnim ili ih tipična populacija doživi kao izraz nepoštovanja, mogu rezultirati opasnim ili potencijalno viktimizirajućim situacijama. S druge strane, ponašanje u skladu sa pravilima, kakvo se uči od najranijih dana, doprinosi tome da se osoba povinuje zahtevima nasilnika, kao i da o tome ne govori. Neke žene možda i ne shvataju šta se dogodilo, odnosno, ne imenuju to iskustvo kao krivično delo. Neretko se dešava da se prirodan odgovor na traumu kod žena s autizmom tumači kao problem u ponašanju, što dodatno zamagljuje nasilje i pružanje podrške. Pružaoci usluga trebalo bi da vode računa da ispoljavanje osobe s autizmom ne tumače kao izraz nepoštovanja, nesaradljivosti ili neprijateljstva.

Šta pružaoci podrške mogu da očekuju u interakciji sa ženom iz spektra koja je preživela nasilje:

  • Žena s autizmom možda ne raspoznaje uniforme.
  • Možda ne razume šta se od nje očekuje.
  • Ne odgovara na pitanja i naredbe.
  • Možda je neverbalna.
  • Možda ponavlja ono što joj je rečeno.
  • Možda komunicira putem znakova, slika ili gestova.
  • Izbegava kontakt očima i gleda u stranu.
  • Deluje tvrdoglavo ili ratoborno.
  • Odgovara sa da ili ne na svako pitanje.
  • Ne može da proceni granice ličnog prostora.
  • Preosetljiva je na svetlost, buku, gužvu…
  • Izloženost pojačanoj anksioznosti i frustraciji može da umanji njena kognitivna svojstva.
  • Situacija je može uznemiriti, što podstiče bori se ili beži odgovor – vrištanje, mahanje rukama, pokušaj bežanja, samopovređivanje.
  • Može da izgleda kao da je pod uticajem opojnih sredstava ili droga.
  • Može da doživi napad.
  • Možda je fiksirana za određeni objekat ili temu, iznova postavlja pitanja.
  • Čini se da daje obmanjujuće izjave.
  • Ima poteškoće da govori odgovarajućim tonalitetom.
  • Ako je verbalna, možda će njena iskrenost delovati nabusito, grubo ili nepristojno.
  • Ne ispoljava bol ili traumu.
  • Ne ispoljava pun opseg traume, zbog nerazumevanja seksualnosti, intimnosti ili primerenog ponašanja u vezama.
  • Potrebna joj je savetnica, kako bi se osećala prijatnije u komunikaciji i iznela ono što se desilo.

Komunikacija je naročito izazovna za osobe s autizmom koje su preživele nasilje. Potrebno je uspostaviti metod komunikacije koji ona preferira i na koji je navikla. Nekim osobama s autizmom potrebno je više vremena da procesuiraju informacije. Jezik treba da je konkretan, žargon ili eufemizme obično neće razumeti. Govorite polako i sačekajte da odgovori. Osobe s autizmom često ne razumeju socijalne znakove koji inače upravljaju konverzacijom. Ako ne može verbalno da izrazi ono što je doživela, možda će to ispoljiti ponašanjem ili će joj se ponašanje intenzivirati. Prekidi i poremećaji u ponašanju ukazuju na potrebu za daljim ispitivanjem, umesto pretpostavke da je takvo ponašanje sastavni deo autizma kao stanja.

Zavisno od individualnih potreba, osoba može da ima asistenta (plaćenog ili neplaćenog) ili staratelja. Ako želi da asistent bude sa njom radi lakše komunikacije, treba ispoštovati taj zahtev. Bez obzira na to, razgovor treba da se odvija između pružaoca usluge i žene koja je preživela nasilje. Postavljanje pitanja asistentu ili staratelju intenzivira osećaj izgubljene kontrole, koji je ona već doživela tokom seksualnog napada. Ujedno može pojačati već pomenutu popustljivost i pokorno ponašanje kojem se osobe s autizmom često naučene. Treba imati na umu da žene s invaliditetom doživljavaju nasilje od strane asistenata i pružalaca usluga, pa je važno uspostaviti poverenje u neposrednom odnosu sa ženom koja je preživela nasilje.

Neophodna su razumna prilagođvanja politika, praksi i procedura kako bi žene s invaliditeom ostvarile pristup svim uslugama. Za osobe bez invaliditeta koje prežive nasilje, ceo proces prijavljivanja i ostvarivanja podrške je stresan. Kod osoba sa komunikacionim i senzornim poteškoćama, anksioznost je mnogo veća. Prilagodite okruženje, s posebnom pažnjom na ono što bi moglo da ometa komunikaciju i fokus – buka, svetlo, prisustvo drugih ljudi. Ako je moguće, unapred pribavite listu senzornih smetnji.

Responding to Surviviors with Autism Spectrum Disorder: An Overview for Sexual Assault Advocates

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response