Klub studenata Specijalne edukacije i rehabilitacije: Ništa nije neostvarivo

Posted on by Marijana Čanak

Klub studenata Specijalne edukacije i rehabilitacije (KSSER) Medicinskog fakulteta u Novom Sadu osam godina unazad okuplja studente koji su motivisani za različite vannastavne aktivnosti u vezi sa budućom strukom. Aktivnosti Kluba usmerene su na stvaranje inkluzivnog društva, razumevanje položaja dece s invaliditetom i njihovih porodica, kao i na smanjenje predrasuda i socijalne distance prema osobama s invaliditetom. Ujedno, volonterski rad u Klubu pruža budućim stručnjacima priliku za samoinicijativu, sticanje praktičnih znanja, veština i kontakata. Predsednica Kluba je Tamara Mladenović, a potpredsednica Tatjana Gostić. Obe su studentkinje III godine Specijalne edukacije i rehabilitacije. Tamara Mladenović aktivno volontira od srednjoškolskih dana, počevši od Gerontološkog centra Novog Sada, preko višegodišnjeg angažovanja unutar Evropskog Parlamenta mladih, Nurdora, Udruženja za podršku osobama sa Daunovim sindromom, Društva tumača i prevodilaca na znakovni jezik Ruke govore, do članstva u naučno-nastavnom veću Medicinskog fakulteta.

Iz svih tih iskustava, kroz neprekidan rad, učenje i reflektovanje na ono što postižem volonterskim angažovanjem proistekla je motivacija da budem deo nečeg velikog, usko povezanog sa budućom strukom, gde ću imati priliku da svoje ideje, kao i ideje svojih kolega sa fakulteta, pretvorim u delo – kaže Tamara.

Tatjana Gostić dolazi iz Doboja (BiH) u Novi Sad na studije i odmah po upisu željenog smera počinje da volontira u Klubu. Članica je Parlamenta Medicinskog fakulteta, a paralelno volontira i u Udruženju za podršku osobama sa Daunovim sindromom.

Podstaknuta željom za proširivanjem vlastitih iskustava, željom za radom, druženjem i usavršavanjem, počela sam da volontiram u Klubu. Želim da budem podrška onima kojima je to potrebno. Volontiranje samo po sebi daje pozitivne rezultate, ima efekta na nas i na naš život, tako da su benefiti obostrani – kaže Tatjana.

Sa Tatjanom i Tamarom razgovaramo o aktivnostima Kluba pre, tokom i nakon pandemije, o izazovima dece s invaliditetom i važnosti društvenog angažovanja mladih.

​Pored sticanja stručnih znanja, koliko na samim studijama imate prilike da se upoznate sa realnim iskustvima osoba sa invaliditetom i da njihove izazove sagledate izvan medicinskog modela?

Tamara Mladenović:Od početka studiranja profesori nas uče razlici između medicinskog i socijalnog modela invalidnosti ukazujući na značaj nezanemarivanja nijednog od njih, a ta razmatranja svakako imamo priliku da analiziramo i primenimo u tumačenju realnih iskustava osoba sa invaliditetom. Na primer, prilikom obavezne stručne prakse ili praktičnih vežbi u ustanovama poput Doma Veternik, ŠOSO Milan Petrović, Dečjeg sela, Centra za Socijalni rad i Svratišta. Čak i kad nismo u prilici da posećujemo ustanove tog tipa, predavači na fakultetu podstiču tok našeg razmišljanja u smeru primene svih znanja i uvažavanja svih činilaca koji utiču na individuu, pa tako nikada ne zanemarujemo emocionalne, psihičke i socijalne aspekte funkcionisanja.

Tatjana Gostić: – Putem studentske prakse koja se održava svake godine upoznajemo se sa realnim iskustvima ljudi, a takođe je značajno napomenuti da naš fakultet ne potencira medicinski model, nego nam je tokom čitavog školovanja u fokusu psihosocijalni model. Uvijek svaku individuu posmatramo prije svega kao osobu, a ne kroz invaliditet.

Šta se uči volontiranjem u Klubu, a ne može se naučiti putem zvaničnog obrazovanja?

Tamara Mladenović: – Volontiranjem u Klubu studenti dobijaju praktično znanje kako da svoja razmišljanja usmere ka kreiranju različitih vrsta sadržaja i aktivnosti koje će dopreti do šire publike i obezbediti kvalitetne informacije, kao i upoznavanje sa sferom Specijalne edukacije i rehabilitacije, doprineti podizanju svesti o osobama sa invaliditetom, rušenju predrasuda i stvaranju pozitivnijih oblika ponašanja društva prema njima. Kroz ceo taj proces, studenti se upoznaju međusobno, usvajaju veštine rada u timu i stupaju u kontakt sa pokretačima raznih drugih organizacija i udruženja koji se takođe bave ovom tematikom, pa im se tako otvaraju i nove prilike za dalji rad.

Tatjana Gostić: – U Klubu se najviše učimo timskom radu koji je veoma značajan za našu sturku, da uvažavamo tuđa mišljenja i ideje, da se sve što radimo odvija kroz dogovor i zajedničke odluke. Funkcionišemo kao neka mala zajednica koja se trudi da ruši stereotipe i da mijenjamo perspektive ljudi.

​Vaših top 5 razloga za volontiranje u Klubu?

Tatjana i Tamara: – Ljubav prema struci, želja za boljim sutra, sticanje novih prijateljstava i kontakata, usavršavanje vešina i sticanje iskustava van okvira redovnog školovanja.

​Šta je najteže, a šta najlepše u obavljanju funkcije predsednice, odnosno, potpredsednice Kluba? Kako vas dve funkcionišete kao tim?

Tamara Mladenović: – Najteže, a ujedno najlepše i najzahvalnije je praviti prve korake, stvarati nešto ni od čega, izlaziti iz zone komfora i snalaziti se. Često smo u situacijama u kojima se nađemo prvi put i o kojima ne znamo mnogo, ali je upravo to momenat iz kojeg najviše naučimo i neophodan je, s obzirom na to da smo potpuno samostalan i nezavistan skup studenata koji još uvek izgrađuju sebe unutar izabrane profesije. Naravno, ništa ne predstavlja problem kad postoji podrška kakvu dobijam od članova Kluba i Tatjane koja je sa mnom od samog početka. Nas dve smo potpuno jednake u izvršavanju funkcije vođenja Kluba: sve radimo timski, oduvek odlično komuniciramo, lako se dogovaramo, a pored toga se i družimo. Jedna drugoj smo uvek oslonac i smatram da smo odličan spoj dve ličnosti. Definitivno ne bih mogla imati boljeg saputnika u ovoj avanturi od nje!

Tatjana Gostić: – Kao potpredsjednici, ponekad mi najteže pada nedostatak vremena, tačnije, uklapanje obaveza na fakultetu, organizovanja aktivnosti, volontiranja i vlastitog života. Ali to je prolazno i dešava se u rijetkim situacijama. Kao najljepše definitivno bih izdvojila osjećaj koji se javlja nakon obavljene aktivnosti, to je neopisivo uživanje u plodovima rada, jer se krećete korak po korak u željenom smjeru, ka boljem svijetu za sve nas, a pogotovo za djecu i osobe s invaliditetom. Tamara i ja odlično funkcionišemo kao tim, poželjela bih svakome takvu saputnicu i koleginicu, jer da je više tavkih odnosa, svijet bi bio dosta jednostavniji. Pored toga što idemo zajedno na fakultet i zajedno volontiramo, družimo se i privatno.

Recite nam nešto o istorijatu Kluba: od kada postoji, ko ga je osnovao i s kojim ciljevima, koliko studenata je od osnivanja do danas prošlo kroz Klub, koje su ključne tačke preokreta u funkcionisanju Kluba od osnivanja do sada?

Tatjana i Tamara: Klub postoji od akademske 2012/13. godine i od tog perioda dosta se menjao oblik i način rada unutar njega. Podatke o tome ko ga je tačno osnovao i s kojim ciljevima nemamo, što upravo ukazuje na to koliko je današnji koncept drugačiji, gde težimo da na neki način večno zabeležimo svoj rad i ostavimo narednim generacijama dobru podlogu znanja i informacija koje će im pomoći pri radu u Klubu. Trenutno Klub broji 31 aktivnog člana: 29 volontera i nas dve. Upravo to smatramo ključnim, odnosno, najvećim preokretom unutar Kluba, jer pre nije postojao ustaljeni tim volontera koji u kontinuitetu rade zajedno tokom cele akademske godine. Kad postoji tim, rad je mnogo organizovaniji, a samim tim lakše postižemo ciljeve Kluba realizujući zajedničke ideje.

​Ko je zadužen za osmišljanje plana aktivnosti i kako se odvija proces planiranja volonterskog angažmana?

Tatjana i Tamara: – Planiranje volonterskog angažmana sprovodimo većinski nas dve, ali po principu konsultovanja i uvažavanja interesovanja volontera. Za sada nijedan volonter nema stalno zaduženje u okviru jedne specifične sfere, već je to proizvoljno, dogovoramo se u odnosu na događaj koji organizujemo. Osmišljanje plana aktivnosti obavljamo timski, pri čemu nas dve na neki način koordiniramo i usmeravamo pravac volonterskog rada. Trudimo se da volonterima vremenom dajemo sve više odgovornosti i da ih uputimo u segmente kojima smo se ranije samo nas dve bavile, poput kontaktiranja saradnika, slanja mejlova, objavljivanja sadržaja na društvenim mrežama, što je veoma bitno, jer će upravo na volonterima, pogotovo na onim mlađim ostati Klub, pa će im usvajanje svih tih veština mnogo značiti u budućnosti.

​Šta biste izdvojile kao najvažnije aktivnosti Kluba u ovoj godini?

Tatjana i Tamara: – S obzirom na trenutnu epidemiološku situaciju, rad Kluba je prebačen na onlajn režim na koji se polako navikavamo i u okviru kojeg istražujemo naše mogućnosti. Ove godine smo tradicionalnu tribinu povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom održali osmi put, ali ne u prostorijama fakulteta kao inače, već putem zoom platforme. Iako ovogodišnja tribina nije mogla biti propraćena dvodnevnom prodajnom izložbom rukotvorina udruženja koja pružaju podršku osobama sa invaliditetom, kao ni nastupom inkluzivne folklorne grupe Dom Veternik i inkluzivnog mešovitog hora ISON, smatramo je velikim uspehom Kluba. Tema ovogodišnje tribine bila je Osobe sa invaliditetom u svetu umetnosti, a izlaganja govornika i deljenje njihovih iskustava podstaklo je publiku na interakciju i dalja razmišljanja.

​Sa kojim sve organizacijama sarađujete i u kojim aspektima?

Tatjana i Tamara: – Trenutno imamo uspostavljenu saradnju sa Kreativno afirmativnom organizacijom Parnas, a jedan od novih značajnih kontakata i potencijalno uspostavljene saradnje je organizacija Per.Art. Sa organizacijom Parnas sarađujemo od ove godine i za sada smo uspeli da realizujemo edukaciju Uhvati film – pusti predrasude putem projekcije i diskusije o kratkometražnim filmovima sa festivala Uhvati film na temu seksualnosti osoba sa invaliditetom. Uspostavljanjem saradnji želeli bismo da otvorimo mogućnosti za stvaranje sadržaja i realizaciju aktivnosti koje će biti na što informativnijem, kvalitetnijem i svestranijem nivou i da time zajedničkim snagama postižemo ciljeve svake od uključenih organizacija. Veliki podsticaj u radu nam pružaju Studentski Parlament Medicinskog fakulteta OSMEH, Udruženje građana Novi Sad i Udruženje za podršku osobama sa Daunovim sindromom, kao i nekoliko udruženja iz okoline Novog Sada koja pružaju podršku osobama sa invaliditetom.

​Studenti specijalne edukacije i rehabilitacije imaju praksu u Domu Veternik, a unutar Kluba organizujete različite akcije pomoći za decu na smeštaju. Šta biste rekle o aktuelnom stanju u Domu? Kojim dodatnim rizicima pandemija izlaže decu i mlade na smeštaju?

Tatjana i Tamara: – Zapravo je kroz proces deinstitucionalizacije tokom prethodnih godina došlo do toga da Dom Veternik sada na smeštaju uglavnom ima osobe starije od 18 godina. Upravo u tome se ogleda jedan od rizika, jer se u Domu Veternik nalazi i starija populacija, a osobe sa invaliditetom su svakako, bez obzira na uzrast, pod većim rizikom u periodu pandemije. Situaciju dodatno otežava činjenica da je ponekad osobama sa intelektualnim invaliditetom, u zavisnosti od njihovog stepena funkcionisanja i kognitivnih sposobnosti, teško objasniti šta je to zapravo virus, šta je pandemija, kako treba postupati radi zaštite i smanjenja rizika od zaraze. Nažalost, koliko god da ograničenje kretanja i izolacija opštoj populaciji predstavlja šok, za osobe u institucijama je to svakodnevnica. Ionako ograničene mogućnosti, poput primanja poseta i povremenih izlazaka van okvira Doma, sada su dodatno uskraćene. Sve to ima veliki uticaj na celokupno biopsihosocijalno blagostanje svake individue, a to je aspekt koji nikako ne smemo da zanemarimo.

​Šta generalno vidite kao najkritičnije tačke kada je reč o položaju dece s invaliditetom u Srbiji?

Tatjana i Tamara: – Prikupljanjem informacija o iskustvima roditelja osoba sa invaliditetom došli smo do saznanja da se ponekad dešava da je stav medicinskog osoblja prema samoj činjenici da je rođeno dete sa invaliditetom veoma negativan i da na neki način umeju da vrše pritisak na roditelje da odmah po rođenju dete smeste u određenu instituciju poput Kolevke. Naravno, ima i pozitivnih iskustava i primetan je napredak tokom vremena, ali u Srbiji i dalje vlada visok stepen diskriminacije prema osobama sa invaliditetom i različite vrste predrasuda proistekle iz nedovoljnog znanja i susretanja sa njima. Trebalo bi raditi i na poboljšanju pružanja usluga podrške roditeljima, kako bi oni bili u mogućnosti da decu odgajaju sa manje stresa i prepreka sa kojima se svakodnevno susreću.

​U kojoj meri je pandemija poremetila redovno funkcionisanje Kluba i kako ste se prilagođavali novonastaloj situaciji? Da li ste pokrenuli neke dodatne aktivnosti usmerene na aktuelnu situaciju?

Tatjana i Tamara: – Ne bismo rekle da je pandemija poremetila redovno funkcionisanje Kluba, koliko je zapravo samo promenila način realizacije aktivnosti, što nam je pružilo različita saznanja i nova iskustva. Naš rad je trenutno fokusiran na objavljivanje sadržaja na društvenim mrežama i održavanje onlajn događaja, što nam pruža mogućnost da dopremo do šire publike. Ljudi, pogotovo mladi, danas se najviše informišu putem interneta, tako da iz onlajn rada proizilaze mnogi benefiti. Od aprila ove godine priključili smo se UNICEF-ovom projektu Volonteri na mreži, na fejsbuk i instagram profilima objavljivali smo informativne fotografije i tekstove u vezi sa kovidom-19.

​Na šta ste najviše ponosne otkako ste aktivne u Klubu?


Tatjana i Tamara: – Najviše smo ponosne na sam produkt našeg rada, na ono što postižemo i na reakcije ljudi na to. Ponosne smo na sve koji su motivisani da sa nama rade, sarađuju i konstantno doprinose napretku Kluba.

Da Klub ne postoji, šta bi sve izostalo i, dugoročno gledano, u čemu bi akademska i šira sredina ostale uskraćene?

Tatjana i Tamara: – Izostao bi naš doprinos osvešćivanju ljudi o ovim temama. Svet ostaje na mladima, zato smatramo da je značajno angažovati se u studentskim godinama i što ranije pokrenuti prenošenje znanja koje dobijamo na fakultetu na širu sredinu. Svaki naš pojedinačni stav i svako naše novo iskustvo tokom studija doprinosi sklapanju šire slike o temama vezanim za probleme s kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom, a deljenje različitih perspektiva sigurno može dati samo pozitivan doprinos.

​Koje od narednih aktivnosti Kluba već sada možete da najavite?


Tatjana i Tamara: – Za sada možemo samo najaviti aktivan rad na našim društvenim mrežama. Pratite nas putem fejsbuka i instagrama i bićete obavešteni o svim narednim dešavanjima.

​Na koji način će iskustva koja ste stekle radeći u Klubu doprineti vašem daljem profesionalnom angažovanju?

Tamara Mladenović: – S obzirom na to da naša struka zahteva konstantan timski rad, konsultovanje sa različitim stručnjacima, otvorenu i direktnu komunikaciju sa svim saradnicima, kao i sagledavanje svih činjenica i mogućnosti, smatram da rad u Klubu zapravo pruža jednu dobru osnovu za sve te veštine. Kroz različite događaje koje realizujemo, susrećući se sa osobama sa invaliditetom, slušajući njihove priče i stupajući u interakciju sa njima, dobijamo uvid u mnoge aspekte kojih možda nismo bili dovoljno svesni, a od velikog su značaja za naše dalje profesionalno angažovanje.

Tatjana Gostić: – Stekla sam vještine u svim formalnim aspektima rada: sam pristup radu, organizacija, kako kontaktirati ljude… Klub mi je dosta pomogao da sve to usavršim i da znam u kojem pravcu da se krećem u profesionalnom smislu.

Poruka koju biste ostavile nekom budućem rukovodstvu Kluba?

Tatjana i Tamara: – Ništa nije neostvarivo. Ne plašite se da svoje ideje i zamisli pretočite u delo. Kad imate ideje i dobar tim uz sebe, ništa nije nemoguće.

​Kako vidite sebe u 2030. godini?

Tamara Mladenović: – U 2030. godini sebe vidim duboko u svojoj struci, sa izgrađenom uspešnom karijerom i jednakim ambicijama i ljubavi prema radu, okruženu dragim ljudima, u boljem svetu koji ima više razumevanja i prihvata različitosti.

Tatjana Gostić: – Sebe u 2030. godini želim da vidim zdravu, srećnu i okruženu ljudima koje volim. Nastaviću da se krećem u započetom pravcu, da ostvarujem svoje želje i ciljeve na poslovnom planu. U 2030. željela bih da vidim svijet koji ima više razumijevanja, ljubavi, praštanja, da svi znamo da cijenimo to što imamo, da težimo da budemo najbolje verzije sebe, da pomognemo onima koji se nađu u nevolji. Da bude manje stereotipa, mržnje i osude.

​Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

Tatjana i Tamara: – Nastojimo da konstantno unapređujemo rad Kluba i da stvorimo neku vrstu mreže sa ljudima i organizacijama koje imaju slične ili iste ciljeve, tako da smo otvoreni za nove ideje, sve vrste sugestija i saradnju. Javite nam se putem društvenih mreža ili na: ksspermfns@gmail.com

About the Author

Leave A Response