Devojčice s invaliditetom izložene nasilju od samog rođenja

Posted on by Redakcija

Nema mnogo istraživanja koja su posebno usredsređena na nasilje prema devojčicama s invaliditetom. Obično se naglašava rizik od nasilja prema deci s invaliditetom na osnovu društvene percepcije invaliditeta kao nečeg što je sramno, rezultat kletve ili božanske kazne zbog roditeljskih grehova (uglavnom majke). Na teritoriji Kameruna, Etiopije, Senegala, Ugande i Zambije uvreženo je verovanjje da je invaliditet prouzrokovan promiskuitetnim ponašanjem majke, kletvom predaka ili deomonskom zaposednutošću.

Diskriminacija devojčica sa invaliditetom počinje odmah nakon rođenja. Njihova rođenja često se ni ne prijavljuju, zbog stigme i srama, što im automatski uskraćuje pristup zdravstvenoj nezi, obrazovanju i drugim uslugama podrške.

U zemljama kao što su Gvineja, Kenija, Niger, Sijera Leone i Togo, novorođene devojčice s invaliditetom češće bivaju napuštene ili ubijene nego bebe dečaci. Siromaštvo i nedostatak pristupačnih usluga povećava rizik od nasilja prema deci s invaliditetom. Često su zanemarivana i uskraćuje im se bazična nega (hranjenje, oblačenje). Porodica i zajednica u celosti obično neće intervenisati u slučaju nasilja ili zloupotrebe deteta s invaliditetom. U Nepalu je stopa preživljavanja dečaka koji su se zarazili polio virusom dvaput veća u odnosu na devojčice. Devojčice su zanemarivane, jele su lošiju hranu i nisu primale adekvatnu medicinsku pomoć.

Stigmatizacija invalidnosti često dovodi do toga da roditelji kriju dete s invaliditetom kako ne bi bili izvrgnuti posramljivanju i izopštavanju iz zajednice. U ruralnim sredinama, deca obično ostaju sama kod kuće dok roditelji rade, što može trajati i danima, a ponekad ih ostavljaju vezanim da ne bi odlutala. Devojčicama s invaliditetom češće se uskraćuje pravo na obrazovanje nego dečacima. Od devojčica se očekuje da vode računa o domaćinstvu, da odlaze po vodu ili po ogrev; one obično žive u nehigijenskim uslovima i koriste poljske toalete. Takav scenario stavlja ih pod rizik od seksualnog zlostavljanja i nasilja, bilo da obavljaju vanjske poslove, bilo da ostaju same kod kuće.

Porodice koje žive u siromaštvu ne vide alternativu, nego daju ili prodaju decu, posebno devojčice, za prostituciju. Istraživanja pokazuju da to naročito pogađa gluve devojčice i devojčice sa intelektualnim invaliditetima, koje su targetirane zbog same prirode invaliditeta. Na Tajlandu preferiraju gluve adolescentkinje u bordelima, jer ih doživljavaju kao saglasne i manje sposobne da izraže nelagodu, kao i da pronađu put do kuće. Na Tajvanu, u kontekstu dečje prostitucije, udeo devojčica sa blagim razvojnim invaliditetom je šest puta veći nego što bi se moglo očekivati na osnovu učestalosti razvojnih invaliditeta unutar opšte populacije.

Rad u domaćinstvu, kao najrasprostranjeniji vid zaposlenosti devojčica mlađih od 16 godina, predstavlja visokorizično okruženje za devojke sa i bez invaliditeta. Iako su sve devojke pod rizikom od fizičkog, psihološkog i seksualnog nasilja od strane poslodavaca, rizik raste ako devojka ima invaliditet (ne čuje, ne razume ili ne može brzo da reaguje). Poslodavci su sigurni da će nasilje proći nekažnjeno, jer veruju da ih devojka s invaliditetom neće prijaviti, niti će biti ozbiljno shvaćena ako to ipak uradi.

U mnogim zemljama i zajednicama širom sveta, porodice primoravaju devojke s invaliditetom na stupanje u brak, kako bi se oslobodili tereta, ili da joj osiguraju dugoročnu sigurnost i brigu. Devojčice s invaliditetom su pod većim rizikom od prisilnih ranih brakova. U Lebanonu primoravaju devojčice na rani brak zbog pretpostavke da će se invaliditet s godinama pogoršati i da žena s vidljivim invaliditetom nije privlačna. U nekim zajednicama Južne Azije, devojčice sa intelektualnim ili psihosocijalnim invaliditetima primorane su na rane brakove zbog verovanja da će brak otkloniti stigmu ili da će izlečiti invaliditet.

https://www.vawgresourceguide.org/

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response