Prva američka ragbistkinja na Paraolimpijadi

Posted on by Redakcija

Decembra prošle godine, nakon iscrpljujućih treninga koji su se odvijali triput dnevno, pet dana u nedelji, Liz Dan je najzad primila dobru vest za koju je naporno radila godinama: ušla je u američki paraolimpijski ragbi tim.

Liz je jedina žena u ovogodišnjem sastavu i tek druga žena u istoriji koja je ušla u ragbi tim (Liz je prva u paraolimpijskoj godini). To znači da će Liz biti prva američka ragbistkinja u kolicima na Paraolimpijadi.

Sportom se bavi još od svoje šeste godine, a pored timskih sportova uživala je u planinarenju, vožnji kajakom, trčanju i vežbanju u teretani. Kasnije se javila ljubav prema snoubordingu. Godine 2010. povredila je vrat u saobraćajnoj nezgodi. Liz kaže: – Nezgoda nije izmenila moju strast prema sportu, niti potrebu da budem aktivna, nego me je primorala da se prilagodim i da nađem nove načine da učestvujem u sportu. Učestvovala je u mnogobrojnim adaptivnim sportovima, rekreativnim i takmičarskim: ručni biciklizam, vožnja kajaka, sedeće skijanje.

Tri godine nakon nezgode, prijateljica ju je odvela na ragbi trening. Spočetka joj je to delovalo pomalo zastrašujuće, jer se ragbi igra na košarkaškom terenu, u ojačanim kolicima koja se posebno prave za svakog igrača, i to je kontaktni sport u kome se igrači velikom brzinom zabijaju u protivnički tim i ponekad potpuno prevrću jedni druge.

Što sam više trenirala, sve više sam se zaljubljivala u igru. Nema mnogo žena u ragbiju, tako da je moja prijateljica znatno uticala na to da tamo ostanem. Nisam sigurna da bih igrala da sam na samom početku bila jedina žena.

Liz dodaje da je ragbi mnogo više oda načina da bude aktivna, to je prilika da uči od drugih, ne samo o sportu, nego uopšte o životu sa povredom kičmene moždine. – Povreda mi je izmenila život i neizmerno mi znači to što sam u timu sa drugim osobama s invaliditetom Oni mi daju najrazličitije savete o svakodnevnom životu, putovanjima, mnoštvu toga. Ragbi mi je otvorio prilike za koje nisam mislila da su uopšte moguće.

Jedna od tih prilika otvorila se 2017. godine kada su je kontaktirali iz nacionalnog tima, sa predlogom da pređe na viši nivo. U to vreme trenirala je oko tri godine, a takmičila se svega godinu dana, zbog čega je sebe još uvek smatrala početnicom. Ali je znala da treba da prihvati.

Nisam imala pojma šta radim. Bilo je to sjajno iskustvo učenja i zaista mi je otvorilo oči koliko su stvari različite na tom nivou igre.

Nije ušla u tim ni 2018, ni 2019. godine, ali nije to ni očekivala – znala je da treba još mnogo da uči. Ali je koristila svaku priliku za napredak i na jesen 2019. počela je da igra za teksaški tim Texas Stampede. Znala je da će na više nacionalnih šampionata steći još iskustva za bolju igru. Sve to vodilo ju je ka ovogodišnjem paraolimpijskom timu.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by USA Wheelchair Rugby (@usawr) on

Treninzi su počeli januara 2020. Liz je jedna od dvoje novajlija i jedina žena. – Svi čine da se osećam dobrodošlom, jer svi želimo da vidimo jedni druge kako uspevamo, bilo na terenu, bilo van njega. Za treninge je odabrano 16 igrača, a njih 12 će učestvovati na Paraolimpijskim igrama.

Čućete mnoge ljude kako govore da su se navukli na ragbi upravo kad su prvi put dobili udarac. Nisam neki ljubitelj toga. Naravno, ni ne smeta mi. To je neizbežan deo igre, ali nije nešto čemu se naročito radujem. Verovatno zbog toga što sam sitna, pa me udarac lako može dovesti u nezgodnu poziciju. To samo znači da treba da igram pametnije, kako bih izbegla udarce, prevrtanja i greške.

Liz se svakodnevno suočava sa ejbilizmom: – Stranci me pitaju šta nije u redu sa mnom, obraćaju se mojim prijateljima i članovima porodice umesto meni, kažu da se nadaju da će mi uskoro biti bolje, stanu iza mene pa počnu da me guraju.

Za većinu ljudi adaptivni sportovi su potpuna nepoznanica, pa često podcenjuju takmičenja u tim sportovima. – Treniramo naporno baš kao i svi sportisti i isto tako želimo pobedu. Obožavam sport, pa neću dozvoliti da me išta zaustavi, ali je ponekad frustrirajuće nositi se sa svim tim.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by USA Wheelchair Rugby (@usawr) on

Ostaviti trag kao žena u dominantno muškom sportu nije nimalo lako. Američki ragbi broji oko šest stotina sportista, među kojima je možda tridesetak žena, a još je manje onih koje redovno putuju na takmičenja.

Žene nisu uvek ozbiljno shvaćene, zbog čega su nam počeci prilično teški. U nekim timovima žene su dobrodošle, drugi nikada nisu imali ženskog člana, pa sport generalno tretiraju kao muški klub. Mediji o ragbiju u kolicima uglavnom pišu kao o muškom sportu, iako je predviđeno da timovi budu mešoviti.

Paraolimpijske igre (planirane ovog leta u Tokiju) odložene su zajedno sa Olimpijadom, zbog pandemije korona virusa. Liz i njeni saigrači sada imaju više pitanja nego odgovora. Dok treninzi opet ne počnu i dok se Paraolimpijada ponovo ne zakaže, Lin neće znati da li je ušla u finalni tim.

Virtualno smo zajedno skoro svake nedelje. Teško nam je što ne možemo da igramo, ali se radujem što ćemo se ponovo okupiti, kad god to bilo.

https://health.usnews.com/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response