Ellen Geddes: Od konjičkih sportova do mačevanja

Posted on by Redakcija

Ellen Geddes nije nikada sanjala da će postati olimpijska sportistkinja, još manje da će se baviti mačevanjem. Kao devojčica, nije ni znala da mačevanje postoji. Odrastala je baveći se konjičkim sportovima i osvajala je priznanja u eventingu (disciplini koja se može opisati kao konjički triatlon) i dresuri (disciplini koju naziva gimnastičkim vežbama na parteru, samo sa konjem). U ranim dvadesetim je prestala da se takmiči, počela je da se bavi uzgojem konja i da putuje na međunarodne događaje iz tog sveta.

Godine 2011, neposredno pre svog 23. rođendana, Ellen je doživela povredu kičmene moždine u saobraćajnoj nezgodi, od kada koristi kolica. Na rehabilitaciji u Atlanti prvi put je uživo videla kako izgleda trening paramačevalaca.

Njihov trener pozvao me je da im se pridružim, ako mislim da bi mi bilo zabavno da probodem nekoga. Rekla sam: naravno, zvuči kao dobra zabava. Pre toga nisam ni znala da taj sport postoji.

Kako je logistika jahanja postala komplikovana nakon povrede, Ellen se opredelila za mačevanje.

Pokušala sam da se vratim jahanju, ali je trebalo angažovati više ljudi i organizacija svega pretvarala bi se u noćnu moru. Ujedno se dogodilo da je i moj konj bio povređen, a posle povrede morala sam da imam posebnog konja za jahanje. Na kraju sam rekla sebi: neka bude mačevanje.

Samo godinu dana kasnije, već je počela da osvaja priznanja, a 2013. godine takmičila se na Svetskom šampionatu u mačevanju u kolicima.

Neke veštine koje je naučila u konjičkim sportovima primenjuje u mačevanju, a za neke se pokazalo da joj ipak ne idu u korist.

Mnoge veštine za upravljanje stresom koje sam naučila radeći s konjima zaista mi ne pomažu u mačevanju. Kad osetim anksioznost i stres, navikla sam da zaista usporim i da ostanem mirna koliko god je moguće, kako bih bila sigurna da konj ispod mene neće eksplodirati, ali nemoguće je mirovati i mačevati se, pa sam morala da radim na promeni te navike. Učestvujem na sportskim takmičenjima od detinjstva, tako da sam stekla sposobnost da se s tim nosim, znam kako da procenim svoje mentalno stanje i šta treba da uradim da ostanem fokusirana.

Nijanse mačevalačke veštine, osećaj samopouzdanja, sposobnost da pročitam pokrete druge osobe i da predvidim sledeći korak, sve to je trajan proces.

Ellen se pripremala za svoju prvu Paraolimpijadu u Tokiju, ali je pandemija zaustavila sva kvalifikaciona takmičenja.

Da bi se kvalifikovali za Paraolimpijadu, mačevaoci se takmiče u tri zone, u Americi, Evropi i Aziji, što podrazumeva učešće na najmanje šest svetskih kupova i sakupljanje bodova za konačnu rang listu. Kako su sportski događaji 2020. mahom otkazani, sportisti će tek nastaviti da se bore za prva mesta. Ellen planira da učestvuje na svetskom i regionalnom šampionatu početkom sledeće godine, ako globalna situacija to dozvoli. Trenutna situacija utiče na njen režim treninga, ali je olakšavajuća okolnost za Ellen to što živi sa mačevaocem, pa sparinguju šest dana nedeljno, kako bi ostala u formi.

Ellen je optimistična i misli da će se takmičenja održati 2021: – Morate ići dalje. Morate verovati da će stvari krenuti na bolje i da će biti napretka.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response