Šta znači biti Gluvi romanopisac

Posted on by Redakcija

Nekada isključim slušni aparat da bih utonula pod površinu zvuka. Sara Nović objašnjava izazove gluvih autora i zašto se gluvoća još uvek koristi kao sinonim za glupost.

Moj prvi roman nedavno je objavljen i kao audio-knjiga koju neću slušati. Likovima su dodeljeni glasovi, akcenti i intonacija koju nikada neću čuti. Ne žalim se zbog toga; napisati knjigu koju neko hoće da objavi u bilo kojoj formi san je svakog pisca. Ali, držati disk na kome je ono što sam stvorila preoblikovano u nešto novo što više ne mogu da razumem, predstavlja teškoću u kakvoj se malo pisaca prepoznaje.

Ta vrsta razjedinjenosti javljaće se sve češće, kako sve više budem učestvovala na literarnim događajima koji prate objavljivanje mog romana. Često prisustvujem javnim čitanjima u Njujorku. Odlazim tamo zato što sam zaljubljena u knjige i zato što želim da budem sa svojim prijateljima. Iako su to događaji na kojima sam samo posmatračica, to od mene zahteva mnogo koncentracije i, kad me od naprezanja zaboli glava, isključim slušni aparat da bih utonula pod površinu zvuka i plutala u tišini. Na sopstvenim događajima nemam tu opciju na raspolaganju.

Do sada sam javno čitala samo tri puta i svaki put je bilo uznemiravanja na uobičajen način (publika!), uz dodatni užas izlaganja sve neprepoznatljivijeg dela sebe – mog glasa. Mogu da osetim reči u grudima i u ustima, ali nisam sigurna kako zvuče u spoljašnjem svetu. Što se mene tiče, moj glas ne odjekuje. Šta znači nastupati javno pred publikom, a imati tako ograničenu kontrolu nad onim što izvodite?

Knjige su mi uvek pružale utehu i bile su mi društvo kad god bi svet čujućih za mene postao preplavljujući. Tokom odrastanja ispisivala sam u sveske sve ono što sam se plašila ga kažem naglas. Biblioteke su mi se takođe činile kao stvorene za mene – mesto na kome se ne priča, jednakost ispod pravila tišine.

Pošto je gubitak sluha kod mene progresivan, obrazovala sam se na govornom engleskom zajedno sa svojim čujućim vršnjacima; kasnije, kad je postalo previše komplikovano, naučila sam američki znakovni jezik i koristila sam usluge tumača na časovima. Kad mogu da biram, prednost dajem znakovnom jeziku, iako sam na njemu manje samosvesna. Odgojena sam u svetu čujućih, sa engleskim obrazovanjem, pa sada pišem i predajem na engleskom i mnogo više vremena provodim uronjena u engleski nego u znakovni jezik. Znakujem tečno, mogu da sanjam i da mislim na znakovnom jeziku, ali to nije moj primarni jezik za razmišljanje.

U stvarnosti, jezik – ili lingvistički modalitet – kojim se najtečnije služim je pisani engleski. Kad pišem, moj um i telo ne treba da budu prevođeni za čujuću publiku. Ne brinem o tome da li sam nejasna, kako će mi usne i jezik reagovati na pritisak, da li je jačina glasa odgovarajuća, jer ne mogu da procenim pozadinsku buku. Dok čitam knjigu, ne moram da nagađam kao kad čitam s usana – papir nikada ne pokriva usta, niti okreće glavu.

Pa ipak, postoji taj neskladni zaplet između govora i prakse pisanja. Često čitam savete poznatih autora, među kojima je i Stiven King, o tome da morate naglas pročitati ono što ste napisali da biste uneli odgovarajuće izmene. Ako reči koje ste napisali ne možete da čujete izgovorene sopstvenim glasom, onda ne možete u potpunosti razumeti šta ste napisali, niti čuti kako da to popravite. U najboljem slučaju, zbog ovakvih saveta se osećam pomalo izostavljenom, a u najgorem slučaju se pitam: – Pravim li greške koje čujući autori ne bi?

Još jedan deo pisanja koji se čini neodvojivim od slušanja je dijalog. Za one koji dobro pišu dijaloge kaže se da imaju sluha za to. Ne mislim da su mi dijalozi dobri. Da li je to prosečna spisateljska paranoja ili je osećaj povezan sa psihologijom gubitka sluha, ne mogu da kažem. Ovde je relevantna kulturološka podela između gluvih i čujućih na planu iskrenosti. Znakovni jezik je vizualan, zbog čega je direktniji od govornog jezika; nema eufemizama u znakovnom jeziku. Granica nepristojnog ili neprimerenog je visoko postavljena u svetu gluvih. U vreme pre SMS-a i mejla, kad je bilo teže komunicirati sa gluvima, među prijateljima i poznanicima nije bilo nikakvog srama u otvorenom razgovoru o osećanjima, planovima i telesnim funkcijama.

U pisanom svetu se svaki trag takve neposrednosti prevodi kao loš dijalog. – Ljudi ne razgovaraju tako – govorile su mi kolege sa radionice. I, naravno, bili su u pravu.

U engleskom jeziku frazeologija tišine i gluvoće ukazuje na nešto negativno. Čuti je sinonim sa razumeti: – Čuo sam o tome. Ili: – Čujem teukazuje na znanje, razumevanje, saosećajnost povodom određene teme, naspram čega krikovi za pravdu često padaju na gluve uši. Dok god je gluvoća sinonim za glupost ili neznanje, g/Gluvi nastavljaju da budu drugi, u poziciji inferiornosti.

Uz sve to, nije iznenađujuće da se književna dela na engleskom jeziku koja su napisali g/Gluvi autori mogu nabrojati na prste jedne ruke. Treba napomenuti da znakovni jezici imaju bogatu tradiciju pričanja priča i slam poezije, ali je napisanih knjiga malo. S druge strane, to znači da iskustva Gluvih likova predstavljaju obilje relativno neiskorišćenog materijala na kome se može raditi. Plus, kao gluva autorka mogu da pišem bilo gde, bez da me išta uznemirava.

Iako pišem na jeziku koji radi protiv mene, što ponekad izgleda kao ne baš idealna preokupacija, šta je posao pisca ako ne da nanovo izmisli jezik, ili da barem kreira prostor i alatke za one koji su ućutkani?

To me podseća na Džejmsa Boldvina (američkog pisca i aktivistu) koji izražava svoju frustraciju zbog ograničenosti jezikom: – Bio sam u zavadi sa engleskim jezikom jer taj jezik ne odražava nijedno od mojih iskustava. Ali sad počinjem da sagledavam to pitanje na drugačiji način… Možda to nije bio moj sopstveni jezik, jer nikada nisam pokušao da ga upotrebim, samo sam naučio kako da ga oponašam. Činua Ačebe (nigerijski romanopisac) nadovezuje se na to: – Jasno mi je da Boldvinov problem nije isti kao moj, osećam da engleski jezik može da nosi težinu mog afričkog iskustva. Ali će to biti novi engleski. Boldvinovi i Ačebeovi problemi su veći od mog, jer mogu da se ugledam na uspehe literarnih divova, što mi uliva nadu da engleski, uz malo rada, može da nosi i glas Gluvih.

Sara Nović

https://www.theguardian.com/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response