Može li svet (p)ostati pristupačan nakon pandemije?

Posted on by Redakcija

Kao majka koja radi od kuće, nisam očekivala da ću se tokom pandemije osećati kao da imam više mogućnosti, ali bilo je tako.

U prethodnih deset godina, stvorila sam karijeru zasnovanu na autonomiji, fleksibilnosti i mogućnosti da stavim laptom u ranac i radim odakle god želim. (Pored bazena mi je oduvek omiljeno mesto.) Zamišljam sebe kao digitalnog nomada. Sve je postalo sporije, jednostavnije i mnogo bliže kući kad sam pre 18 meseci postala majka. Dobrobit rada sa bilo kod mesta otvara put dobrobitima rada od kuće – iznenađujući nusprodukt novog poglavlja, za koji sam u jednakoj meri bila zahvalna, a doživljavala sam ga i kao izazov.

Kad je postalo jasno da je najbolji način da se zaustavi širenje virusa da svi ostanemo kod kuće, činilo se da je teško, ali moguće.

Podsetilo me je na prvih nekoliko meseci nakon porođaja, kada mi se svet suzio na 160 kvadratnih metara izvan kuće. Period hibernacije sa novorođenčetom za mene je predstavljao neskladnu promenu, jer sam ekstrovertna i uvek sam uživala u privilegijama života u glavnom gradu. Ali u novoj realnosti, u kojoj sam odgovorna za život još jednog bića, nisam mogla da odem iz kuće na duže od 90 minuta, čak i kad bih povela bebu. Ako bih sve unapred isplanirala i zaposlila nekoga da bude sa detetom, plaćala sam između 60 i 75 dolara za vreme neophodno da samo stignem na neki događaj (da ne govorim o vremenu zaista provedenom tamo). Pored mnogih stavki koje su mi već opterećivale budžet, jer sam prvi put majka, teško da je bilo mogućnosti da plaćam i pelene i bebisiterku.

Propustila sam mnogo. Sa klijentima nisam odlazila na poslovne ručkove, nego smo sve obavljali telefonom. Slušala sam podkaste umesto da pohađam lekcije uživo. Propustila sam godišnju konferenciju o pisanju. Koncerti i predstave odigravali su se bez mene.

Kad je moja ćerka napunila godinu dana, počela sam da se vraćam u spoljni svet. Putovala sam da govorim na konferencijama, odlazila sam u teretanu i crkvu. Odlazila sam iz kuće barem na svakih nekoliko dana. Ritam je bio neuporedivo sporiji u odnosu na vreme pre bebe, ali sam ipak redovnije izlazila. Što je bilo moguće jedino uz pažljivo planiranje. Moj muž i ja ukrštali smo rasporede. Pozvala sam roditelje da dođu na produženi vikend, a bebisiterku sam zakazivala šest ili više nedelja unapred. Svaki susret uživo dogodio bi se zahvaljujući slojevima predviđanja, planiranja i budžetiranja.

Onda je socijalna distanca postala nova normalnost. Svi su počeli da rade od kuće (to jest, oni koji su imali sreće da zadrže posao i da uopšte mogu da ga obavljaju od kuće). Odjednom, niko ne odlazi na poslovne ručkove. Sve moje kolege zure u monitore i mašu pred kamerama. Sve se izravnalo.

Dobijala sam pozive za onlajn predavanja. Za koncerte na instagramu. Rođendanske koktele na Zoomu. Konferencije se organizovale onlajn. Svi ti događaji zbog kojih sam ranije morala da premeštam planine, sad su iskakali onlajn. Mogla sam da biram časove, radionice i druge događaje koje ću pohađati iz sopstvenog doma. Kako je moguće da sam tokom karantina bila više zauzeta nego pre karantina?

Na čudan i neočekivan način, svet mi se otvorio baš u trenutku kad je svet postao zatvoren. Imala sam bolji pristup profesionalnom razvoju i povezivanju sa drugima, u vreme kad su svi izolovani u svojim domovima. Događaji koje sam ranije morala da propustim zbog brige o detetu, sada su mi na raspolaganju. Sve je na klik.

Bilo je olakšavajuće što se više ne osećam kao čudakinja jer se u pozadini konferencijskog poziva kod mene čuju dečje igračke. Ispostavilo se da zvuk koji nečija mačka pravi hodjući po tastaturi nije odraz neprofesionalnosti, nego nešto nežno. Ogroman broj onlajn dešavanja postao je preplavljujući, ali više volim da budem preplavljena mogućnostima nego da budem zaboravljena.

Ništa ne može nadmašiti iskustvo licem u lice. Susrete uživo više nećemo uzimati zdravo za gotovo. A možemo li isto tako zapamtiti da postoje ljudi koji ne mogu da prate taj uobičajeni tempo? Hajde da ova pristupačnost ne bude privremena.

Postoji obilje razloga iz kojih ljudi ne mogu uživo da posećuju neke događaje: nedostatak vremena, nedostatak podrške, fizičke potrebe, očigledne i nevidljive prepreke. Neki ljudi ne mogu doći u prostor, iz razloga koji nisu u njihovim rukama. Neko ima invaliditet. Za nekoga ne postoji prevoz. Neko ima samo sat i po između hranjenja i uspavljivanja bebe.

Zajednica osoba s invaliditetom godinama već govori o tome. Mnogi su s razlogom iznervirani, jer sada, kad je postalo očigledno da se pristupačnost tiče svih, a ne samo određenog dela populacije, sve ono što se ranije smatralo nemogućim, najednom je ostvarivo i dostupno. Obrazovanje je preseljeno onlajn. Doktori i pacijenti susreću se putem telefona, terapije se odvijaju putem video poziva.

Nisam očekivala da ću se u vreme globalne krize osećati kao da imam više mogućnosti, ali to se dogodilo. Na kraju pandemije, možemo li da zadržimo u svesti sve ljude koji su se sada prvi put osetili uključenim u određena dešavanja? Iskoristimo ovaj trenutak da uvidimo kako naš svet može da bude izvanredno pristupačan.

Hilari Saton

https://www.huffpost.com/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response