Trenuci koji menjaju život

Posted on by Redakcija

Elen Kin, paraolimpijka

Otkako sam se rodila, roditelji su se prema meni odnosili isto kao i prema mojoj braći i sestri. Zajedno smo naučili da plivamo. Volela sam plivanje i potpuno bih se izgubila u vodi.

Rođena sam bez donjeg dela leve ruke, što mi je bilo teško da prihvatim, jer sam primetila kako ljudi bulje u mene.

Plivanje je bila vrsta bega. Usredsredila sam se na sport, što mi je pomoglo da postanem osoba kakva sam danas.

Počela sam da nosim duge rukave i da krijem ruku, jer mi je bilo neprijatno i stidela sam se pred svim tim pogledima kojima nisam htela da se izlažem.

Onda sam odlučila da ne želim više da krijem ruku. Nisam želela da se stidim svog tela. Htela sam da ga prihvatim. Ako će ljudi da bulje, daću im nešto u šta mogu da bulje. Prvi korak je bio da prestanem da nosim duge rukave.

Od tog malog trenutka hrabrosti, sve se promenilo.

Još jedan od važnih trenutaka u mom životu odigrao se kad je moj otac stupio u kontakt sa paraolimpijcem koji ima isti invaliditet kao ja. Pozvana sam na godišnje takmičenje za osobe s invaliditetom i to je bila moja inicijacija u brzi svet sporta. Na tom prvom događaju, osvojila sam četiri srebrne medalje, što je doprinelo mom samopouzdanju i ohrabrilo me da nastavim sportsku karijeru.

Čim sa okusila uspeh, navukla sam se. Pridružila sam se plivačkom klubu gde sam trenirala zajedno sa osobama bez invaliditeta. Volela sam da se takmičim i volela sam osećaj kontrole koji sam time dobijala.

Na parasportskim događajima sam prvi put u životu stupila u interakciju sa ljudima koji su imali isti invaliditet kao ja. Nikada pre nisam srela nekoga ko je poput mene, sa onda sam odjednom shvatila da nas ima širom sveta.

Na Paraolimpijadi u Pekingu (2008) stekla sam pravi osećaj za zajedništvo. Imala sam svega 13 godina, ali niko se zbog toga prema meni nije drugačije ophodio. Bila sam samo još jedna od sportistkinja.

Svi smo bili tamo iz istog razloga: da se takmičimo najbolje što možemo. Te godine bila sam šesta na 100 metara prsno i najmlađa irska sportistkinja koja je dospela na Paraolimpijadu.

Posle Kine, povratak u svakodnevicu bio je pomalo šokantan. Život mi je bio podeljen na dva dela. Vodila sam život Paraolimpijke koja predstavlja Irsku na međunarodnom nivou, a vodila sam i život tinejdžerke koja pohađa srednju školu.

Bilo mi je teško da se prilagodim svakodnevici. U vreme treninga, ustajala sam u 4:15 da bih bila na bazenu u 4:45. Trenirala sam dva sata pre polaska u školu, a posle škole sam se vraćala na bazen na još dva sata treninga.

Plivanje me je naučilo kako da napravim raspored, kako da planiram i kako da komuniciram. Ujedno mi je dalo hrabrost da se ponosim svojim telom bez straha.

Sa 17 godina takmičila sam se na Paraolimpijskim igrama u Londonu i ušla sam u tri finala. Kad sam imala 21, išla sam u Rio, gde sam najzad uzela bronzanu medalju za Irsku.

Videla sam da napredujem iz godine u godinu, a to je ono čemu svaki sportista teži. Sve je kulminiralo kad sam osvojila evropsko zlato 2018. godine. Iste godine takmičila sam se na Paraevropskom prvenstvu u Dablinu i osvojila sam prvo zlato. To je bio važan trenutak za moju karijeru.

Sada imam 23 i studentkinja sam na Univerzitetu u Dablinu.

Jedan od razloga zašto sam bila toliko nesigurna po pitanju svog tela je taj što nisam videla nikog nalik meni u medijima. Želim da budem viđena i da budem neko sa kim se drugi mogu povezati.

Kad je za jednu kampanju snimljen moj prvi trenutak hrabrosti, srela sam mnoge devojčice i dečake koji se suočavaju sa istim izazovima i – zahvaljivali su mi. Neverovatno je što sada gledam kako ta deca imaju svoje trenutke hrabrosti i počinju da grade nešto što menja život.

https://www.thejournal.ie/

About the Author

Redakcija:

Leave A Response