ABA: terapija ili tortura?

Posted on by Redakcija

Ako od mene nešto tražiš, ako hoćeš da nešto uradim, poštuj ko sam, poštuj način na koji obavljam stvari, saslušaj me, dopusti da iskažem neslaganje i da to uradim na sebi svojstven način.

ABA odbija sve to.

Amy Sequenzia

Ovako Ivar Lovaas u svojoj knjizi (The ME book, 1981) objašnjava šta je ABA (primenjena bihejvioralna analiza):

S odgovornošću, osoba sa razvojnim invaliditetom poprima dostojanstvo i stiče određena osnovna prava kao ličnost. Niko nema pravo da bude zbrinut, bez obzira na to koliko je ‘zaostao‘ [Lovaas zapravo koristi reč retardiran]. Dakle, uposlite svoje dete; posao mu je da uči.

To je to. ABA je terapija osmišljena od strane čoveka koji nas doslovno ne smatra ljudima, dok god ne počnemo da se ponašamo u skladu sa njegovim specifikacijama.

Ne samo da je Lovaas procenio da su osobe iz spektra manje od ljudi, nego je primenjivao nasilne eksperimente na ženstvenom dečaku, koji je kao odrastao tvrdio da tretman nije uspeo.

Možete li da zamislite da neko danas govori kako homoseksualce treba zlostavljati dok ne postanu heteroseksualni, a ista takva metoda otvoreno se promoviše, preporučuje i hvali kad su u pitanju deca s autizmom (u nekim zemljama ABA je pokrivena zdravstvenim osiguranjem).

Šta ABA radi osobama iz spektra:

Predstavljena je kao tretman koji nas poboljšava, oporavlja nas od tragedije neurodiverziteta, a eksperti i roditelji ne vide da je ABA vrsta zlostavljanja.

Osobe s autizmom koje misle sopstvenom glavom – oni koji su izbegli ABA torturu ili su uspeli da vide šta je u pozadini – progovaraju o tome koliko je ovaj tretman štetan.

Progovorili smo zato što znamo da nam identitet i ljudskost ne mogu biti oduzeti, iako neurotipični i dalje veruju da se to može desiti. I pokušavaju. Prate učenje nekoga ko je rekao da možemo imati osnovna prava, samo ako se priklonimo neurotipičnoj većini.

Mnogim osobama s autizmom osporavaju se osnovna prava. Nije im dozvoljeno da kažu ne, da se odupru prinudnoj saglasnosti. To su oni kod kojih je ABA dala izvanredne rezultate.

ABA je skupa, a takozvani stručnjaci tvrde da se s terapijama mora početi odmah po uspostavljanju dijagnoze. Neki preporučuju 40 terapijskih sati nedeljno, a sesije se sastoje od komandi koje dete mora da prati do iznemoglosti, odgovori koje daje moraju biti tačni, čak i ako nisu u skladu sa onim što oseća i preferira, a primenjuje se i represija pokreta (ponavljajućim pokretima dete s autizmom reguliše svoje telo).

Pored tog ekstremnog režima, eksperti insistiraju na tome da roditelji istu taktiku primenjuju kod kuće.

Dakle, roditelji daju gomilu novca onima koji ne dozvoljavaju da deca iz spektra iskuse odrastanje i svet na sopstveni način. Plaćaju za zloupotrebu.

Kod roditelja se stvara osećaj krivice, podstaknuti su da primoraju svoje dete da se uklopi u modlu koja nije pravljena za njega. Detetu s autizmom nije dozvoljeno da bude ono što jeste; umesto toga je prinuđeno da nauči kako da se pretvara, nikada nema samoopredeljenje, niti mu je dozvoljeno da samostalno razmišlja.

Zagovornici ABA terapije zarađuju novac kradući detinjstvo dece s autizmom. Četrdeset sati nedeljno, uz domaće zadatke, deci ne ostavlja nimalo vremena da iskuse sopstveni razvoj. Ovo bi se smatralo zlostavljanjem, da je reč o neurotipičnom detetu. Detetu s autizmom treba dopustiti da bude dete.

Čujem različite argumente:

Kod mene ABA nije takva.

Ako nastojite da promenite način na koji se dete s autizmom ponaša, reaguje i stupa u interakciju sa svetom, a idealnim modelom smatrate neurotipično ponašanje, ABA je podjednako loša kao što sam već opisala.

Moje dete to voli.

Kako uopšte to možete znati, ako detetu nije dozvoljeno da misli ono što misli? Reč ne ili odbijanje da se izvrši terapeutov zadatak nisu dozvoljeni. Poseban razlog je taj što dete uči da se pretvara kako bi udovoljilo drugima. Upravo to ABA definiše kao uspeh: poslušne udovoljivače. Nema u tome nikakvog užitka, zadovoljstva niti ičega čemu bismo se radovali. Da, neka deca mogu pokazati da uživaju u određenim momentima, kao što sam i ja, kad sam dobila kolačić zato što sam pogledala u terapeutkinju. Želela sam kolačić, na kratko sam je pogledala i – želja mi se ostvarila. Moglo bi se reći da, u tom trenutku, to volim.

Nije toliko loše kako ti se čini.

Jeste. Podvrgavanje dece beskrajnim satima treninga, zabrana da budu ono što jesu, primoravanje na iskustvo kakvo mi iz spektra nikada prirodno me možem doživeti, uz tvrdnje da nismo dovoljno dobri u odnosu na druge jeste prilično loše. Nasilno je. Nipodaštavajuće.

Deca s autizmom treba da savladaju određene veštine.

Kao i sva deca. Pristup sa poštovanjem ne prouzrokuje traumu i vrednuje esenciju našeg bića. Savladavanje veština ne podrazumeva da nas treba slomiti. Sva deca prave greške i imaju šansu da uče, usmeravana su i podučavana s razumevnjem. Ali, za ABA zagovornike, deci s autizmom (kao ni odraslima s autizmom) nije dozvoljeno da greše, jer će inače zauvek biti obeleženi kao gubitnici ili zlostavljani dok to ne urade kako treba.

Išla sam na ABA terapiju kao dete i nisam uspela da dosegnem traženi standard. Ponosna sam na taj neuspeh.

Naravno, činjenicu da od mene nisu uspeli da naprave urednu, pristojnu i dobru devojčicu koja sluša, ABA stručnjaci su objasnili mojim teškim oštećenjem, ekstremnom niskim koeficijentom inteligencije, nemogućnošću da učim i, kako bi Lovaas rekao, nedostatkom ljudskog dostojanstva.

Preferiram sopstvenu procenu: – Ako od mene nešto tražiš, ako hoćeš da nešto uradim, poštuj ko sam, poštuj način na koji obavljam stvari, saslušaj me, dopusti da iskažem neslaganje i da to uradim na sebi svojstven način.

ABA odbija sve to i zato nije uspela.

Imam cerebralnu paralizu i autizam, potrebno mi je mnogo podrške, ali sam potpuno samostalna u onome što mi je najvažnije: razmišljanju, idejama, odlukama, identitetu.

Potpuno se razlikujem od svojih vršnjaka i ponosna sam na to.

Slobodna sam da kažem ne kad je to potrebno. I kažem.

About the Author

Redakcija:

Leave A Response