Zaštitne maske univerzalnog dizajna podeljene u 10 gradova Srbije

Posted on by Marijana Čanak

U periodu pandemije korona virusa, kao i u procesu izlaska iz nje, važno je da osnovna zaštitna sredstva budu dostupna svima. U mnogobrojnim ustanovama na snazi je obavezna upotrebe zaštitnih maski (u zdravstvenim centrima, pravosudnim institucijama, bankama, tržnim centrima, salonima i drugim uslužnim delatnostima), kao i u javnom prevozu. Sveprisutna upotreba maski otežava komunikaciju osobama oštećenog sluha, jer maske onemogućuju čitanje s usana. Osobe koje koriste znakovni jezik ujedno čitaju pokrete usana i lica, kako bi dobile potpuniju poruku. Kako uobičajen model maski u potpunosti prekriva deo lica i usne, komunikacija je ometena ili potpuno onemogućena.

Maske univerzalnog dizajna ne zaklanjaju usta, nego su na tom delu providne. Izrađuju se od standardnog troslojnog materijala, koji efikasno sprečava širenje disajnih kapljica, a transparentna folija na središnjem delu maske omogućuje neometano čitanje s usana. Upotreba ovakvih maski predstavlja doprinos pristupačnim komunikacijama i olakšava svakodnevno funkcionisanje gluvih osoba. Ovakve maske ne mogu se naći u slobodnoj prodaji, njihova izrada u periodu pandemije bila je rezultat pojedinačnih volonterskih inicijativa.

U okviru projekta usmerenog na unapređenje podrške za žene sa invaliditetom izložene nasilju, koji organizacija … IZ KRUGA – VOJVODINA realizuje u saradnji sa Agencijom Ujedinjenih nacija UN Women, uz finansijsku podršku Evropske komisije, proizvedene su zaštitne maske za višekratnu upotrebu, u skladu sa principima univerzalnog dizajna i pristupačnih komunikacija. Maske su distribuirane ženama oštećenog sluha i prevodiocima znakovnog jezika u 10 gradova Srbije, u kojima se sprovode projektne aktivnosti: Doljevac, Kragujevac, Mionica, Negotin, Novi Kneževac, Raška, Užice, Valjevo, Vranje i Žabalj.

Za izradu maski angažovana je Novosađanka Aleksandra Aleksandrović, koja je samoinicijativno preuzela američki model transparentnih maski i počela da ih izrađuje tokom pandemije, zbog čega je nominovana na konkursu Oni su heroji koji organizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji.

Kako je tekao proces izrade maski i šta Aleksandra ima da kaže o saradnji sa Organizacijom …IZ KRUGA – VOJVODINA:

AA: – Znači mi što je Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA prepoznala moj rad, podržala ga i omogućila da transparentne maske budu dostupne u više gradova Srbije. Potražnju veće količine ovakvih maski doživela sam kao svojevrstan izazov, jer sam ranije više šila standardne nego transparentne maske. Naša saradnja je pun pogodak, usrećuje me kad pomislim na osobe koje će zahvaljujući ovim maskama imati neometanu komunikaciju, a samim tim i lakšu svakodnevicu. To je još jedan korak ka tome da se svi međusobno bolje razumemo.

Izrada prozirnih maski zahteva više vremena u poređenju sa izradom maski koje se mogu nabaviti u apoteci. Na primer, jednu masku bez transparentnog materijala mogu iskrojiti i sašiti za pet do sedam minuta, a za trasnparentnu masku mi je potrebno triput više vremena. Potrebno je dosta pažnje i koncentracije, da igla ne bi pobegla na transparentnu foliju i probušila je. Takva greška je nepopravljiva; ako se desi, krojim i šijem ispočetka. Deo oko transparentnog dela štepa se više puta, da ne bi došlo do razdvajanja tkanine od plastične folije. Dešavalo se da se igla iskrivi ili polomi (zbog tvrdoće materijala) kako jedna, tako druga, pa treća. To je usporavalo rad, jer sam odlazila u nabavku i čekala u redovima za nove igle. Šila sam non-stop, kako za vreme vanredne situacije, tako i nakon toga. Jedino vreme kada tokom dana nisam šila bilo je vreme kad sam na poslu. Znala sam da ostanem sa mašinom i do tri ujutro, a zbog zvuka singerice moji ukućani nekada nisu spavali.

Od prvobitno izrađenog modela maske koja ne otežava komunikaciju, pa do izrade većih količina za širu upotrebu, maska je testirana i njen dizajn je unapređen.

AA: – Kad sam napravila prvu takvu masku, bila je skroz prislonjena uz obraz i usne. Primetila sam da to otežava da se usne slobodno pomeraju, a da ne dodiruju plastiku. Srećom, tu prvu masku nisam nikome dala, nego sam došla na ideju kako da je odmaknem: napravila sam faltu, odnosno uštinula sam materijal na dva-tri mesta, što je odiglo transparentni deo od usana. Vremenom sam saznala da, ako se prozirni deo natrlja sapunom, može se sprečiti njegovo zamagljivanje. Koristila sam mekše i tanje gumice, jer su udobnije za nošenje, i ostavljala sam ih malo dužim, da bi se maska mogla podešavati u skladu sa obimom i oblikom lica. Ljudi mi se javljaju s oduševljenjem, zadovoljni su maskama i međusobno ih preporučuju. Neizmerno me raduje što sam doprinela olakšavanju svakodnevne komunikacije.

Izrada maski nije samo šivenje, nego i filozofija iza toga.

AA: – Izrađujući maske, uvidela sam da ljudi mogu biti solidarni, da pomažu jedni drugima, da ima nade. Na nekin način, korona nas je zbližila, navela na samopreispitivanje, razmišljanje. Naučila sam da više vrednujem svaki svoj minut gostovanja na planeti Zemlji. Saznala sam da me čini sretnom kad poklanjam nešto što kreiram i stvaram, a da to ujedno usrećuje i drugu stranu. Začeprkala sam u dubine svojih misli, bila sam sama sa sobom, prisutna za sebe.

Nakon akcije izrade i distribucije maski, sledi takozvani povratak u normalu.

AA: – Odlučila sam da se preselim iz grada u selo, što sam planirala još pre vanrednog stanja (korona mi je samo odložila nameru). Donela sam čvrstu odluku i bacila se na sređivanje kuće. Tokom vanredne situacije uvidela sam koliko mi znače mir i tišina, priroda, cvrkut ptica. Odlučila sam da više ne živim pod svakodnevnom tenzijom i nervozom, u saobraćajnim gužvama, među betonskim zgradama, izložena frci i trci, zagađenom vazduhu i borbi s vremenom. Moji prijatelji i poznanici su u blagom šoku zbog moje odluke, jer uglavnom svi beže iz sela (pogotovo mladi), zbog finansijskih mogućnosti i načina života u kome se čini da je sve bliže, pristupačnije, praktičnije. Razumem ih, svi smo različiti i ta priča možda važi za nekoga, ali ne i za mene. Sa porodicom sam se preselila u grad kad sam imala devet godina, da bih mogla paralelno da pohađam osnovnu i muzičku školu. Svih ovih godina u gradu maštam kako živim na selu. Sada to mogu sebi i da priuštim. Za mene je normala vraćanje prirodi.

Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Leave A Response