Nasilje prema ženama s invaliditetom u vreme pandemije: Iskustva iz Kazahstana

Posted on by Redakcija

Turkestan, Kazahstan – Sigurna sam da se svaka žena koja je preživela nasilje celog života seća dana kad se to prvi put desilo – kaže Indira koja je tri puta preživela seksualno nasilje.

Nekoliko puta sam pokušala da se ubijem, a onda sam pomislila: ima ljudi kojima je teže, a pronalaze snage za život. Vera i majčina podrška pomogle su mi da ponovo stanem na noge.

Prema istraživanju sprovedenom 2016. godine, 17% žena u Kazahstanu doživelo je partnersko nasilje. Silovanja čine 98% svih zločina nad ženama Kazahstana u 2017. godini. Kako je krajem marta proglašen karantin, prijavljeni slučajevi nasilja nad ženama su u porastu.

Žene poput Indire, koja ima oštećenje vida, naročito su pod rizikom. Prema podacima iz 2019. godine, u Kazahstanu je 674 200 osoba s invaliditetom. Procenjuje se da se polovina, bez obzira na pol i starosno doba, suočava sa različitim oblicima nasilja u svojim domovima. Generalno su žene i devojke s invaliditetom pod većim rizikom od rodno zasnovanog nasilja. Takođe teže dolaze do sistema podrške i zaštite kada im je to potrebno.

Osobe sa intelektualnim ili senzornim invaliditetima, kao što su oštećenje vida ili sluha, ne mogu uvek da prijave nasilje, niti da dobiju pomoć, savetovanje ili druge usluge koje bi im omogućile da žive dostojanstveno i sa poštovanjem – kaže Gaziza Moldakulova iz UNFPA Kazahstan.

Nedostatak informacija u prilagođenim formatima predstavlja prepreku da osobe s invaliditetom u potpunosti razumeju svoja prava i da saznaju o servisima podrške koji su im na raspolaganju. Arhitektonske barijere, među kojima je i nepristupačnost saobraćaja, takođe igraju važnu ulogu.

Socijalni radnici, medicinsko osoblje i drugi zaposleni u kriznim centrima često nemaju odgovarajuće treninge i veštine za pružanje podrške osobama s invaliditetom.

Rodno zasnovano nasilje i pandemija

Stvaranje efektivnog multisektorskog odgovora na rodno zasnovano nasilje koji uvažava potrebe žena s invaliditetom, naročito je važno u periodu pandemije. Poznato je da krizne situacije kao što je pandemija pogoršavaju postojeće rodne nejednakosti, a tenzije u porodicama su u porastu, posebno kad su svi prinuđeni da ostaju kod kuće duži vremenski period, što rezultira većom stopom nasilja prema ženama u mnogobrojnim zemljama sveta.

UNFPA radi sa vladom Kazahstana na razvoju standardnih operativnih procedura za pružanje usluga ženama koje su preživele rodno zasnovano nasilje. Ujedno podržava projekte osnaživanje saradnje između zdravstvenih radnika, pružalaca usluga socijalne zaštite i policije, radi prevencije i boljeg odgovora na rodno zasnovano nasilje.

Standardne operativne procedure treba da postanu priručnik na stolu svakog lekara, policajca, socijalnog radnika, kako bi mogli zajedno da rade i blagovremeno identifikuju slučajeve nasilja, da bi pružili pomoć svima koji doživljavaju nasilje – dodaje Moldakulova. – Sada radimo na tome da u postojeće procedure uključimo potrebe osoba s invaliditetom i da ažuriramo sisteme preporuka kako bi odgovarali potrebama svih potencijalnih korisnika usluga.

Osobama s invaliditetom potrebne su pristupačne informacije o načinima na koje mogu da se zaštite od korona virusa. U vezi s tim, UNFPA u saradnji sa drugim asocijacijama i organizacijama žena s invaliditetom iz Kazahstana plasirao je seriju audio i video materijala na znakovnom jeziku.

Nedostatak pristupačnih informacija ujedno ima uticaja na seksualno i reproduktivno zdravlje žena s invaliditetom – kaže Lyazzat Kaltayeva, predsednica jedne od organizacije žena s invaliditetom iz Kazahstana.

Žene s invaliditetom ne shvataju u potpunosti svoja reproduktivna prava

Žene s invaliditetom znaju veoma malo o tome kako mogu da se zaštite od neželjene trudnoće, što rezultira velikim brojem abortusa – koji je osam puta veći u odnosu na ostale žene, a stopa abortusa najviša je kod žena oštećenog sluha – kaže Lyazzat Kaltayeva. – Podaci takođe pokazuju da žene s invaliditetom u Kazahstanu ne razumeju u potpunosti svoje pravo da samostalno odlučuju o tome da li žele ili ne žele da postanu majke.

Prema podacima iz 2018. godine, približno je 293 500 žena s invaliditetom u Kazahstanu, a njih 0.5% ima decu.

Toliko niska stopa roditeljstva veoma je retko povezana sa zdravljem žene – objašnjava Lyazzat.

Reč je o situaciji koja je Indiri veoma dobro poznata. Uprkos nasilju koje je preživela, uspela je da počne da radi kao maserka i da ostvaruje stabilan prihod, upoznala je muškarca, zaljubila se i ostala trudna.

Mogla sam da imam ćerku, ali kad sam bila u petom mesecu trudnoće, porodica me je na prevaru odvela u bolnicu, prekinuli su mi trudnoću i podvezali mi jajovode. Niko nije tražio moj pristanak! Lekari me čak nisu ni obavestili da će mi to uraditi – kaže Indira. – Još uvek sanjam da imam dete. Nadam se da će mi vantelesna oplodnja to omogućiti.

Pandemija koronavirusa postavila je nove izazove pred Indiru, kao i pred mnoge druge žene s invaliditetom. – Zbog karantina niko ne može da dođe na masažu, sedim kod kuće, ne radim i ne zarađujem. Odnosi sa članovima porodice su se pogoršali. Otac mi svakog dana traži novac za svoje potrebe. Majka i ja se svađamo zbog toga. Predložila sam ocu da uštedi nešto noca, a on je počeo da me ponižava i naše svađe prerasle su u fizičke okršaje.

Uz sve što je preživela, Indira zastupa ženska prava: – Svi, naročito žene, treba da znaju da imaju pravo na život bez straha da će ih neko tući, ponižavati ili seksualno zlostavljati.

https://eeca.unfpa.org/

This image has an empty alt attribute; its file name is EU-UN-logo-1-1.jpg
Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response