Moja sestra je neverbalna, ali zna reči svake pesme i zajedno smo snimili album

Posted on by Redakcija

Uz svoju sestru Džejn, koja ima Daunov sindrom, naučio sam da slušam muziku, ne samo ušima, nego celim svojim bićem.

Ian Brennan, muzički producent, autor i predavač o prevenciji nasilja

Odrastao sam u San Francisku sa svojom jedinom sestrom Džejn, koja ima Daunov sindrom. Između nas je svega 14 meseci razlike. Džejn je rođena prerano i težina joj se po rođenju smanjivala do ispod dva kilograma. Lekari su je poslali kući da umre, jer to se radilo sa decom kao što je ona u vreme šezdesetih godina prošlog veka. Ali ona se tome oduprla.

Tokom odrastanja, moja sestra je sklanjala pogled od stida što ne može da kontroliše svoj preveliki jezik. Prečesto sam bio svedok njenim neprijatnostima, pa igram odbranu celog svog života. Nisam imao mnogo izbora, nego da stanem na stranu marginalizovanih.

U našem gradu gotovo da uopšte nije bilo različitosti, osobe s invaliditetom su zatvarane i retko viđane. Mnogi ljudi su zurili i upirali prstom u nju. Drugi su se kikotali ili glasno smejali. Neki su uzvikivali reč na R. Bilo da to rade ispod glasa i sasvim glasno, bio je to jedini okidač koji je kod moje sestre izazivao reakciju suprotnu njenoj nežnoj prirodi. Zarežala bi ispod glasa: – Nije retard. Nije retard. Retard, ne!

Iako je Džejn gotovo neverbalna, ona je multilingvalna. Zna reči gotovo svake pesme.

Dok smo bili deca, muzika nas je najviše povezivala – radost isražena kroz ples, tuga i čežnja kroz melodiju. Džejn me je naučila drugačijoj vrsti slušanja. Ne toliko ušima, nego duhom, celim bićem.

Nikada nisam svedočio tako nesvesnom telesnom izražavanju, nego na DJ večerima rekreativnog centra gde sam decenijama odlazio sa Džejn i njenim vršnjacima. Njihova grupa posramila bi disko eru u celosti.

Predrasude prema osobama s invaliditetom ne poznaju granice i prožimaju većinu kultura. Srećom, oni koji žive sa fizičkim invaliditetom zahtevali su i postigli izuzetan napredak na planu pristupačnosti u industrijalizovanom svetu. Ali osobe s arazvojnim i intelektualnim invaliditetom često nemaju svoj glas, dobrim delom zbog toga što su im govorne sposobnosti često genetski pogođene.

Ljubav prema muzici koju sam tokom detinjstva delio sa Džejn prelila se u odraslo doba, u moju karijeru muzičara i producenta. U protekloj dekadi putovao sam svetom od Malavija do Južnog Sudana, od Rumunije do Kambodže, zajedno sa svojom suprugom, fotografkinjom i filmskom umetnicom. Pravili smo terenske snimke i albume koji predstavljaju platformu originalne muzike iz nedovoljno zastupljenuh regiona i jezika. Često radimo sa progonjenom i izopštenom populacijom, među kojima su osobe s albinizmom u Tanzaniji, starije žene optužene za veštičarenje u Gani ili grupa taureških rokera Tinariwen (LP koji smo snimili u alžirskoj pustinji dobio je Gremi za najbolji svetski muzički album).

Početkom ove godine vratio sam se u rodni grad da snimim album koji će predstavljati moj najličniji rad. Putovao sam istočnom obalom San Franciska, do oronulog tržnog centra koji deli parkiralište sa prodavnicom krofni, prodavnicom alkoholnih pića i nedovršenim salonom za masažu. Tu se nalazi boravak za odrasle osobe sa različitim kognitivnim invaliditetima, među kojima je i moja sestra Džejn.

Album Who You Calling Slow? napravljen je zajedno sa Džejn i njenim vršnjacima sa radionice i predstavlja prvi objavljeni album u čijoj žiži su osobe sa razvojnim invaliditetima. Na snimanjima je učestvovao i moj otac Džim, u vreme svog poslednjeg stadijuma borbe sa karcinomom. Pošto je moja sestra pregurala 50 godina, prenagljena procena njenog očekivanog životnog veka počela je da se manifestuje u smanjenoj orijentaciji, izražajnosti i sluhu. Znali smo da će to vreme doći.

Raznolika grupa od preko 20 osoba različitog starosnog doba (od ranih dvadesetih do šezdesetih) učestvovala je na stvaranju albuma. Više od polovine učesnika su žene. Mnoge koriste kolica, štake ili štap za kretanje. Nijedna nije ranije pevala u mikrofon, niti je u rukama držala žičani instrument.

Snimanja, zasnovana na improvizaciji, odvijala su se u uskoj sobi sa pulsirajućim svetlima i disko-kuglom, mestu dizajniranom da, paradoksalno, ima smirujući efekat na neke od učesnika.

Instrumetni su mahom nastajali iz njihovog neposrednog okruženja: hodalica koja daje zvuk kravljeg zvona, izduvana lopta za jogu kao bas bubanj, lupanje i tapkanje po poliesterskom podu.

Malo je izražajnijih pevača od onih koji su neverbalni. Posedovanje ograničenog vokabulara sputava osećanja, naročito kad je to malo reči uglavnom neshvaćeno ili zanemareno.

Grejs svakodnevno provodi sate izolujući se i pronalazeći utehu u pesmi. Druga žena, Dženet, peva o neustrašivosti i neprestano izjavljuje: – Ne plašim se ničega. Za razliku od mačo hvalisanja koje obično zvuči prazno, nije bilo sumnje da ona poseduje tu frazu. Njena hrabrost bila je stvarna tvrdnja.

Moja sestra bila je prisutna na svim snimanjima i pridružila se grupnom radu. Takođe je nastupila sa pesmom Farewell Father (I Love You), kojom je nameravala da se oprosti od našeg oca.

Odmah po završetku snimanja otišao sam u Italiju, gde sam ostao zaglavljen zbog pandemije.

Nedugo nakon snimanja naš otac je počeo da odlazi i organizovao sam prevoz za Džejn, kako bi mogla da ga vidi poslednji put. Stigla je nekoliko sati pre nego što je umro. Odmah nakon što je Džejn došla u posetu, otac je počeo da napušta ovaj život. Ima izvesne poezije u tome da ćerka, poslata kući da umre kao dete (po lekarskom uputstvu), bude ona koja će 55 godina kasnije pomoći svom ocu da nađe mir u svojoj smrti.

https://www.theguardian.com/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response