Ejbilizam kao oblik nasilja prema ženama s invaliditetom

Posted on by Redakcija

Ejbilizam predstavlja splet ideja i uverenja zasnovanih na pretpostavci da je telo bez invaliditeta favorizovano ili preferirano u odnosu na telo sa invaliditetom. Na sličan način kao rasizam, homofobija, transfobija i seksizam, društveni konstrukt invaliditeta pozicionira osobe s invaliditetom kao inferiornu grupu u odnosu na osobe bez invaliditeta. Osobe s invaliditetom imaju sposobnosti po kojima se razlikuju od većinske populacije. To ne znači da se oštećenje koje imaju ignoriše ili minimalizuje, nego da uz adekvatnu podršku svi ljudi mogu doprineti zajednici.

Ejbilizam se čvrsto drži medicinskog modela, pri čemu su osobe definisane invaliditetom, a fokus je na odstupanju od norme, umesto na prepoznavanju individualnosti i specifičnog seta iskustava. Medicinski model u prvi plan stavlja invaliditet, a ne osobu. Slično tome, audizam možemo definisati kao obezvređivanje gluvih i nagluvih osoba. Primer toga je pretpostavka da je znakovni jezik inferioran u odnosu na druge jezike ili da je kultura gluvih inferiorna kultura.

Mitovi o invaliditetu i rodno zasnovanom nasilju prema ženama s invaliditetom određuju vrste usluga koje su ženama s invaliditetom na raspolaganju i koje su im pristupačne. Na primer, ograničen pristup informacijama o seksualnom zdravlju zasnovan je na uverenju da žene koje imaju invaliditet neće biti seksualno aktivne, pa im pouzdane informacije o seksualnom i reproduktivnom zdravlju nisu ni potrebne. Ovo svakako povećava rizik od seksualnog i fizičkog nasilja.

Ejbilizam u znatnoj meri utiče na debatu o eutanaziji i osobama s invaliditetom, što zadobija veliku medijsku pažnju. U Kvebeku su se organizacije osoba s invaliditetom ujedinile kako bi se suprotstavile legalizaciji eutanazije. Naše društvo je fobično prema invaliditetu i ne vidi vrednost življenja sa invaliditetom. Ejbilizam kao oblik nasilja javlja se kad neko ko živi s invaliditetom odluči da prekine svoj život, a ta odluka se ne smatra suicidom. U svim drugim slučajevima, aktivno se zalažemo za prevenciju suicida. Ejbilistička i seksistička uverenja utiču na način na koji procenjujemo i vrednujemo živote drugih: veoma često živote žena s invaliditetom društvo procenjuje kao živote koji nisu vredni življenja.

Ejbilizam kao oblik nasilja često se ispoljava u odlukama koje se odnose na produžavanje ili spasavanje nečijeg života. Osobe s invaliditetom često su prinuđene da potpišu da, na primer, odbijaju tretman ili operaciju koja će im poboljšati kvalitet života ili ga produžiti, što naročito dolazi do izražaja u uslovima ograničenog pristupa zdravstvenoj zaštiti ili kada su medicinski resursi ograničeni. Kad su u pitanju životi žena s invaliditetom i odluke koje direktno utiču na njih, ključno je razumeti da su one često zapostavljene i unutar sopstvenih porodica, koje ih vide kao teret, posebno kad žena ne ispunjava rodne stereotipe o tome šta u našoj kulturi uopšte znači biti žensko. Najvažnija poruka koja okružuje asistirano samoubistvo i uskraćivanje medicinske nege ženi sa invaliditetom samo je odraz većih sistemskih predrasuda i barijera koje utiču na percepciju o tome čiji se život vrednuje, a ujedno utiče i na to ko zapravo ima odgovornost da odluči o tome da se nečiji život okonča, kao i na način kako se takve odluke donose. Binarni odnos između osoba sa i bez invaliditeta stvara dihotomiju: slavljenje suicida naspram njegove prevencije. Pravo pitanje je: – Ko od toga ima korist? Žena s invaliditetom, ili njeni negovatelji, pružaoci usluga i sama država?

Preko pola milijarde žena i devojaka u svetu ima invaliditet.
Žene s invaliditetom pod većim su rizikom od nasilja u porodici u odnosu na žene bez invaliditeta.

Mitovi i realnost

Mit: Žene s invaliditetom percepiraju se kao seksualno nepoželjne ili neseksualne, pa ne mogu doživeti seksualno nasilje.

Činjenica: Preko 80% žena s invaliditetom doživi seksualno nasilje tokom života. Seksualno nasilje je pitanje moći i kontrole, a ne seksualne privlačnosti i poželjnosti žrtve.

Mit: Autoriteti su uvek voljni da podrže ženu s invaliditetom kad prijavi nasilje.

Činjenica: Sistem ženama s invaliditetom često osporava kredibilitet, smatra ih nepouzdanim kad svedoče ili iznose dokaze, pogotovo ako je reč o ženama koje su preživele povrede mozga, imaju kognitivni invaliditet ili poteškoće sa mentalnim zdravljem.

Mit: Žene s invaliditetom najčešće zlostavljaju nepoznati ljudi, niko ko svoj život posveti brizi za nekoga ne može biti zlostavljač.

Činjenica: Nasilnici su najčešće članovi porodice, intimni partneri, vršnjaci i negovatelji, medicinski profesionalci, osoblje u institucijama, socijalni radnici, muškarci ili žene.

http://www.vawlearningnetwork.ca/

This image has an empty alt attribute; its file name is EU-UN-logo-1-1.jpg
Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije u okviru regionalnog projekta “Primena normi, promena svesti”. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorkama i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Evropske unije.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response