Zabeleške iz karantina Marije Vrebalov Đorđević: Život je da se živi, čak i u nezamislivo komplikovanim okolnostima

Posted on by Marijana Čanak

Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Marije Vrebalov Đorđević, dizajnerke za unutrašnji dizajn po principima Feng Šuija i aktivistkinje za prava osoba s invaliditetom. Marija je odbornica u Skupštini grada Novog Sada (na listi DS kao nestranačko lice), članica Saveta za osobe sa invaliditetom i bivša zamenica predsednika Skupštine grada Novog Sada (2000-2012). Ekspertkinja je za univerzalni dizajn i pristupačne komunikacije.

Davno sam naučila da ne mislim misli koje nisu konstruktivne, produktivne, od kojih imam štetu, od kojih mi se uzlupa srce, od kojih ne mogu da dišem. Mislila sam do pre nekog vremena da sam naučila, ali nisam. Sve je potonulo u najdublji okean neznanja, nepoznatog, strašnog, kada sam zbog vesti i informacija oko kovida shvatila da ću biti životno ugrožena ako se uvede policijski čas. Život u četiri zida može dobro da se organizuje ako imamo svu neophodnu logistiku, izvršioce, dovoljno sredstava i život koji nije sam po sebi već previše izazovan. Sa kime ću i kako obavljati elementarne fiziološke stvari, toalet, potom oblačenje, ustajanje… Dok stignem do toga šta će se jesti, ili da li ima dovoljno prolom vode, rukavica, sredstva za dezinfekciju za osobu koja dolazi, ko će mi pomoći uveče ako policijski čas počne ranije popodne. Misli su se kovitlale, uznemiravale me, teško sam disala, mislila sam čega se sve bojim, šta mi je sve uskraćeno u već restriktivnom telesnom stanju. Dosta! Dosta! Sama sam prekinula da mislim bezvredne misli strahote koje su me blokirale i paralisale. Dala sam sebi zadatak da napravim realan raspored za jutro u novim okolnostima.

Život je da se živi. Čak i u nezamislivo komplikovanim okolnostima. Da u situacijama koje nismo izabrali pronađemo nešto za sebe, što biramo. Uvek i u svemu može da se napravi izbor, u ovom slučaju, naše nove realnosti, sa pandemijom i kovidom i zadatim ograničenjima možemo da izaberemo razum, mir, tišinu, sabranost, usporenost. Možemo ako želimo. A možemo i da smo ljuti, uznemireni, da se bojimo, mrzimo. Ja sam izabrala ono prvo. Tata i ja smo najugroženiji članovi porodice. Prestali smo da se viđamo i okupljamo porodično još prve nedelje marta. Da ne rizikujemo. Svi smo prošli velika iskušenja tokom svojih života, razne odvojenosti, samoće, usamljenosti, tata epidemiju variole, ja trbušni tifus i izolaciju kao devojčica, skoro dve godine odvojenosti od porodice po bolnicama nakon saobraćajne nesreće, 1998. godine tešku upalu pluća sa empijemom pleure i izlivom zbog kog sam bila na aparatima tri meseca isto u lakšoj izolaciji, i bombardovanje tokom kog sam bila trudna sa komplikacijama. Nikada nisam bila dugo ljuta na okolnosti koje su izvan mog delovanja. Brzo sam razumevala zadate okolnosti, iz njih učila šta mi je život donosio, da se staram o sebi, da nađem radost u trenutku, da se ne sećam ružnih iskustava koja prave ogorčenost, već da ih prihvatam kao bogatstvo koje mi sada kao riznica znanja daje mogućnost da uživam u malim svetlim delićima dana. A i kada nisam dobro, ja znam da će proći ako se ne pustim samosažaljenju, besu ili kriticizmu.

Moje životne okolnosti su se promenile pre tačno godinu. U samotni život, u moju unutrašnju tišinu, mir, u opštu ljubav, došla je konkretna ljubav. Odnos koji sam zamišljala skoro ceo život. Nisam mislila ni da ću se zaljubiti ponovo, ikada, ni da ću jedva čekati da se probudim ujutru, još pre nego što i zaspim, samo da ponovo budemo zajedno, da se smejemo, da pričamo, da se delimo u najtananijim osećajima i željama. A to se dogodilo. Ljubav. Posvećenost u partnerstvu. Postojanost. Poverenje. Duhovitost. Radost. Lepršavost. Nežnost. Strast. Sve u jednoj osobi. Pustila sam se. Pustila sam se životu. Shvatila sam da stvari dolaze baš kada sam spremna. I sada, iako je sve jako teško, i pojedinačno i globalno, iako su restrikcije u dnevnim aktivnostima ogromne, znam da ceo svet, od prvih komšija, susednog grada, države, kontinenta, ceo svet prolazi ogromnu transformaciju i ja sam se tome pustila. Uživam u tome što sam zdrava, što sam sa svojim mužem, što imam dobru asistentkinju, što su mi porodica i prijatelji zdravi.

Pisanje, kreativnost, vrlo specifična izolovanost zbog invaliditeta, zimska izolovanost po dva do tri meseca svake godine već dvadeset godina, introvertnost i stvaranje su moja celodnevna svakodnevica dugi niz godina. Politički angažman, aktivizam u sferi invalidnosti i pristupačnosti, pisanje knjige i uređivanje dnevničkih zapisa, sve je to oblikovalo moje biće. Puno ljubavi usmerene na to da kroz svoja lična teška iskustva osvetlim, razbistrim, olakšam trenutke onima koji prolaze neko slično iskustvo, a nemaju s kim to da dele. Nešto se intenziviralo, nešto se pritajilo, čeka neka druga vremena, a u ovima koja su sada, radim sve što je do mene, sve što je lična odgovornost, ne slušam vesti jer ima puno toga što me uznemirava a na to nemam uticaja, na mrežama budem par minuta dnevno i vrlo selektivno čitam postove, ne puštamo u naš lični prostor ništa što nije deo nas, čuvamo se međusobno, radimo od kuće i zahvalni smo na ekstra vremenu koje imamo samo za nas.

I shvatila sam da nije svet tu da mene usreći, niti političari, niti prijatelji niti bilo ko drugi, pa čak ni porodica, shvatila sam da su svi tu da se ja probudim, da razumem ko sam, da spoznam svoje vrednosti i uvećavam ih svojom svakodnevnom posvećenom rutinom u molitvi, meditaciji, vežbanju, disciplini koju inače visoko vrednujem i nije mi teško ni u novonastalim okolnostima, jer inače tako živim. Ne bavim se previše time šta mi je zabranjeno i ne analiziram tuđe sadržaje, strahove, ljutnju, već razumem vreme u kom živimo, u kom razumem da nije virus smrtonosan, već ono kako ga mi tretiramo, kako razumemo svoj život, zdravlje, higijenu i telesnu i duhovnu. Smrtonosno je to da ne marimo jedni za druge. Smrtonosno je da ne uradimo sve što je do nas za nas same, jer tako činimo i za druge. Smrtonosno je da mrzimo policijski čas, a da pre njega napravimo deset kontakata i dovedemo u opasnost i sebe i druge, smrtonosno je da ne razumemo da je za sve nas najvažnije da se sklonimo, primirimo, da utišamo svu buku ovoga sveta u sopstvenoj glavi, smrtonosno je da mislimo neće na nas, smrtonosno je sve ako ne shvatimo da svako od nas pojedinačno može da spase svet. Svojom disciplinom. Razumom. Ljubavlju. Mirom i prihvatanjem. Deluje teško, ali nije uopšte.

Marija Vrebalov: Volim život

About the Author

Leave A Response