Zabeleške iz karantina Jelene Rašić: Biće svega

Posted on by Marijana Čanak

Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Jelene Rašić, diplomirane ekonomistkinje. Jelena je često u ulozi žive knjige koja bez trunke cenzure demistifikuje različite teme iz života mladih žena s invaliditetom.

Polako se budim već po navici oko sedam ujutru. Ne znam koji je dan. Otvaram oči, pas je već počeo da skače po meni i maše repićem, zna da je vreme da idemo da prošetamo. Uvek me podseti da čovek treba da se raduje što je ustao, živ i zdrav.

Dok obavljam ličnu higijenu, primetim da sam sva otečena. Ponovo sam ostala budna do tri ujutru, serija se neće sama odgledati, a kako mi je trener dao svoju šifru na Netflixu, SBB otključao kanale, izbor je gotovo beskonačan, a vremena na pretek. Prođu mi kroz glavu srednjoškolski i studentski dani, da sam slično radila i tada, samo što nisam živela sama i nisam imala psa, pa nisam ustajala tako rano. Ali ne žalim se, srećna sam što ga imam. Tako da, izgleda i dalje ne živim sama.

Dogodi se da se za momenat zaboravim i pomislim kako sam se uspavala, jer u normalnim okolnostima ustajem u 5:40 za posao, izvedem psa, skuvam čaj, oblačim sinoć pripremljenu odeću, našminkam se i radni dan počinje… Ali sada ne, sada ne znam ni koji je dan, sada živim neki drugi život. Život u doba pandemije korona virusa.

Uzimam jaknu, obuvam patike i kraičkom oka na ofingeru vidim svoje novo maslinasto zeleno odelo spremljeno za posao, za koje sam dala poslednji dinar od plate krajem februara, jer mi tako fenomenalno stoji, a još uvek su bila sniženja… Šminka pored stoji zatvorena u kutiji. Setila sam se ovih dana, pa očistila četkice, sve složila i jedanput se i našminkala, za sebe… Moraću uskoro ponovo. Nedostaju mi te stvari. Puno stvari mi nedostaje. Ali biće. Biće svega.

Izlazim napolje, pas trči na svoje specijalno mesto da obeleži ko je u kraju glavni, sretne komšiju Alberta, zalaje, da opravda zašto ima nadimak Zver, iako se zove Miliša. Upijam zrake jutarnjeg sunca i toliko prija ovih dana, čini mi se da nikada nije više prijalo… Pozdravi komšija me vrate u realnost i ubrzo mi glavna preokupacija postane svakodnevna borba sa korona virusom. Kad izađem napolje, imam osećaj da je svuda oko mene: kao da se nalazim na minskom polju, a minu uopšte ne mogu da vidim. Jedino oružje mi je bočica aktivnog kiseonika u džepu, pa i pri najmanjoj sumnji da bih mogla da se zarazim, prskam ama baš sve. Bukvalno sve.

Danas sam odlučila da odem u prodavnicu. Srećom, živim u kraju gde ima dosta i malih i velikih radnji i uvek odlazim u istu, gde mi na oko deluje najčistije i najsigurnije. Tako sama sebi pomognem, psihički. Kako je još rano, nema gužve. Pas redovno sačeka ispred, uzimam korpu, sama je dezinfikujem, uz obaveznu rukavicu i masku. Onda se kao nasmejem: – Hej, nestašica rukavica, meni treba jedna, duže će mi trajati svaki par koji imam u šteku! Trudim se da ne razmišljam što ih nemam puno, biće. Biće svega.

Uzimam obavezno konzervu tunjevine. Već sam ih složila deset u frižideru. Ne znam šta je to s konzervama i našim narodom, verujem da je zbog onih priča iz rata devedesetih, kad su konzerve bile spas, bar sam tako čula (kao i mnogi, pretpostavljam) pa su nam sada konzerve kao neka sigurnost za ne daj bože i za ono ako nas zatvore na 24 sata. Uzimam još dve litre mleka, 20 jaja (to uvek treba ako se odlučim da napravim kolač), pakovanje makarona, pavlaku, sir. Tražim i kokice, njih već danima nema. Verovatno ih sad uz film svi grickaju. Nema veze. Biće ih. Biće svega. Komšinica mi kaže da je stigao kvasac. Kunem se, vrisnula bih u tom momentu, ali sam se sabrala, odrasla sam, odgovorna, čovek mora biti najsmireniji u ovim situacijama. Ili bar mora tako da se ponaša, da ne širi paniku. A ni preveliku radost. Kako reći da si radostan zbog običnog kvasca? Dobijam pet kesica, stigao je samo suvi. Nema veze, ima toliko recepata, praviću svašta.

Inače, obožavam da kuvam, testo uvek traži vreme i ljubav; iako već znam da pravim beskvasne hlebove sa različitim semenkama i začinima, kiflice, pogačice, uštipci i krofne su za mene jedan viši nivo i prava umetnost. Odlazim kući sa dve kese. Pas nije oduševljen. I dalje mu nije jasno zašto smo stalno kod kuće i, ako već jesmo, zašto ne idemo da šetamo toliko da nas noge zabole, pa da sednemo na neko lepo mesto, popijemo kafu, da on dobije vodu i keks, pa onda opet ispočetka. Ulazim u stan, on čeka. Opet me zbunjeno gleda: – Zašto sve toliko dugo traje? Imamo već ustaljen način, osim pranja ruku, domestosa za kvake, đonove i pod. Njegov povodac čistim alkoholom. Kese takođe. Jaknu isprskanu alkoholom iznosim na terasu, ostaće fleke. Neka. Biće svega. Biće i jakne. Onda svaki proizvod prebrišemo. Ne sviđaju mu se ti mirisi, ali ipak juri kesu u kojoj je sir. Onda se ljutim na njega, ne zbog sira, nego da se ne bi otrovao od silnih dezinfekcionih sredstava i mirisa. Ne umem da mu objasnim da postoji realna mogućnost da isto može i meni da se desi, da moramo da pazimo. Slažem namirnice u frižider. Danas će mi doći majka. Majka je jedina osoba sa kojom se viđam, uz sve mere predostrožnosti. A ni ona se ne viđa ni sa kim osim sa mnom. Tako je valjda u redu.

Imam sada kvasac, napraviću kiflice, poslaću bratu, radujem se. Majka je došla, nema poljubaca. Iskreno, nisam neko ko voli da se ljubi, tako da mi to ne smeta. Dok je čekam, posećujem društvene mreže, odgovorim na poruke. Imam drage ljude sa kojima se svakodnevno čujem, bitno mi je da su oni dobro. Ili pozovem drugaricu da pitam kako je. Ili se smejemo, šaljemo jedni drugima one smešne slike u vezi sa koronom koje sada svi dele po društvenim mrežama. Mislim da je to dobro. Humor će spasiti svet; ako ga ne spasi, učiniće ga podnošljivijim. Lepo je što mi se otac posle par godina javio na telefon. Pre ovoga nije želeo. To je bilo veliko iznenađenje za mene, u ovo neko doba, doba virusa. Htela sam da vidim da li je dobro. I dobro je. Drago mi je, on je u onoj rizičnoj grupi starijih od 65 godina. Sada se čujemo, odnosno, ja pričam, on sluša. Možda mi je potrebno da pričam ocu, nema veze što nije obostrano. Ništa mu ne zameram, odrasla sam, sve sam svima oprostila, život ide dalje. Ide i sada, iako mi se čini da smo na kratkoj pauzi, ipak ide.

Kiflice već mirišu. Jako sam ponosna na svoje malo remek delo. Pijemo kafu, majka kaže da je počela neka serija Kalup. Konačno se isplatio paket od 3500 dinara, sada stvarno i pogledam nešto na televiziji i još imam mogućnost da premotam, tako da počinjemo da gledamo seriju. I nije neka tema. Zapravo jeste, ali nije za ovo vreme korone. Svejedno, pogledale smo. Kad sledeći put dođe, pogledaćemo drugu epizodu. Već oko 15 sati majka mora da krene, od 17 je policijski čas. Pakujem kiflice, ama baš sve, neću da jedem previše testa da se ne ugojim, a taman sam sebi bila baš super. Nedostaju mi moji treninzi. Fizički izgled mi je sporedni motiv za treniranje, osećam da ponovo počinju da me bole ramena i da nemam gde da izbacim energiju, ni dobru, ni lošu. Pokušavam da treniram kod kuće, nije isto, ali trudim se.

Izvodim psa po drugi put, deset minuta, ponovo isti vrtlog: kratka šetnja, duga i detaljna dezinfekcija i ponovo isti pseći pogled zašto sve ovo.

Ranije sam pratila vesti i čitala komentare o stručnjacima, političarima, dijaspori, drugim zemljama, teorijama zavere… Više to ne radim. Da li je to dobro, ne znam, ali znam da mi je glava mirnija. Pročitam one titlove na Dnevniku i to je sve. Poštujem sve mere koje su donete, da li su dobre ili loše, ne znam, niti smatram sebe podobnom da ih komentarišem. Priznajem, bilo mi je jako teško kad su ukinuli izlazak između 20 i 21 sat za kućne ljubimce. Tad sam odlučila da više ne čitam komentare, pogodilo me je što se ljudi i dalje raduju tuđoj nesreći. Čak i sada. Ne znam da li će ikada shvatiti da sami sebe truju, kao i da to što je meni loše ne znači da će nekom drugom biti bolje. Čemu poređenje sa starijim sugrađanima? Prešli smo sa poređenja dece i pasa na poređenje penzionera i pasa. Nikada mi neće biti jasno zašto se to uopšte poredi. U ovoj situaciji svima je teško, nekom manje, nekom više, i svako ima svoju muku, pa zašto nečiju ne bismo rešili, ukoliko možemo? Moj pas i ja imamo divne komšije koji su toliko solidarni za sve: za pomoć starijima, za nabavke, pa i za nas koji imamo pse. Uvek ima dobrih ljudi i uvek ima rešenja. Večernju šetnju zamenili smo izlaskom u dvorište i, naravno, uredno pokupili šta smo imali.

Kako sam već danima u nekoj vrsti izolacije, dok sam čitala vesti po internetu, priznajem da je i mene zainteresovalo ono o radu na sebi, kako sad imamo vremena da se posvetimo hobijima, čitanju, unutrašnjem miru… Očistila sam stan. Čistila sam ga i ranije, jedino što sam sada, čini mi se, sporije to radila. Sredila sam plakar, knjige, sitnice. Ali i to uvek radim, pa mi nije bilo jasno šta bi to tačno trebalo da radim? Onda sam jednostavno prestala da se opterećujem, jer mi je to stvaralo nemir i nelagodu. Radim šta mi se radi, ako mi se radi. I to je neka vrsta rada na sebi: dozvoliti da budeš neopterećen i opušten. Kuvam, spavam, gledam serije; trenutno sam kod pete sezone, druga epizoda serije o ženskom zatvoru. Sad bi psiholozi rekli da je to posledica toga što se i sama nalazim u nekoj vrsti zatvora. Koga briga, ne opterećujem se, jedino je šteta što i dalje nema kokica. Ali već sam rekla. Biće. Biće svega. Želela sam da u ovom karantinu prestanem da konzumiram cigarete, da učinim nešto pametno. Nisam. I kažem: više se ne opterećujem. Ni sa čim. Poštujem propisane mere i pazim na sebe i druge što se tiče prenošenja virusa, ali samo ja odlučujem o tome šta treba ili bi trebalo da radim sama sa sobom u svoja četiri zida, i u sebi. U sebi najviše. U stvari, tako bi trebalo da bude i kad prođe ovaj karantin. Nije to loše, naprotiv. Sve možemo da radimo, dokle god ne ugrožavamo druge. Tako da ću ja nastaviti sa svojim serijama, bez obzira na komentare šta bi zapravo trebalo. Kao što sam rekla: biće svega, svega što mi nedostaje, biće ponovo. Ostanimo kod kuće, da to bude što pre.

Jelena Rašić iz Žive biblioteke: Šokantno je ako živim normalno

O seksualnom razvoju mladih žena sa invaliditetom u Srbiji: Iz ličnog iskustva

About the Author

Leave A Response