Marija Karadarević: Tu smo i kad nas ne vidite

Posted on by Marijana Čanak

Pandemija ima veliki uticaj na svakodnevne živote pojedinaca, a svi zavisimo od stručnjaka, kriznih timova i političara koji kreiraju zakonske mere i propise. Pokazalo se da mere koje doprinose suzbijanju aktuelne krize ujedno imaju negativne posledice na drugim poljima. Suzbijanje korona virusa može poslužiti kao povod za smanjenje ljudskih prava u oblasti seksualnog i reproduktivnog zdravlja, što posebno pogađa žene i druge marginalizovane grupe. Pandemija predstavlja pretnju celokupnom zdravstvenom sistemu, a zaštita seksualnog i reproduktivnog zdravlja je pod dodatnim pritiskom. Novonastala situacija ograničava pristup postojećim uslugama podrške i zdravstvene zaštite, stvarajući rizik od uskraćivanja mogućnosti izbora i odlučivanja o rađanju. Kad je reč o ženama s invaliditetom, pandemija umnožava već postojeće nejednakosti i usložnjava njihove izazove.

Organizacija ...IZ KRUGA – VOJVODINA u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA realizuje projekat Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava u pet lokalnih zajednica u Srbiji: Kragujevac, Raška, Temerin, Užice, Vranje. Važno je da profesionalci, pružaoci usluga i kreatori politika obrate pažnju na ovu temu i potrebe svih. Seksualnost je suštinski deo identiteta i osnovna životna potreba, čak i u doba krize. Svako ima pravo na informacije i zdravstvenu zaštitu, kako u doba krize, tako i nakon nje. Koje strategije zagovaranja upotrebiti da bi se stalo na put eksploataciji krize u cilju smanjenja seksualnih i reproduktivnih prava?

U serijalu razgovora sa ženama s invaliditetom saznajemo s kojim izazovim se suočavaju na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, kako se nose sa svakodnevnim mikroagresijama na tom području, kako proživljavaju novonastale pritiske kriznog perioda, koje usluge podrške i dodatni alati samozastupanja su im potrebni. U nastavku čitate iskustva Mariju Karadarević, pesnikinje iz Užica.

Ukratko o sebi, svom dosadašnjem radu, postignućima, hobijima i interesovanjima.

MK: – Rođena sam 1982. u Užicu. Radim u Telekomu kao operaterka. Povremeno i sa velikom radošću se bavim glumom. Pišem poeziju. Do sada sam objavila nekoliko knjiga sa grupama autora i dve samostalne zbirke: Most na vetru(2010) i Pametna žena (2019).Pišem o onome što proživljavam, bez uticaja mašte i imaginacije. Svaka pesma obrađuje neki događaj iz mog života i svi likovi iz moje poezije su stvarni. Neki mi ne veruju kad to kažem, ali rime su mi prvi put doslovno došle u san i počela sam da se gušim. Ustala sam i pisala do jutra. Imala sam tada trinaest godina i verovatno su neka nataložena iskustva počela da isplivavaju i oblikuju stihove. U periodu izolacije pisala sam o prirodi, nikada ranije nije mi se desilo da mi nedostaje kontakt sa zemljom ili da mi nedostaje drvo.

Kakav je tvoj stav o aktivizmu osoba s invaliditetom? Da li si aktivna u nekom udruženju i zbog čega ti je to važno?

MK: – Dugogodišnja sam aktivna članica Udruženja cerebralne i dečje paralize (UCDP) Užice. Što se tiče aktivizma osoba s invaliditetom, uviđam da nove generacije ne pokazuju naročito interesovanje na tom polju, dok je sa mojom i starijom generacijom bilo drugačije. Udruženje je moja baza sigurnosti, prostor u kome osećam prihvatanje i pripadnost, što mi je veoma važno. Unutar Udruženja učestvovala sam na psihološkim radionicama koje i danas smatram jednom od svojih životnih prekretnica. Osnovali smo tim koji je uspostavio kontakt sa članovima koji nikada nisu posetili Udruženje, što je imalo velikog odjeka u gradu. Pokrenuli smo glumačku trupu i nastupali sa glumcima Užičkog pozorišta. Tad sam se opustila i postala svesna sebe, prestala sam da se plašim i da osećam stid. Nekoliko puta su organizovane radionice na temu seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava, ali sam ih propustila zbog obaveza na poslu.

Šta za tebe uopšte znači pojam seksualnih i reproduktivnih prava?

MK: – Trenutno sam u takvoj životnoj fazi da više nemam stav o tome. Potisnula sam sopstvenu seksualnost, jer sam dosta puta bila odbijena. Kad sam u nekoliko navrata pokušala da se izrazim kao seksualno biće, u sredini kakva je naša, to neminovno nailazi na predrasude i osude, pa sam taj deo identiteta stavila u zapećak. Prestala sam da razmišljam o tome. Imam šta da kažem na tu temu, ali nisam sigurna da mogu naići na razumevanje. Sve što mi se dešavalo kroz život primoravalo me je da se zatvorim. Problemi sa kojima se žene suočavaju zavise od stepena invaliditeta i kućnog vaspitanja. Većina žena nema ni svest o tome da je seksualno biće. U životu nismo imale vremena za osnaživanje te strane, jer smo se bavile svojim fizičkim zdravljem i željom da budemo što pokretljivije i što samostalnije. Ni naši roditelji ne doživljavaju nas kao seksualna bića. Trošimo godine na rehabilitacije i terapije, u periodu puberteta većinom smo u bolnicama. Nisam imala klasično detinjstvo, da bih u pubertetu mogla nekoga da sretnem, svesna privlačnosti i seksualnosti. Mislim da svi treba da se vratimo u unazad, u onaj period koji smo propustile. Većina žena s invaliditetom ima problem sa samopouzdanjem. Muškarci nas mahom doživljavaju kao ortake, internalizujemo takvu percepciju do te mere, da i same poverujemo da smo neseksualne. Nije imao ko da nam kaže da nije tako, pa dosta kasnije osvešćujemo taj deo identiteta. Dugo me je bila sramota da odem na ginekološki pregled, jer nisam imala seksualne odnose. Kako da ikome objasnim da nisam imala vremena da se bavim seksualnošću? Počela sam da je osvešćujem tek u dvadeset devetoj godini.

Šta ti je pomoglo da počneš da se baviš svojim seksualnim identitetom?

MK: – Imala sam nekoliko prijatelja koji su mi govorili da jesam seksualno biće i da treba da istražujem taj deo sebe. Značila mi je podrška porodice, počeli smo da razgovaramo o tome i govorili su mi da moram time da se pozabavim, pa sam intenzivno počela da razmišljam o tome, što je bila inicijalna kapisla mog seksualnog osvešćivanja. Ali, prepreke nisu nestale, naprotiv. Partnerske veze uglavnom su mi počinjale rečenicom: – Meni ne smeta što imaš invaliditet – a kad dam inicijativu ili jasno stavim do znanja kakvo emotivno i seksualno partnerstvo želim, dolazi do povlačenja. Onda smo samo drugari. Sećam se da mi je jedan od momaka s kojim sam bila rekao: – Ti stvarno ništa ne znaš! Neizbežno je da sve te poruke utiču na samopouzdanje i stvaraju potrebu za povlačenjem.

Sećaš li se još nekih primera mikroagresije i diskriminacije koju si doživela na području seksualnosti i roditeljstva?

MK: – Sećam se da sam bila u gradu, naišao je moj poznanik, prilično pijan, prišao mi je i rekao da želi da mi pomogne. Kad sam pitala kako, rekao je da želi da mi pomogne da u trenutku budem srećna, jer sa mnom nema ko da spava. Kakav je moj odgovor na to? Kad sam u kafani, potegnem flašu i odem. Kad sam kod kuće, samo se povučem u sebe. Kad je o materinstvu reč, obično mi govore da to ne mogu, da mi treba pomoć, da moram da pazim, jer će muškarac da me iskoristi i da me ostavi samu sa detetom. – Kako ć sa šetalicom da paziš dete? Zaposlena sam i imam stan, pa svi pretpostavljaju da bi partner bio sa mnom iz koristoljubivih razloga, nikome ne pada na pamet ljubav. To su generalne poruke koje sam dobijala od sredine u kojoj živim.

Koje usluge podrške su u redovnim okolnostima dostupne ženama s invaliditetom u tvom gradu? Koliko imaš poverenja u mrežu tih usluga (bilo da su institucije, udruženja ili neformalne grupe podrške)?

MK: – Zdravstveni centar Užice obezbedio je takozvane prioritetne kartice za osobe s invaliditetom, što nam olakšava proceduru zakazivanja i obavljanja pregleda, jer kartice funkcionišu kao propusnice. Ginekološka zaštita u Zdravstvenom centru Užice, koji pokriva ceo Zlatiborski okrug, pristupačna je ženama s invaliditetom, s tim da postoje liste čekanja i kod određenih lekara nemoguće je brzo doći na red. Udruženje pruža usluge psihološke podrške, a svim ženama su dostupni SOS telefoni Ženskog centra Užice. U redovnim okolnostima organizovana je joga za žene s invaliditetom, a trenutno nas je pet u grupi. Svim osobama s invaliditetom dostupna je usluga personalne asistencije i pomoć u kući. Tokom vanrednog stanja imali smo podršku Udruženja po pitanju dostavu namirnica i drugih potrepština na kućne adrese. Otkako živim u centru grada, asistencija mi više nije potrebna, pa ne koristim te usluge. Kod lekara uglavnom odlazim u privatnu ordinaciju. Ranije se događalo da se lekari ne obraćaju meni, nego onome s kim bih došla. Pitaju: – A šta njoj treba? Što je ona došla? Obično kažem: – Ja sam ovde i umem da pričam, obratite se meni. Dešavalo se da se doktori uplaše kad vide osobu s invaliditetom, da se čude zašto smo uopšte došli. Ali, poslednjih godina je znatno drugačije, čini mi se da su nešto naučili. Sa svojom ginekološkinjom imam dobro iskustvo, nikada mi ništa ne sugeriše, niti se drugačije ophodi prema meni zato što imam invaliditet.

Na koje načine si spremna da zastupaš svoja prava na ovom polju i koje dodatne alatke su ti potrebne?

MK: – Posle ove izolacije mi je teško da odgovorim na to pitanje, jer smo u ovom periodu svi otišli unazad. Taman sam počela da izlazim, a promocija knjige otvorila mi je razne mogućnosti i pokrenula neka dešavanja. Onda je nastupila izolacije, pa sam shvatila da sam nigde. Nakon izolacije mi je potrebna rehabilitacija za mozak, da bih mogla da kažem da sam spremna za bilo šta. Kao da treba da se vratim na fabrička podešavanja. Iz iskustva mi se čini da žene s invaliditetom kriju mnogo toga, tako da se osećam loše kad pričam sa njima, jer održavaju tu sliku da izazova nema i da se sve može. A realno je da se upuštamo u veze koje se kriju, veze u kojima je žena ta koja vuče da bi odnos uspeo, veze u kojima nas predstavljaju kao najbolje drugarice. Svaka od nas u nekom trenutku pristane na to: da vezom naziva nešto što suštinski nije veza. Primetila sam da svaki muškarac s invaliditetom može da ima ženu bez invaliditeta, a žena s invaliditetom teško pronalazi ikoga. Išla sam kod psihijatra da mi to razjasni, pa su mi rekli da muškarac u ogledalu ne može da gleda svoj odraz, treba mu žena bez invaliditeta koja će ga činiti superiornijim. Iz mog iskustva, kad je žena s invaliditetom u vezi sa muškarcem koji ima invaliditet, odnos je pod udarom dva kompleksa: mog i njegovog. Kad sam bila sa muškarcima bez invaliditeta, veza bi se završavala pod pritiskom njegove porodice i bliže okoline koja nije mogla da me prihvati. Šta god da uradim u vezi, to se ne računa. Računa se samo moja šetalica koja se vidi. Kao ženu, diskriminišu me muškarci i sa i bez invaliditeta. Na snazi su dvostruki aršini: kad je muškarac sa invaliditetom u vezi sa ženom koja nema invaliditet, on je frajer; kad sam ja u vezi sa muškarcem bez invaliditeta, onda on mene koristi. U njegovom slučaju je to ljubav, u mom niko neće spomenuti ljubav, upozoravaće me da je neizbežno da me partner bez invaliditeta vara. Uvek sam na to odgovarala sa: – Ako je meni dobro, šta vas briga! Žene s invaliditetom su tako ponižene, da nemam komentar.

Kakve promene su nastale u tvom svakodnevnom životu usled krize prouzrokovane kovidom?

MK: – Zapravo, imam osećaj da sam prešla na sledeći nivo igrice. Pre karantina, kad sam objavila knjigu, bila sam toliko ispražnjena, da sam se osećala kao izduvan balon. Knjiga je bila suočavanje sa prošlošću i to je trebalo isprocesuirati. Kad sam mislila da ne mogu više, nastupio je karantin, pa sam morala na sledeći nivo. Svakog dana pređem barem kilometar, a u redovnim okolnostima obično idem taksijem. Ne bih se naterala da pešačim kao sada, niti bih znala dokle mogu da stignem. Dosta sam pisala, pročitala sam sve knjige koje su bile na čekanju, kuvala sam sve što me je inače mrzelo da kuvam. Iako sam se sa prijateljima viđala onlajn, nedostaje mi direktan kontakt, izlasci, bioskop i pozorište. Rekla bih da sam ojačala fizički i mentalno. Karantin mi je pomogao da shvatim šta mi je u životu suvišno, šta zaista želim, a šta ne.

Šta te najviše plaši u periodu pandemije?

MK: – Ne plaši me pandemija, plaši me život posle pandemije, odnosno, socijalizacija. Bojim se da ćemo se udaljiti jedni od drugih. Žene s invaliditetom su same po sebi povučene, treba nam više vremena za socijalizaciju, a čini mi se da će nas period izolacije vratiti još više unazad. Bojim se da se potpuno ne zatvorim u sebe, da ne zadržim rutinu karantina na koju sam se već navikla. Ako nastavim da radim od kuće, pretvoriću se u nešto što nisam. Karantin nas nedvosmisleno ugrožava na planu socijalizacije i društvenog života.

Prema tvojoj proceni, kakve će posledice period krize i izolacije imati na živote žena s invaliditetom i njihovu poziciju u društvu?

MK: – Najveće posledice će se osetiti u psihičkom i fizičkom stanju žena prouzrokovanim socijalnom distancom. Žene su inače povučene u sebe, bojim se da će se posle ovoga to intenzivirati. Ona koja do sada nije imala posao, tek sada ga neće naći. Ona koja je bila zatvorena, biće još zatvorenija. Biće sve više nezainteresovanih i neinformisanih ljudi, jer će se svako o svom jadu zabaviti. Ne mislim da ljudi neće želeti da uvide bilo šta, nego će biti prioritetnijih stvari: kako preživeti. Unazadiće se sve za šta smo se izborile. Manje ćemo komunicirati, a samim tim ćemo znati manje o tome šta je kojoj od nas potrebno. Većina žena s invaliditetom koje znam posvećena je svojoj primarnoj porodici. Isuviše su vezane za roditelje, braću ili sestre, usredsređene su isključivo na taj životni aspekt, a izolacija je pojačala te veze, što utiče na stepen samostalnosti. Svaka od nas u periodu karantina prelistala je svoj život i uvidela gde je. Upadaćemo u depresiju, jer jurimo da postignemo nešto što nećemo moći, zato što se u mozgovima ništa nije promenilo. Prema mojoj proceni, potrebno nam je više psiholoških radionica. Trebalo bi s tim krenuti što ranije, raditi već sa devojčicama u pubertetu, kako bi na planu samopouzdanja i seksualnog osvešćivanja išle u korak sa svojom generacijom.

Šta je najbolje što ti se dogodilo u periodu karantina?

MK: – Javila mi se putem društvenih mreža devojka kojoj se dopada moje pisanje i već nedeljama razgovaramo putem video poziva. To mi je važno jer u svojoj poeziji nisam lagala, moja poezija je moja istina, naspram svih istina koje su kružile o mom životu. Sve što su ljudi hteli da znaju, a suzdržavali su se da me pitaju, nalazi se unutar moje zbirke. Htela sam da svom gradu dam odgovor na sva pitanja koja se prećutkuju, ali ih osećam. Pitali su se: kako sam mogla da budem u vezama u kojima me varaju, kako sam mogla to sebi da dozvolim… Odgovorila sam na sve i rekla sam: – Da, to sam uradila i ponovo bih uradila isto. Knjiga Pametna žena je knjiga o ženskom pitanju uopšte, ne samo o iskustvu žene s invaliditetom, iako kroz poeziju provejavaju posledice koje sam doživela zbog invaliditeta. Jedna od mojih prijateljica prenela mi je da se ljudi čude: – Kako si ti smela da se zaljubiš i napišeš tako dobru knjigu o tome? Seks se ne smatra normalnim delom naših života.

Kad bi ti neko dao tri minuta vremena da celom svetu saopštiš najvažniju poruku o invaliditetu kao delu ljudskog iskustva, šta bi rekla?

MK: – Naše potrebe nisu ništa posebnije od vaših, samo ih malo drugačije ostvarujemo. Tu smo i kad nas ne vidite.


 
Populacioni fond Ujedinjenih nacija UNFPA i Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA zajedno realizuju projekat Izgradnja kapaciteta žena sa invaliditetom za zagovaranje njihovih seksualnih i reproduktivnih prava u pet lokalnih zajednica u Srbiji: Kragujevac, Raška, Temerin, Užice, Vranje, u cilju povećanja nacionalnog kapaciteta za pružanje integrisanih usluga seksualnog i reproduktivnog zdravlja ženama sa invaliditetom, omogućavajući svim ljudima da donose informisane odluke o svom seksualnom i reproduktivnom zdravlju, uz osigurano poštovanje i zaštitu ljudskih prava.

About the Author

Leave A Response