Ukrštanje identiteta: Invaliditet i kvir

Posted on by Redakcija

Imala sam 13 godina kad sam se autovala kao lezbejka. Rođena sam sa cerebralnom paralizom. Kad sam shvatila da sam kvir, pitala sam se kako je uopšte moguće da istovremeno imam dva marginalizovana identiteta i činilo mi se da niko na svetu ne deli moje iskustvo. Zbunjivalo me je ukrštanje tih identiteta: poznavala sam nekoliko gej osoba, ali niko među njima nije imao invaliditet.

U proteklih nekoliko godina, naučila sam kako se moja dva identiteta povezuju na neočekivan način.

Izolacija

Najčešće oba ova identiteta ne predstavljaju nešto što vam je zajedničko sa ostalim članovima porodice. Ima izuzetaka, ali verovatno jedini u porodici imate invaliditet ili se jedini izjašnjavate kao kvir. Ovo zapažam iz nekoliko razloga. Prvo, zato što mnoge druge marginalizovane identitete kao što su rasni, klasni ili religijski, ljudi dele sa svojom porodicom. To znači da automatski imaju sopstvenu zajednicu, dok su unutar šireg društva primorani da se nose sa stigmatizacijom i diskriminacijom.
U mojoj porodici niko se ne poistovećuje sa kvir identitetom. Niti iko ima invaliditet. Da sam mogla da pitam tatu kako da se autujem u razredu, ili da sam mogla da pitam mamu kako da se nosim sa cerebralnom paralizom, jer me sve boli zbog pubertetskih promena, a da su oni mogli da mi odgovore na osnovu sopstvenih iskustava, to bi mi neizmerno pomoglo. Iako me je porodica uvek podržavala, nisu mogli da razumeju kako sam se osećala i kakva sam iskustva proživljavala. Zbog svoja dva identiteta, osećala sam se usamljenom i izolovanom. Trebalo je da prođe nekoliko godina da bih našla prijatelje koji imaju oba identiteta, a još uvek ne poznajem nikoga ko je kvir i ima cerebralnu paralizu. Kad sam shvatila da sam lezbejka, osećala sam se kao da je to još jedan identitet koji ne delim sa svojom porodicom.

Izlasci

Kao kvir žena koja je pokušavala da nađe devojku u vreme pre Tindera, bila sam prinuđena da odlazim u gej barove i klubove. Da bih nekoga impresionirala, osećala sam da moram da plešem neki vruć ili seksi ples. Muzika je uvek bila preglasna da bih mogla da se upustim u razgovor s nekim, tako da je bilo neophodno koristiti telo da bi se zadobila nečija pažnja. Ne samo da mi je teško ili nemoguće da plešem, nego često nemam pristup gej barovima, kako zbog stepenica, tako i zbog toga što nema mesta za sedenje, a stajanje mi je bolno. Godinama sam se osećala kao da me invaliditet izoluje od jedinog kvir prostora za koji sam znala.

Moda

Teško mi je da nosim haljine, jer mi zbog držanja tela bretele redovno spadaju s ramena. Iz istog razloga mi je teško da nosim grudnjak. Ne mogu da nosim štikle, jer mi povređuju ionako zategnute mišiće. Primorana sam da nosim cipele na zapertlavanje, sakoe i blejzere. Kad izlazim, nosim košulje na zakopčavanje i pantalone umesto haljine. Ujedno mi je teško da se šminkam i da obrijem noge – dva uobičajena ženska tretmana. U kombinaciji sa mojim kvir identitetom, ovi modni izbori često me etiketiraju kao muškaraču. Ove rodne etikete imaju iznenađujući uticaj na to ko na koga obraća pažnju i kako vas druge kvir žene percepiraju. Mnoge kvir žene su pod pritiskom da se pronađu u ponuđenim etiketama (naročito ako su se tek autovale). Osećala sam da treba da skratim kosu, kako bih se što bolje uklopila u stereotip muškarače. Čini mi se da me invaliditet automatski svrstava u određenu kategoriju i da mi nameće određene rodne uloge unutar kvir zajednice.

Autovanje

Nepoznatim ljudima nije vidljivo da imam cerebralnu paralizu, što znači da treba da se autujem i kao žena s invaliditetom, a ne samo kao kvir žena. Sama odlučujem o tome kada će i kako drugi saznati o mom invaliditetu i seksualnosti, jer nailazim na različite reakcije. Interesantno je da, kad sam bila devojčica i tinejdžerka, više me je plašilo da se autujem kao lezbejka, nego kao neko ko ima invaliditet. Sada je obrnuto, anksioznija sam kad treba da obelodanim invaliditet.

Ponos i prihvatanje

Društvo nas uči da ni kvir, ni invaliditet nisu nešto što je normalno na planu ljudskog tela i uma. Život je teži sa oba ova identiteta samo zato što su često marginalizovani i diskriminisani. Oba identiteta su mi urođena, ona su unutar tela, uma i srca. Vremenom učimo kako da prihvatamo sebe i sve svoje identitete. Naučimo kako da zastupamo svoja prava i kako da volimo sebe. Što smo više uključeni u sopstvene zajednice, stičemo osećaj ponosa.

Oba identiteta dala su mi snagu i hrabrost. Prouzrokovala su da se suočim sa maltretiranjem, na osnovu čega sam stekla otpornost. Moji identiteti su mi pomogli da razvijem empatiju. Primorali su me da redefinišem šta znače podrška i ljubav. Podstakli su strast za jednakošću i socijalnom pravdom. Oba identiteta predstavljaju životne aspekte od kojih ne bih odustala i guraju me da postanem bolja verzija same sebe. Čine me onim što jesam.

Ešli Bernsajd

About the Author

Redakcija:

Leave A Response